Epopeja Cremaster veoma aktuelnog američkog umetnika Metjua Barnija staje na više od 390 minuta filmske trake. Beogradski letnji festival BELEF 2004, pod devizom ArtiKuliranje, predstaviće nam u Domu omladine svaki fotogram ovog umetničkog dela. Pre šest meseci smo se, kroz projekciju Cremastera 3 na poslednjem FEST-u, mogli upoznati sa dotičnim autorom čiji pretenciozni filmski projekti postavljaju nove granice na području umetničkog. Cremaster cycle, stvaran od 1994. do 2002, prezentuje hermetičan vizuelni sistem u pet filmova, upotpunjen fotografijama, crtežima, instalacijama i skulpturama koje je umetnik stvarao tokom osam godina. Filmovi koje ćemo imati prilike da vidimo beleženi su naizgled nelogičnim redosledom (1994. Cremaster 4; 1995. Cremaster 1; 1997. Cremaster 5; 1999. Cremaster 2; 2002. Cremaster 3), dok se generalni koncept serijala zasniva na naglašenoj važnosti omalenog mišića cremaster u muškom telu koji kontroliše kontrakcije testisa reagujući na spoljašnji stimulans.

Cremaster 4 je snimak trke dva motorcikla na pustom škotskom ostrvu, trke u koju je umontiran snimak plesa rogatog mitološkog stvorenja crvene kose s njegovim trima groteskno transvestiranim vilama-družbenicama. Cremaster 1 je mjuzikl o dvema devojkama koje sakrivene u dva cepelina grade odnos sa igračicama koje plešu na ogromnom sportskom terenu ispod njih, dok stjuardese iz cepelina neumorno puše cigarete. Radnja filma Cremaster 5 smeštena je u Budimpeštu – priča o nesrećnoj ljubavi Ursule Anders, koja se uz ritualne igre čudnovatih degenerisanih stvorenja završava romantičnom smrću ljubavnika. Cremaster 2 se bavi zločinom izazvanim gubitkom ljubavi. Zločinac je kažnjen jahanjem bizona u ledenoj pustari, a sve je povezano sa Hudinijem i nekakvim pčelama. I konačno, Cremaster 3 govori o tome kako je leš gorespomenutog zločinca završio u utrobi radnika zaljubljenog u ženu bez nogu. Ovaj radnik, po ideji arhitekte-masona, betonira lift Krajslerove zgrade u Njujorku, a nakon što obojica poginu, duh tog radnika će kao u kompjuterskoj igrici da se uzvere po spiralnim spratovima muzeja Gugenhajm da bi ubio ženu-leoparda, i da bi bio očevidac performansa sa vazelinom koji izvodi američki skulptor Ričard Sera.

Da je prethodno prepričana fabula svakog od Cremastera potpunija, ova priča bi bila daleko – nejasnija! Renomirani britanski filmski magazin Sight & Sound, pored toga što uspešno definiše autorovu konstrukciju terminom privatna mitologija i time dodatno mistifikuje već vakuumirani narativni prostor, ipak ima problema pri jasnom određivanju njegovog filmskog serijala. Radi dalje identifikacije potrebno je naći pokoju filmsku referencu: prema likovima koje nam predočava (a naročito prema njihovoj telesnosti, jer je reč o mitološkim – pseudoseksualnim telima, mutiranim zombijima, dakle bićima izmeštenim iz realnog) Barni se odnosi okrutno koliko i Kronenberg. Prema situacijama i odnosima koje ta tela međusobno uspostavljaju Barni se odnosi ezoterično poput Linča. Uzgred, pravo je čudo da Barni još nije režirao nijedan video-klip za islandsku pevačicu Bjork, koja je odnedavno i majka njegovog deteta, što očekuju svi oni koji bi voleli da gledaju Barnija u trajanju od tri minuta, po dogmatizovanom MTV standardu.

Ali o čemu zapravo želi da govori ciklus Cremaster? Barni priznaje da kroz mnoštvo anatomskih simbola i nadrealističkih slika potentnosti želi da zađe sa one strane biološkog – da bi istražio procese stvaranja (života) i konačne destrukcije (smrti). U tu svrhu koristi i svoje skulpture i instalacije koje godinama izrađuje, najčešće od plastike, metala, vazelina, a koje prethode ciklusu Cremaster filmova i inkorporirani su u njih, s tim da se u igri znakova koristi i arhitektonskim objektima, mašinama, pejzažem i ljudskim telima, koje tretira jednako kao i svoje skulpture.

Razumevanje intimnog kinematografskog univerzuma Metjua Barnija odigrava se u predelu misaonog i teorijskog. Bilo kakva emocionalna reakcija kod publike rastvara se u onome što Bataj naziva skliznuće u ravnodušnost. Ako je bilo kakva emocija izazvana Barnijevom sistematizovanom maštom moguća, onda to mora biti onaj mistifikovani hipnotički eros prizvan artoovskom surovošću.