Ovogodišnja zemlja počasni gost Sajma knjiga je Islamska Republika Iran. Na 300 kvadratnih metara Iran predstavlja svoju viševekovnu kulturu i tradiciju, posebno u književnosti i izdavačkoj delatnosti. "Postoje velike sličnosti između dva naroda, po mentalitetu, naravi, karakteristikama. To će nam u velikoj meri pomoći da razvijemo kulturnu saradnju. Kultura je mogućnost da se naša dva naroda još više približe", rekao je, između ostalog, novinarima Madžida Fahim Pura, ambasador Islamske Republike Iran u Srbiji, dodajući da odnose Irana i Srbije treba podizati na nivo iz perioda bivše Jugoslavije. Planirano je i potpisivanje protokola između ministara kulture dve države, o uzajamnoj saradnji za naredne tri godine.

Povodom gostovanja iranske kulture na Sajmu, podsećamo na deo iz teksta Momira Turudića Balkansko-persijski divan ("Vreme" broj 823, oktobar 2006), o književnosti.

Verovatno ne postoji zemlja u kojoj se poezija više poštuje nego što je Iran. Kult čuvenih pesnika, Hafiza, Sadija, Rumija, Hajama, postoji i među "običnim" stanovništvom, ne samo među visokoobrazovanima. Delove Ferdosijevog epa Šahname (Knjiga kraljeva) recituju pevači po restoranima i čajhanama. Širaz, rodno mesto Hafiza i Sadija, dvojice velikih iranskih pesnika koji su živeli u XII i XIII veku je najbolji primer tog kulta. O ovom gradu u kome se nalaze njihovi mauzoleji pisao je i Zuko Džumhur: "Širaz je sveti grad persijske kulture i persijske reči. Kao što se u drugim gradovima odlazi na grob neznanog junaka, raznih vladara, generala i junaka da se polože venci i cveće, tako se u Širazu pohode grobovi pesnika. Do Hafizovog groba išao sam peške. Prelazio sam kilometre ruža, zumbula, katmera, perunika, jasmina i jorgovana. Prešao sam najmirisniju stazu sveta. Nikada i nigde nisam video toliko ptica. Duboko u cveću bili su neki lepi paviljoni u kojima su bile trgovine i kafanice… Ovde je varoš potpuno potisnuta, skoro nevidljiva sa svojim poslovima, trgovinom i brigama, a u prvom planu ostali su samo vrtovi, aleje, bašte, gradine i perivoji."

Iranska poezija u XX veku možda nije toliko čuvena kao ona iz davne prošlosti, ali je pesnička scena i dalje veoma živa. Najpoznatiji iranski pesnik u XX veku sigurno je Sohrab Sepehri. Završio je Likovnu akademiju, a zanimali su ga različiti načini umetničkog izražavanja. Učestvovao je na mnogim izložbama u svetu i u Iranu, dobio brojne nagrade. Nemirnog kosmopolitskog duha, proputovao je gotovo čitav svet i uticaj tog duha i putovanja duboko se oseća u njegovoj poeziji i slikarstvu. Njegov celokupan pesnički opus objavljen je u osam tomova koji su u Iranu doživeli devet izdanja, prevođen je na mnoge svetske jezike. U Hrvatskoj je 2005. prevedena zbirka njegovih pesama Žubor vode. Sepehri je umro 1980. u Teheranu od leukemije, u 52. godini.

Foruk Farukzad, najpoznatija žena u literaturi Irana, takođe je imala neobičan put. Rođena je 1935. u Teheranu, udala se još u 16. godini, studirala slikarstvo, razvela se sa 19 godina i posvetila život umetnosti umesto porodici, što je i u to doba bilo šokantno. Prvu zbirku pesama objavila je 1954, režirala je dokumentarni film o obolelima od lepre koji je osvojio mnoge međunarodne nagrade. Unesko je 1963. napravio o njoj dokumentarni film, Bernardo Bertoluči je dolazio u Iran da bi je intervjuisao i snimio. Objavila je pet zbirki pesama pre nego što je poginula u saobraćajnoj nesreći 1967. godine.