Osim možda u ovim krajevima, mitovi se teško grade, a lako ruše. Majkl Menu 1986. nije uspelo da od Brajana Koksa i knjige Tomasa Harisa o Hanibalu Lektoru stvori mit (Crveni zmaj). Džonatanu Demiju je 1991. uspelo da to učini od Antonija Hopkinsa i knjige istog pisca (Kad jaganjci utihnu). Ridliju Skotu 2001. je skoro uspelo da, s istim glumcem i istim piscem, taj mit sruši. U tome ga je u poslednjem trenutku sprečio njegov sopstveni id, pobunjen protiv anticivilizacijskog čina koji je Skotov, Gladijatorom bolesno nabildovani ego, bio namerio da sprovede.

Recimo da je Ridli Skot osetio ljubomoru spram dekadentne slave i zapaljivog šarma Hanibala Lektora, za čiju je dalju sudbinu zgodno postao odgovoran ugovorom o nastavku. Recimo da je, po prirodi nesklon građenju junaka, heroja, "faca" o kojima bi se nakon filma pričalo više nego o njemu samom, rešio da nonšalantno, podrazumevajuće i bez previše razmatranja, i ovog postojećeg i nasleđenog u gotovom obliku, ukine. Recimo da je, povukavši za sobom celu "superstar" zanatsku ekipu iz Gladijatora, kompletno višestruko nagrađivanu u zamazivanju očiju prostoti, pomislio da može bez doktorove harizme. Da će mu za uspeh biti dovoljan sukob prozračnih pejzaža dolce vita atmosfere high–class Firence, i mračnih zakutaka vile unakaženog osvetnika u kolicima Mejsona Verdžera, koga je Lektor svojevremeno nahranio tableticama i predložio mu da kožom sa sopstvenog lica nahrani psa. "U tom trenutku, to je zvučalo kao dobra ideja", konstatuje neprepoznatljivi Geri Oldman kao Verdžer, čiji farmeri gaje divlje svinje nestrpljive da zagrizu Lektorovo lice. Goje ih, te u disciplini proždiranja treniraju, na slučajno zabasalim prolaznicima. Kako je Džodi Foster dakle, kao svaka dobra policajka, namirisala da nije korisno za zdravlje tuda prolaziti, u ulozi ranjive ali opasne Klaris zamenila ju je Džulijen Mur. Ona je tako imala da se suoči sa sumnjivim Skotovim namerama, barem kad dođe do likova. Jer koliko god da je možda ovom prilikom poludeo i pisac Haris, Ridli Skot se ne bi mogao uzeti za nedužnog početnika koji mora da se složi s onim što mu nude.

U Jaganjcima…, Hanibal Lektor je, sećamo se, užasno fini intelektualac koji slučajno ima tu manu da ne razlikuje ukusnu hranu od smeća. Zbog ovog problema, on je iza sedam zidova i sedam brava, bez nade da će ikada izaći. Tako zlo i dobro u njemu nadrastaju čoveka i postaju simbol, zatim kult, zatim već pomenuti mit. Kako ga pak u Hanibalu susrećemo kao kustosa firentinskog muzeja, koji je na mirišljavom vazduhu Starog sveta našao način da iskoristi još neke od svojih talenata, on jednostavno ponovo postaje običan zločinac na slobodi, koji će možda, a možda i neće, uspeti da nadmudri svoje uostalom pohlepne i isfrustrirane goniče, same sobom nesposobne da budu ozbiljniji protivnici. Skot tako povlači u pozadinu glupim policijskim epizodama iscrpljenu Klaris ugrožene reputacije, i stavlja Lektora na centar scene. Kako je to jednom davno, u vreme Osmog putnika, Skot odlično znao, pa stoga i pretpostavka da nije mogao tek tako zaboraviti: monstrumi se ne izvode na svetlo dana. Nagovešteno je uvek strašnije nego viđeno, i bilo bi stravično omalovažavanje pomisliti da je jedan ozbiljan reditelj, a naročito ovaj, to mogao da previdi. Realniji je zato scenario po kom sujetni reditelj ubija junaka/konkurenciju – reflektorom u čelo, te sebe ubeđuje da je (još jedan) njegov prilog za istoriju – upravo što je od Hanibala Lektora stvorio "nešto potpuno novo". U skladu s nakanom te postignutim rezultatom, odnos Hanibala i rezignirane Klaris više nije samo naznačena, lebdeća naklonost nepoznatih dometa, to je sirova, izvesna ljubav, nedovoljno proživljena a previše objašnjena. To je odnos koji doktora čini neopreznim, te ga dvojica-trojica nekih tamo amatera mogu skleptati nasred ulice za tili čas.

To je, međutim, ujedno i odnos koji je Skotovoj još uvek živoj i trzajućoj podsvesti, koja je mogla da oseti miris propasti u vazduhu, pružio šansu za poslednjih petnaest minuta filma i petnaest minuta čistog pokajanja.

Petnaest minuta bez ikakve veze sa dotadašnjom besmislenom italijanskom pričom, banalnim žrtvama-osvetnicima, lovcima na nagrade, i ugroženim policijskim reputacijama. Petnaest minuta tokom kojih Hanibal iznosi onesvešćenu Klaris na rukama iz arene gde ručaju pregladnele divlje svinje. Gde, na izlazu, pomoćniku degutantnog osvetnika Verdžera daje ideju da šefova invalidska kolica gurne pomenutim svinjama, i onda optuži njega, Hanibala. I ovaj posluša. Petnaest minuta tokom kojih Hanibal smešta Klaris u krevet, zašiva joj ranu, oblači je u predivnu crnu haljinu i sandale, za večeru joj poslužuje mozak još uvek savršeno svesnog korumpiranog šoviniste koji joj je zagorčavao karijeru (Liota), i najzad, pri njenom pokušaju da mu stavi lisice dok policija dolazi… shvatili ste: ako ste već ušli, nikako ne izlazite pre kraja.

Tih petnaest minuta autentičnog zanosa i užasa za ekstremne ukuse, dakle, upravo su predivan putokaz koji je Skotovo nesvesno ostavilo ka onome što je Skot mogao da učini, a što je možda još uvek pred neumrlim doktorom H.L. Možda romantični povratak u krvavi filmofilmski mit. Možda neki ukusniji zaplet. Možda sa nekim rediteljem čija sujeta još nije metastazirala. Možda uskoro.