Trideset pet godina pošto je Miroslav Ilić otpočeo svoju karijeru sa Voleo sam devojku iz grada, Bivša Jugoslovenska Republika Srbija postala je selo moje vodoplavno, Bata Ž. glumata po bilbordima, "slavuj" kao epitet zvuči gej, a muške zvezde Miroslavljeve generacije i branže sve više liče na Velju Ilića. U ono doba su još delta Morave i zelena brda bili važniji od Delta holdinga i "silikonske doline", Srbija je umesto probušenog dna imala CG-izlaz na more, balkanska novokomponovana narodna muzika (NNM) tek što je mutirala u turbo-folk, a u međuvremenu je pevačke zvezde umesto foto-Munje (Zorana Kuzmanovića) sve češće počeo da stajlinguje Deki Milićević. Kobne Devedesete, pri čijem je početku Miroslav Ilić, umesto da svoj prvi hit osavremeni kao (Voleo sam) Seljanku iz grada, bio kandidat Miloševićevog SPS-a, i neslavno propao. To mu je oprošteno, a posle je čak i sam napadao Zoricu Brunclik zbog njenog političkog angažmana!

Miroslav je ipak ostao seoski gospodin, njegov privremeni rad u prestonici prerastao je u redovno stanje, a vlasti se sticajem okolnosti približio kad mu se ćerka udala za DS-političara, sada službujućeg kao ministra vojnog. Ta beogradizacija došla mu je neizbežno: ako je zbog devojke iz grada simbolično pao kao naivna žrtva nadobudne socijalističke industrijalizacije, tranziciju selo–grad i dvojstvo bitles sa šajkačom okončao je pre pogubne populističke gravitacije Čačka kao nabeđenog srca Srbije.

Mrčajevci u opštini Čačak, poprište Kupusijade, jesu na tromeđi Kragujevca, Kraljeva i Čačka, pa opus Miroslava Ilića, posebno rani, ima dokazano geografsko poreklo tj. kvalifikovan je za World Music, ali odavno mitologizovani motiv povratka u zavičaj ni u ovoj kulturi ne valja shvatati preozbiljno, naročito ne u novom veku kad i Kusturica i Murta prave tzv. etno-sela. Od tog povratka nema ništa, ako ne računate vikende kod rodbine i izuzetke kao što je Porodica bistrih potoka. Jesen sedamdeset i neke u Miroslavljevom izvođenju nosi težinu proživljenog, ali odonda je ovaj srednjovečni momak pregurao alkohol, bračnu krizu i štošta još, pa zna da seosku idilu najbolje čuvaju pesme blaženopočivšeg Obrena Pjevovića, čiji je Miroslav Ilić poslednji/najmlađi a komercijalno najuspešniji pitomac. Zadojen sevdalinkom, gimnazijalac, muž i otac i pre estradne profesionalizacije, čistota i normalnost su u njemu prevladale, za razliku od sve nametljivijih kreatura koje otelotvoruju negativne prikaze Srbije i Srba (Srbendi) u užem smislu.

U XXI veku Ilićeva diskografija puna je digitalizovanog recikliranja: 2002. njegov životni izdavač PGP RTS na tri CD-a kompilovao mu je hitove, a posle manje zapaženih albuma iz prethodne decenije i Tek smo počeli 2001, Miroslav je iskoračio u novoprimitivni Grand (Može li se, prijatelju 2002) i brzo se vratio pod staru strehu (Eto mene… 2004; Dajem reč… 2005), ponavljajući neke od sopstvenih standardnih numera. Prošlogodišnji album Uživo zvuči kao tonska strana RTS-ovog TV-snimka tog koncerta – sve na svom mestu, naj-hitovi upeglani s malo garnirunga/buke posetilaca – pa bi državna disko-kuća mogla i više pažnje i truda da posveti jednom od svojih najvažnijih ekskluzivaca, bilo da su u pitanju dizajn omota, oprema diska ili za NNM ne tako česti live snimci.

ŠUMADIJA JE SRBIJA: Glavninu repertoara M. Ilića zapravo čine lepe ljubavne pesme, o nedostajanju i o pripadanju, neretko o vernosti, i to sigurno drži i zrelu žensku publiku. Čak i važnije, sve mu te pesme dobro stoje kroz sve ove godine. Bio je prekaljena zvezda pre nego je Brenin Čačak, Čačak kod praga osamdesetih udario temelj turbo-folka, ostao je takav i siguran i posle Bombardiranja Srbije i Čačka grupe Let 3 u novom milenijumu. Koncerti su mu kvalitetni i umereni, kako i priliči mladolikom veteranu i porodičnom čoveku. Posebno, rođendanski nastupi rasli su kroz Dom sindikata i Sava centar, i evo prilike ne samo da prvi narodnjak (ako izuzmemo predsednika S. M.) "osvoji" Beogradsku arenu nego i da njegova šarena publika, znatnim delom prispela iz unutrašnjosti, upozna taj prestižni objekat po cenama ulaznica 400–1600 din. Balkanske dimenzije spektaklu dali su svetski fudbalski as, Miroslavljev prijatelj & pobratim iz Bugarske Hristo Stoičkov koji je degažirao potpisane futbale, a od poznatih državnika Dodik što po Srbiji nastupa češće od Koštunice.

Harmoničarskim vezom Miše Mijatovića (inače i urednika u PGP RTS-u) predvođen je veliki narodni orkestar feat. Bora Dugić, u razumnoj meri organskog zvuka, a salve hitova počeo je Gajićev kič-klasik Polomiću čaše od kristala/Počupaću bokore od lala. Pevačev scenski nastup koji je i Rambo Amadeus ovekovečio stihom Miroslavu ruka podrhtava ipak je nešto raznovrsniji: u dobroj vokalnoj i fizičkoj kondiciji, Ilić bez napora pokretljiv po ogromnoj bini, opušten, malo priča, ali kao i uvek ume da začini pevanje. Ne greši mnogo procenom "Ovde vas se okupilo jedno četiri-pet puta više nego što večeras ima u Mrčajevcima", a ipak je sve u granicama malo veće žurke – dom kulture u poređenju s neo-folk prostaklucima. Velikim ekranima paradiraju i logotipi krupnih sponzora (mnogi još neprivatizovani), preterano osvetljenje hale te kranovi i kamere svedoče o podršci državne televizije, gošće Snežana Đurišić i Goca Tržan oličavaju dve osnovne ženske varijacije u novokomponovanoj narodnoj muzici: prva tradicionalnu i visokoprofesionalnu, druga pridošličku iz pop/roka, nakalemljenu uz narodnjački big bend. Nedostaje kum Dobrivoje Topalović, a iznenađujući gost je Đorđe Balašević, posle dužeg odsustvovanja s podijuma! Tek njegov Ratnik paorskog srca umesto mobilnih drangulija izaziva prave plamičke, a pred kraj drugog sata Miroslav započinje forsaž/repete najvećih hitova, možda i zbog snimanja DVD-a.

DVOJNICE, NE DVOCEVKA: Iako su neporecivi biseri Pozdravi je, pozdravi Miroslavljevog verovatno najčešćeg kompozitora Dragana Aleksandrića, i Zaharova Vino točim, vino ne pijem – za ovaj miran dan nije nebitno napomenuti i druge pesme i njihove prateće efekte. Amerika (cela) P. Vukovića nije imala nikakve kontraindikacije, neposredno rodoljubive kao Srbija je naše blago nije izazvala ni pomen, kamoli skandiranje npr. Kosova, Miroslav je očinsko-mirnodopski pozdravio grupu vojnih pitomaca, a pred sam kraj svom prisutnom crkvenom kumu Grku za ispraćaj posvetio Tamo daleko. I sve ostalo odmereno, kakav je i on sam; živ dokaz da ima Srbin bez falinke koji ne mora da se busa srpstvom. Za razlaz svirao užički limeni orkestar Dejana Petrovića.

Ova potkultura uveliko je etablirana, zahvaljujući prvenstveno dometima ljudi kao što je Miroslav Ilić. A on u svojim jačim izdanjima, pažljivim izborom pesama i saradnika, dolazi najbliže moguće autorskom izrazu. Stoga, najbolje od njega možda još nismo čuli.