Budale oko nas koje reč "urbano" već decenijama koriste kao vrednosnu odrednicu – za nešto navodno bolje od bilo čega ne-urbanog – teško da bi prepoznale osnovna obeležja i neophodne elemente grada u nizu minijaturnih naseobina na vrhovima brdašaca širom Istre, velikog poluostrva zabodenog u plitki vrh Jadranskog mora. Neprestano živi od antike naovamo, u raznim razdobljima (Rimskog carstva, Mletačke republike…) veći i značajniji, ti gradići su među najmanjim na svetu; po Ginisu, titulu već decenijama drži Hum, sa svega 21 stanovnikom (popis 2011) među zidinama, trgom, gradskom kućom, crkvom… Čempresi su im neretko viši od zvonika, a jedino tereni za boćanje nisu mali.

Nešto veći Grožnjan (ital. Grisignana), s pogledom na blagorodnu dolinu nekad čak i plovne Mirne, i horizontom na moru i planini Učki, izdržao je sva istorijska tumbanja i promene vlasti još od prerimskih plemena (po Histrima i poluostrvo imenovano), pa i nekoliko epidemija kuge. Procvat tokom mletačke vladavine uključio je pametno podsticanje useljavanja begunaca od otomanske strahovlade (slovenskih naroda, pa i pravoslavaca, sve do Grka), da obrađuju zemlju i gaje stoku. Razvoj via Veneto doneo je i demokratske institucije i nastavio se pod okriljem Austrougarske. Na popisu 1910. opština (Grožnjanština) ima oko 4000 stanovnika, a sam gradić više od 1600.

Pod šapom fašističke Italije ukinute su demokratske tekovine i otuđen slovenski živalj, a agrarna i uopšte ekonomska politika neodoljivo ličila na današnju SNS-ovu u Srbiji. Padom Musolinija ‘43. buknuo je partizanski pokret i u Istri, pa je i ta tradicija potrajala da bude otpor Tuđmanu i HDZ vlasti ‘90-ih. No, po završetku Drugog svetskog rata, Grožnjan pripada tzv. Zoni B (pod YU-kontrolom) i do ‘56. dve trećine Italijana iz ove oblasti emigrira u matičnu im zemlju. Tek ‘75. Grožnjan Osimskim sporazumom postaje deo SFR Jugoslavije.

Srećom, neke bitne stvari dogodile su se i u socijalističkom međuvremenu. Najpre je ‘65. Grožnjan proglašen Gradom umetnosti, napuštene kuće su pod povoljnim uslovima ustupane za život i rad umetnika iz Hrvatske i Slovenije, ali i Vojvodine, a ‘69. je tu smešten Kulturni centar Međunarodne federacije muzičke omladine (Jeunesses Musicales International, JMI – globalno, najveća omladinska NVO za muziku). I upravo su letnje škole, kreativni kampovi, master-klasje i radionice muzičke omladine Grožnjan "stavile na mapu" Evrope. U svom zlatnom dobu ‘70-ih i ‘80-ih, zbog toga je leti vrveo od mladih iz desetina zemalja, uključujući mnoge bez ikakve veze s Muzičkom omladinom, privučene dobrim provodom. Republičke tj. hrvatske subvencije umetničkim i tzv. slobodnim profesionalcima (brojnim iz Pule i Rijeke) razvijale su minijaturne galerije, ateljee, umetničke kolonije i likovne manifestacije, doprinoseći živopisnosti naselja i pametnijem privlačenju turista.

Po popisu 2011. opština Grožnjan ima 736 stanovnika, a sam gradić 164. I dalje je to jedino mesto u Hrvatskoj gde su Italijani većina (40%), a uz 30% Hrvata čak je više od 18% "regionalno izjašnjenih" tj. Istrijana. To čini specifičnu "maneštru" izvorne populacije i kulture, običaja i mentaliteta, pa i jezika/narečja – veliju niki, istarskog mikrokozmosa – opuštenosti, tolerancije, lokalpatriotizma. Povratak u Grožnjan posle 30-ak godina otkriva da su uređeni parking-prostori oko zidina pojeli nešto mesta gde se nekad dalo spontano zanoćiti na četinarskim iglicama. Sve je dobro očuvano, na gradskom groblju brzi pregled nalazi čak tri Marka Kraljevića, u župnoj crkvi orgulje (Girardi) iz 1846, a na trgu punkt gde jednom mesečno organizovano preuzimaju istrošene baterije i IT-opremu. Čisto i tiho, da s uživanjem tumarate kroz deliće romanske antike, baroka, renesanse, gotike… koji se ipak nekako drže zajedno, sa sve (gotovo najsevernijim) mediteranskim šmekom. Razgledanje načičkane arhitekture, radnjica s lokalnim delicijama i galerija od (primenjene) umetnosti do kiča još prijatnijim čine zvuci koji se od ranog prepodneva odbijaju o kamen – vežbe na pojedinim instrumentima, dueti, trija… violine, harfe, flaute… kasnije se slivaju u kamerne ansamble, probe, pa i koncerte. Jer, Muzička omladina/Hrvatska glazbena mladež (HGM) je i po raspadu SFRJ nastavila, njen Međunarodni kulturni centar u Grožnjanu je razgranao pedagoške delatnosti i zadržao jedinstven položaj u Međunarodnoj muzičkoj omladini. Od začetka letnjeg kampa, na inicijativu JMI, za 30 godina ovde je prošlo više od 10.000 polaznika iz 58 zemalja, no i bez toga teško je zamisliti prikladnije mesto za širenje muzičke lepeze i skupljanje/ukrštanje uticaja. Grožnjan, a gde drugo?

Nije onda čudo da je krajem ‘90-ih tu pokrenuta i letnja džez škola, poverena jednom od najvećih – i internacionalno afirmisanih – jugoslovenskih džezera, doajenu hrvatske scene i klupskog muziciranja, vibrafonisti Bošku Petroviću (1935–2011; vidi "Vreme" br. 621 i 1045). Legendarni B.P. nije mogao a da u istim okvirima ne napravi i (makar malecki, ali međunarodni) festival, i 1999. je krenuo "Jazz is Back!" (Boškovi inicijali su kasnije dodati i u naziv). Bez pretenzija, u skladu s mogućnostima organizatora – kojima se pridružila opština Grožnjan – i Petrovićevim ličnim vezama, festival se polako razvijao. Često nastupaju profesori letnje džez-škole, neretko s njihovim polaznicima, a gostuju ne naročito velika/skupa svetska imena, npr. Džordži Fejm (Georgie Fame), Karla Blej (Carla Bley), Majk Sponca (Mike Sponza), i u Srbiji učesnik sličnih manifestacija, austrijski saksofonista Karlhajnc (Karlheinz) Miklin. Štaviše, mnogi izvođači se ponavljaju, čak i u uzastopnim izdanjima, a tokom iste sezone muziciraju u raznim postavama. Jasno, to izaziva primedbe o preteranoj privatizaciji festivala, ali i doprinosi gotovo porodičnom ugođaju.

Domaću okosnicu čine nama dobro poznati, sad već sredovečni hrvatski džezeri – riječki gitaristi Elvisi (Stanić i Penava), bubnjar/perkusionista Borna Šercar i sl. koje u Srbiji, nažalost, srećemo pretežno kao pratnju pevači(ca)ma, od popa do sevdaha – i vokalni veterani kao Zdenka Kovačiček i Miro (4M) Ungar. Posthumno, bar jedno veče posvećeno je Bošku Petroviću, i "nose" ga njegovi dugogodišnji saradnici (basista Mario Mavrin, gitarista Primož Grašič itd.). No, brkati bonvivan B.P. bar je doživeo da 2008. Evropska džez federacija proglasi Jazz Is Back! Najboljim malim (boutique) džez-festivalom (Best European Small Festival Award, European Jazz Award Committee) i da 2010. uz pomoć sve brojnijih i jačih sponzora uspeju da izvedu najveće izdanje ovog festivala, sa 30 koncerata, 140 muzičara iz 20 zemalja širom sveta.

Realna mera ovog događaja ipak je manje-više dvonedeljno trajanje, uglavnom u drugoj polovini jula, s besplatnim koncertima koji ne počinju pre mraka i svirkom koja ume da se "otme" i potraje do sitnih sati, bez protivljenja stanara i spavača u kućama što okružuju malu pozornicu i prostor s nešto drvenih klupa i stolova, šankom, par redova sedišta i mestom za stajanje, i prolaznike. Jer, ono "mali" u pomenutoj evropskoj nagradi u Grožnjanu doslovno znači da se po večeri okupi ne više od 1000 ljudi. No, šarm ovog skupa i jeste u (ne)razmerama: na prilazima gradiću nanižu su stotine automobila potegnutih iz Zagreba i Ljubljane, ali i iz razrađenog agroturizma Istre (u Srbiji: seoski turizam). Ove godine nisu ih odvratili ni uspesi Hrvatske na Mundijalu, ni povremena topla kišica – ne verujem da iko uzima zaozbiljno ponudu organizatora da program u slučaju nevremena sa "terase Belvedere" premesti u gradsku koncertnu salu.

Prava draž ovog festivala i jeste bosonoga opuštenost, uživanje u neformalnoj situaciji gde vam džez bez prekora može biti i samo povod, čak izgovor za uživanje u letnjim večerima na otvorenom, u ambijentu takvog gradića, i svakako u lokalnim vinima – ne zaboravimo da je Istra postojbina malvazije i terana, meda i krvi ove zemlje, a ni refošk ne smete izbegavati. Muzičari su jednako neposredni, jedva ozvučeni, najčešće obučeni kao i publika (eng. uppa-druppa), pevuše, igraju, dirigenti i vođe sastava zabavljaju prisutne, i svi kao da se mešaju pod nazivima World Orchestra, All Stars, and Friends, etc. Za 2018. otvaranje je odsvirao orkestar pod vođstvom saksofoniste Luisa Boinile (Boinilla, SAD), big bendovi su došli iz HRT i s Bleda, "bratimljeni" kamp je iz Kranja, Miklin je nastupio s programom Jazz Via Brasil, a Sponca s Made In The Sixties.

Poseban, veliki udeo imaju zaista mladi, čak i tinejdžeri, bilo da koncertiraju samo studentske postave ili sa svojim mentorima. Neki od najsvežijih trenutaka zasluga su takoreći potpunih početnika (bar u džezu), izvođača dolazećih iz tzv. klasike/umetničke ili etno-muzike. Ovog puta neodoljivi su bili učesnici večeri Ethno Croatia, šarena prekogranična ekipa koja je preko dana na radionicama imala zadatak da savlada/aranžira po jednu tradicionalnu/folklornu hrvatsku kompoziciju, ali i da svako od njih ostale učesnike radionice nauči jednu pesmu iz svoje zemlje. Zvuči kao jednostavan recept, a kad se uveče ta razmena slije u spontani koncert i začini s malo improvizacije (pa makar i grešaka), efekti su divni.