Ako postoji tipičan – u punokrvnom smislu te reči – beogradski bend, onda su to svakako Brejkersi. No, posle kapitalne LP-trilogije 1985–89. znatno su proredili studijske albume novog materijala i kroz devedesete se "provukli" sa samo dva takva CD-a (’94. i ’97), uz dva para premijernih pesama na kompilacijama. Nažalost, i njihovi koncerti u rodnom gradu postali su prava retkost – ne računam masovke raznih izvođača "spoljnim" povodima – što govori i o Beogradu. Svaki takav put, dakle, dolazi nam kao dragocena prilika da proverimo da li su Partibrejkersi uzbudljivi kao nekada/uvek i da li mi u tome još jednako uživamo.

Kolone koje napuštaju prestonicu u predvečerje praznika davale su privid normalnog života pred jedan drugačiji come-back (Jailhouse Rock, heavy-metal Legija & Ballad of Red Berets), a Brejkersi su izabrali dva nastupa u tri dana, veći u Domu omladine i manji u čuvenom klubu Akademija/FLU. To je i zvanično bila koncertna promocija njihovog 6. studijskog albuma (Gramzivost i pohlepa, 2002, Hi-Fi centar), objavljenog još pre godinu i po. U međuvremenu je sastav više nastupao po inostranstvu, za poslednje naraštaje jugoslovenske emigracije, a nove pesme su prošle reakcije od odbijanja i zanemarivanja do sleganja među starije. Naoko slabije i bez suštinski novog, to ostvarenje nosi manje bunta nego pomirenosti, ali i zrelost autora u svojim 40-im. Šturi stihovi imaju banalnih rima kao naslovna numera (pleonazam?), ali osim uobičajenih krikova za bliskost u urbanoj usamljenosti, najjače su sporije, introspektivne tačke kao Pogledaj, Razmetljivko, Ljubav nije navika… Takoreći smernost Žurkolomaca u izvanrednom omotu (Talent factory), između istetoviranih Hendriksa i Karađorđa podsećajući da ova grupa svojih četvrt veka dočekuje izbegavši tri najčešće propasti domaćeg rokenrola – od droga, politike i pravoslavlja.

Silovitošću panka i svim ostalim od ritam-i-bluza, u crnom i bez naročitih efekata Partibrejkersi su skočili u grotlo za koncerte odlične bioskopske sale Doma omladine Beograda, gde oduševljenje i ovacije preko 1000 posetilaca (ulaznice po 400 din.) nisu prestajali tokom dva sata i četvrt, uključujući ogroman bis. Tehnika je radila bez greške, retki gosti sasvim funkcionalni, više nego korektna ritam-sekcija ostaje gotovo anonimna, a Zoran Kostić Cane je uz svoje specifične kretnje ponudio već redovno podsećanje na klinačke provokacije, sada lagano zezanje Seljaci, bre… I dok su Canetovi noviji stihovi sve češće izvikivanje ogoljenih, grubljih melodijskih linija, čak i oveštali rokerski rifovi deluju moćno kad ih isporučuje Nebojša Antonijević Anton. Ukupno, gotovo neverovatna bujica energije jednako nosi i stare i nove pesme, a prvo i tek delimično "spuštanje" tempa je nakratko, posle 45 minuta za Mesečevu kći. Kao ponovljeno upozorenje, Hipnotisana gomila je majka svih političkih kampanja.

Iako su u znatnim delovima karijere u postavi imali i drugog gitaristu, Anton je verovatno jedini ovdašnji RnR-svirač tog instrumenta dovoljno osposobljen da bude samodovoljan, sam-sebi-pratnja i uživo i u svakoj brzini. To naravno ne znači da su njegove povremene duže, linearne solaže (kao Put ove noći, s pedalama) išta slabije, naprotiv. Kad pobrojim svoje omiljene gitariste koje sam čuo – pa i više puta – uživo (od Mik Grina, preko K. Ričard(s)a do S.R Vona), posebno one koji su nam gostovali (Klepton, Vilko Džonson, B.B. King, Albert King, R. Galaher, P. Grin…), računam da je posle svega jedna od malobrojnih prednosti života u Beogradu bila prilika da puno slušam Antona.

I bez Prstena i Radio Utopije… PartiBREjkers!