Vreme je za štošta, kako to već pesma govori, ali izgleda da je to vreme stupilo na snagu baš sada. Ako su devedesete bile šok i mahniti plesni ritam u mozgu, a dvehiljadite gitarski delirijum uzdanja, ovog časa se – u jednom superorkestriranom veleobrtu, pojačanom do daske – sve pretvorilo u urnebesni fijasko bez straha i mane. Ljudske vrednosti, u koje ste još do juče mogli da se zakunete kako će opstati kao slamka spasa – spale su na niske grane. Možda ste pomislili da se ovde radi o Srbiji? O, kakve ste naivčine! Zemlja se ljulja u temelju, čovečanstvo bezglavo jurca od posla do posla ne bi li namirilo svoje izmišljene potrebe, priroda besni i otima se poput oslobođenog Frankenštajna – rečju, svi apokaliptični košmari izmilili su odnekud da ostanu, a narod se svejedno ludo zabavlja, političari raskalašno šmiraju u jeftinim serijama svojih mandata, dok se moderna pop kultura ulaguje bogu novca i sa njim sramotno opšti za čisti keš. Pa, ako uopšte još uvek ima ikakve nade – ona bi zaista morala da se isključivo odnosi na faunu i floru, pošto od nas ljudi ionako nema neke vajde. Pardon, i na rokenrol, dabome.

Verovatno su se tačno ovako u svojim 1990-im osećali Liam Haulet i njegovi The Prodigy, samo što smo mi u to isto vreme imali svoju furku, e da bismo uopšte obratili pažnju na stvari izvan svog atara. Ukratko, Engleska tog posttačerovskog doba takođe nije pružala neko utočište mladima gladnim svetle budućnosti, pa se rave i pojavio kao zvuk otpora užasavajućoj svakodnevici koja je više ličila na kafileriju života nego na opuštene EastEnderse. Donošenje Zakona o krivičnom pravosuđu i javnom redu iz 1994. definitivno je pokosilo ilegalne rejvove i besplatne žurke kao nezakonite, afirmišući nezamislive mere što su se odnosile na zaustavljanje i pretres bez naloga, povredu prava na ćutanje i tako dalje, generalno se okomivši na omladinsku potkulturu koja je upravo doživljavala svoje vrhunce. Osećaj da možeš biti krivično gonjen i procesuiran zbog svog uobičajenog ponašanja – sada ocenjenog kao antisocijalno – učinio je britanske devojčice i dečake veoma uznemirenim i razdraženim. The Prodigy su nastali i razvijali se na frustrirajućem tlu te muke.

Danas su The Prodigy nedostižan format za sebe, prokletnici mainstreama, što su u svom večnom vojevanju sa terorom establišmenta izgubili važnog saborca Kita Flinta koju godinu pre. Taj tragični odlazak promenio ih je za sva vremena. Bili su pankeri breakbeat hardcorea, a sada su ponosni ratnici koji biju svoje kosmičke bitke sa zlim silama što i dalje odnekud motre na mlade. Zato, dubok naklon za Hauleta i Maksima – njihov ovogodišnji nastup na Glavnoj Egzitovoj bini frenetična je propoved kojoj nema ravne, simfonija kosmosa za milione, bliski susret ljudi i mašina ko zna koje vrste, potresna himna jednoj zauvek odbačenoj generaciji. Neke neizbrisive slike: Liam Haulet koji kao da igra fliper sa svojom opremom na život i smrt, podižući decibele i mantre ritmova neprestano do vrhunca, pravi pinball wizard; laser što iscrtava dijabolične obrise Kita Flinta tokom numere Firestarter i Maksim koji nepomično stoji, poput nekog divovskog drevnog božanstva, odajući počast nezaboravljenom prijatelju; iskonski haos vibracija što drmusa scenu milijardama paklenih mehanizama upozoravajući u kakvu se tempiranu bombu Zemlja pretvorila. Naježili smo se. The Prodigy su i dalje zvuk naše i svačije nesreće postojanja u razljuđenom svetu kroz koji propadamo sve većom brzinom, neprestano ukrštajući mačeve sa sudbinom na tom putu bez povratka. Ali, oni su i oličenje pankerske euforičnosti trenutka u kome ti zapravo niko ništa ne može jer se gubitnici u ovoj besramno materijalističkoj vaseljeni na kraju dana uvek nekako ispostave kao aristokratija humanosti. Trijumf The Prodigy na ovogodišnjem Egzitu istovremeno je pobeda za svakog od nas, malih beznačajnih smrtnika. Jer, znate kako Karson Mekalers kaže: “Pobuna je najdragoceniji cvet siromaštva”. Potpuno tačno.

Ali, ovaj mračni scenario donekle su razmekšali prethodni Viagra Boys, švedske alternativne uzdanice što ih krasi izvanredno ležeran miks The Velvet Underground-a i The Stooges-a iz aktuelne sadašnjosti. Trupa istetoviranog u celosti, nalik onom “Ilustrovanom čoveku” Reja Bredberija, frontmen benda Sebastijan Marfi spaja ovde garažu, orijentalno prebojenu psihodeliju i vanvremenski pank u zvuk istovremeno čulan, duhovit i svakako prilično opasan. Svi smo bez sumnje zadivljeni kada Marfi radi sklekove ili se jednostavno opruži na pozornici u maniru Igija Popa, prede i reži, sumanuto dirigujući hipnotičkim transom što se oko njega zahuktava. Međutim, kada se prisetimo prošlogodišnjih Napalm Death prve večeri na ovom istom mestu – e, to je bilo stvarno opasno. U svakom slučaju, Viagra Boys simpatičan su naslednik te brutalno nepokorne linije andergraund senzibiliteta sa kojim je uvek zabavno i poučno u isti mah. I pošto već brane ugled retkih zverki rokenrola ove godine na Glavnoj Egzitovoj bini, zaslužili su svaki svoj aplauz. Narednih dana čeznućemo da se ovi vrli Švedi vrate i svake večeri iznova potpraše turove malograđanštini bar po još jednom sa svojim originalnim konceptom commedia dell’аrte za milenijalce i zumere. Inteligentni, drski, spremni na avanturu – sasvim su prikladan tip pogonskog goriva za subverzivni provod po najvišim standardima trenutka.

Ili, recimo di-džej Skrillex, kralj festivala Egzit u svakoj svojoj pojavi. Još davne 2012. otvarao je kao klinac na Kalemegdanu za The Prodigy na Warrior’s Dance festivalu, a već 2014. kao i sada – on je na Egzitu samostalna zvezda večeri sa armijom obožavatelja koji ga i doslovno svuda slede. Njegov ljubazni gest da svoj set započne Đorđem Marjanovićem i legendarnom numerom Zvižduk u osam, potpuno je neočekivan i stoga apsolutno dirljiv za sve nas domaće. No, u nastavku, Soni Džon Mur kao da deluje mnogo konvencionalnije od onog što smo u svom oduševljenom sećanju na njegov briljantni šou od pre deceniju i nešto mogli da naslutimo. Od nekadašnjeg pankerski nemilosrdnog obrušavanja na celokupno muzičko nasleđe – u cilju totalne dekonstrukcije, tranžiranja i potom virtuoznog serviranja slušaocu tog istog u obliku čudesnog mozaika komadića iseckanih na najsitnije – Skrillex je sada očigledno rešio da se prepusti hedonizmu popa i donekle pripitomi tempo svoje kreativne tenzije, čiji su ga divlji intenziteti upravo i činili toliko neodoljivim.

Pritom ne možete mu ništa zameriti – i on sâm pojam je za sebe u fahu koji je lično izmislio. Njegovi bravurozni prelazi iz numere u numeru, dopunjeni unikatnom akrobatikom za miks-pultom, i dalje oduzimaju dah. Već uobičajena pirotehnička akcija ispred Skrillexovog fantazmagoričnog di-džej trona deluje svaki put iznenađujuće sveže, a on toliko superiorno barata svojim alatima da ne biste mogli ni da zamislite ikog drugog ko bi veštije postupao sa nepreglednim muzičkim katalozima što ih ovaj momak nosi u malom prstu. Samo, postoji senka bojazni da se genij ovog umetnika ne preobrati u puku gimnastiku. Lepo je kada su ljudi u nepreglednoj masi publike podno vaših nogu srećni i razigrani bez ostatka, no mi smo, čini se, malčice više voleli onog Sonija Mura od kog su nam bukvalno ispadale vilice pred njegovim ekvilibrističkim poigravanjem česticama tonova u vazduhu. Tada je bio avangardni duh elektronike, plamteća raketa neshvatljivih žanrovskih ukrštanja. Sada je Gospodin Najbolji, a to ima svoju cenu, zar ne?

Konačno, Wu-Tang Clan. Imali smo sreću da svedočimo prvom dolasku legendarnog RZE u Srbiju – bilo je to u beogradskom SKC-u na proleće 2003. u jeku akcije Sablja. Taj nesvakidašnji nastup ovog istinski harizmatičnog maga bio je pravi klupski, prevratnički hip hop iz prve ruke. Jeza zbog ubistva premijera Đinđića još uvek nas je drmala, a RZA i njegovo tadašnje društvo sipali su zaneseno svoje misionarske besede sa same oštrice prosvetljujućih trotoara njujorškog uličnog zvuka. U međuvremenu, Wu-Tang Clan pohodili su EXIT 2007, monumentalno razigrani, definišući na potpuno neponovljiv način hip hop cool Istočne obale. I, u svom tadašnjem mladalačkom poletu, više su nalikovali nekoj NBA ekipi iz snova, što se između sebe dobacuje mikrofonima, nego propovednicima kung-fu filozofije ili egzistencijalističkim misliocima unutar okrutne gradske pravde.

No, danas, proslavljajući tridesetogodišnjicu svog impresivnog debi albuma Enter the Wu–Tang (36 Chambers), Wu-Tang Clan kolektiv postao je respektabilna skupina ugledne crne gospode, koja šara svetom sa svojom slavnom pločom pod miškom. Ona je, usput, na ažuriranoj listi 500 najboljih albuma svih vremena časopisa “Rolling Stone” 2020. godine zauzela čak mesto br. 27, a 2022. bila odabrana od strane Kongresne biblioteke u Vašingtonu za čuvanje u Nacionalnom registru audio-zapisa zbog svog kulturološkog i istorijskog značaja, ponajpre u oblasti odražavanja života u Sjedinjenim Državama. Reč je o jednom od najznačajnijih albuma iz 1990-ih uopšte, a svakako o samom vrhu najizuzetnijih hip hop ostvarenja u istoriji ovog žanra.

I sasvim u skladu sa tim novim statusom, genijalni RZA i braća apsolutno su rasturili poslednje Egzitove večeri! Snažni kao predskazanje jednog budućeg društva ponosnih građana, impozantni u svom muškom dočaravanju metafizike ulice, oni ovih dana svojim gromoglasnim povicima kao da manje insistiraju na nekadašnjoj jetkosti a mnogo više na plemenitom divljenju za sveukupno čovečanstvo. Kao da ispisuju neke Vitmanove stihove, Wu-Tang Clan bacaju se na gigantski posao mešanja velike magme one prvobitne energije univerzuma uživo pred nama, čarajući nad njom do svojih poslednjih ljudskih snaga ne bi li ispala što bolja. Njihova instrumentalna podrška sada bendu daje nenadmašnu kompleksnost poruke. Kada se u završnici late Lenonove Come Together – to je nedvosmisleno vrhunski momenat sa posebnim značenjem u današnjici. Ali, kada svoj grandiozan nastup okončaju Kobejnovom Smells Like Teen Spirit, osećate kako se crna i bela kultura odistinski spajaju u jedno kroz ovaj duboko učinjeni naklon dvema neprikosnovenim figurama svetske kulture. Bilo je veličanstveno gledati decu kako odlučno slede finalnu RZINU komandu: “One-two-three Peace!”. Njima je sve potpuno jasno. Bar dok ne odrastu. I dok ih sistem ne korumpira. Naravno, ukoliko se ne usprotive.

I zato, baš na ovom mestu, jedna stvar se mora reći u vezi sa Egzitom – nećete naći nijedan drugi evropski festival, osim možda Glastonberija, koji se toliko, u nizu uzastopnih godina od svog osnivanja, sistematski trudio da dovede one ključne ličnosti što su oblikovale savremenu muziku za budućnost, umetnički bespogovorne, uzdižući je na nivo sile koja ima snagu da transformiše naše živote. Kad pogledate istoriju Egzita, pa zar on nije predstavio uživo skoro sve “ulične heroje” uz koje smo odrastali? Ili ih otkrivali tokom vremena? Pored svih strahotnih globalnih kriza što smo ih proživeli i proživljavamo ih još uvek, ove 2023. sasvim je prirodno i isceljujuće bilo pozvati svoje najstarije i najdugovečnije rok idole da nas još jednom duhovno spasu i ohrabre da sami nađemo svoj put. I pokažu nam svojim primerom da je to skroz u redu, da je to moguće i štaviše jedino ispravno.

Zato je tako normalno bilo da poslednji stihovi upućeni sa Glavne bine budu posvećeni miru. RZU za predsednika!