Moramo li svako malo o pogubnosti slepe odanosti uverenju da kletva poznata kao “davanje prednosti formi u odnosu na suštinu” (form over substance) nije samo konstrukt koji je samo zgodan način da se sitničari, cepidlači, traži ona poslovična dlaka u onom nezaobilaznom jajetu…? Šta ako to zbilja, a konkretni slučajevi to iznova i iznova dokazuju i potcrtavaju, predstavlja golem problem kada gizdavost naprosto nije kadra da prikrije ili barem zatomi i u drugi, treći… plan gurne zjapeću prazninu, i to tamo gde dovoljno snažno i ubedljivo bije srce same srži manje ili više umetničkog i manje ili više kreativnog delovanja i delanja? Kako će u ovom dvojnom prikazu biti reči o dva baš aktuelna filma (jednog koji je deo ovdašnjih kino-repertoara i drugog koji predstavlja možda i na planetarnom nivou najprivlačniji filmski novitet iz domena striminga), čiji su autori položili nerezonski mnogo vere u zavodljivost retro šika kao već poodavno dokazano ubojite trope u sedmoj umetnosti i pratećim joj podvarijacijama, u smislu uvoda i okvirne i polazne smernice mogli bismo da se poslužimo navodom iz kod nas nedavno objavljene studije Bruna Munarija Umetnost kao zanat (preveo Saša Moderc, objavio beogradski Fakultet za medije i komunikacije): “Danas dizajner vaspostavlja davno izgubljeno jedinstvo umetnosti i publike, umetnosti, shvaćene kao nešto živo, i žive publike. Ne traži se više slika za dnevnu sobu već električni uređaj za kuhinju. Umetnost ne sme da bude odvojena od života (…). Ukoliko je predmet koji svakodnevno koristimo osmišljen rukom umetnika (a ne igrom slučaja ili nekakvim hirom), onda nećemo morati da ga krijemo”.

Mereno na osnovu pokazanog u prvom od dva za ovu priliku odabrana i spojena pokazna slučaja, stvari izgledaju ovako – holivudska glumica Olivija Vajld, okuražena zasluženim pohvalama na račun simpatičnog i dovoljno učinkovitog rediteljskog prvenca (filma Booksmart), pokazala je zavidnu ambiciju u slučaju druge celovečernje režije; film Ne brini, draga (Don’t Worry Darling) predstavlja produkciono raskošan, vizuelno besprekoran i nominalno (ali samo nominalno) konsekventan omaž holivudskom noir–filmu zlatne ere za tu felu, a sa druge strane imamo potpunu kreativnu i idejnu, kao i sadržajnu jalovost priče koja grca pod teretom uglavnom “pešačke” i prvoloptaške metaforike, a pred gledaoce donosi somnabulnu i po svim osnovama krajnje upitnu papazjaniju uticaja, referenci i pozajmica, koje su od prve do poslednje promašeno postavljene i pogrešno shvaćene, i onda, kao takve, upregnute u taj klimavi viši koncept kao eluzivni cilj na kraju ovog izlišnog lutanja. Pojednostavljeno govoreći – Olivija Vajld i njen scenaristički tim krenuli su od naoko enigmatične priče o strastvenoj ali na prvom mestu krotkoj domaćici negde tokom američkih pedesetih godina prošlog veka koja sa suprugom živi u možda i utopijskoj, ali svakako bezbrižnoj zajednici, a prava drama kreće kada glavna junakinja, nakon par incidenata, počinje da sumnja da je taj njihov spokoj i ta gotovo pa ekstremistička relaksiranost malobrojnjih srećnika iz klase povlašćenih samo privid, samo šarena i oku vazda ugodna fasada za nešto duboko uznemirujuće i pogrešno. Ovih par rečenica možda sugerišu više smisla nego što čitav ovaj film na kraju uspeva da ispovrne; uz to, teško je tačno ustanoviti šta je tu i gde je to krenulo po lošem.

Olivija Vajld tu zapravo pokušava da ubere plodove teške i grube kombinatorike, a kao ključne sastojke te njene prepisivačke misije mogli bi se navesti klasik The Stepford Wives, pa onda film Selo M. Najt Šijamalana, uz vizuelnu kulturu preuzetu direktno iz sada već i legendarne serije Mad Men. Pominjanje Šijamalana je osnovano i na konto takozvanog plot-twist-a (preokreta u radnji, naravno, u finišu priče), koji u Ne brini, draga biva očigledan i upadljiv još tokom prve rolne, sve i da niste najusredsređeniji i najupućeniji gledalac. Dugo međuvreme popunjeno je upadljivom improvizicajom, autorskim i zanatskim blefom koji bi, uz onu veru u povoljan ishod kao prirodan rezultat brojnih pokušaja, trebalo da dovede do nekakve, pa makar i prividno-prozirne upečatljivosti. U slučaju ovog, da ponovimo, kako zabune ne bi bilo, vizuelno krajnje umivenog, dostatnog i besprekorno ušminkanog i uslikanog filma vrhunske produkcije, srećne završnice nema. Olivija Vajld (uprkos silini potencijalnih aduta, uključujući tu sasvim skladnu glumačku podelu, u kojoj, doduše, štrči pevač Hari Stajls, naprosto /u tom ili ovom trenutku/ nesposoban da uverljivo prikaže strast koju njegov lik gaji prema sve pobunjenijoj mu supruzi i donekle i homoerotsku pokornost prema guruu/ glavnokomandujućem u toj zavodljivoj utopiji) ne uspeva da se domakne ni pozicije nekoliko stepenika niže u odnosu na samoizabrane i samozacrtane uzore i izvore nadahnuuća, a pritom zaostaje i za nekim od idejno ili motivsko srodnih epizoda izvorne Zone sumraka. Sasvim očekivano, tokom medijske kampanje koja je prethodila i koja prati bioskopsku distribuciju, stiglo se do silnog izliva naknadne pameti i insistiranja na nekakvim kriptičnim referencama koje je u samom filmu, tipski postavljenom i daleko manje inteligentnom nego što bi to se autori ikada drznuli da priznaju, nemoguće detektovati i mapirati. Jednostavno, ovaj film nije delo posebne promišljenosti, niti je oda uvek prisutnom i suštinski nepokorivom ženskom porivu za emancipacijom (uostalom, Ne brini, draga ne daje dovoljno razloga ni da bude prihvatljivo ubedljiv zalog za veru u priči o ovom ostvarenju kao novom koraku napred u procesu autorske emancipacije glavne autorke), te i priče o toksičnoj muškosti i pošastima gurua incel-doživljaja sveta ne čine upotrebljiv smovin list da se prikriju ta praznina kao i suštinsko odsustvo smisla i autorskog nerva, kao možda i udarne falinke ove pometnje od filma.

Razočarao je i Endrju Dominik, koji je, nakon svetske premijere na Venecijanskom filmskom festivalu prošlog meseca, sada i putem Netfliksa predstavio svoj mnogokontroverzni film Plavuša (Blonde), proistekao iz proze zasluženo poštovane Džojs Kerol Outs. Ako je uopšte i potrebmo pojašnjavanje, u pitanju je svojevrstan biopik na temu i dalje neprolazno ikonične i intrigantne Merilin Monro. Tu dolazimo do najprominentnijeg aduta ovog filma – sve sigurnije, ovde zapravo stopostotno sigurne Ane de Armas, koja je zrelo i nepobitno odlično odigrala naslovni lik. Gotovo sve ostalo, uz izuzetak sveukupne stilizacije, te izvanrednih snimateljskih, scenografskih i kostimografskih doprinosa, u priličnoj je meri diskutabilno. Pri čemu optužbe i prozivke za mizoginiju kao okvirni idejni pristup ovom filmskom prikazu životopisa nesrećne i zlosrećne Merlin Monro tu još i najmanje piju vodu. Naime, Dominik, sada već iskusan autor solidnih pozicija u holivudskom sistemu i sferi uticaja (o čemu svedoče i prvoligaška imena na najavnoj špici ovog filma, uključujući Breda Pita na poziciji producenta), u Plavuši kao da slabo mari za ono što je u uvodnom pasusu ovog teksta istaknuto kao problem, zapravo – Problem, a to je ta pogubna dominacija forme u odnosu na ipak i kratkoročno i dalekosežno gledano uvek važniju i delotvorniju suštinu.

Dominik se ovde poigrava strukturom i teksturom slike, igra se koloritom, poseže za pripovednim elipsama i sinkopama, a sve to pomenuto ipak malo dobrog i plodotvornog donosi ovome filmu na dar. Istina, reč je tu o autorski dovoljno hrabrom i drčnom filmu specifične poetike; istina, već pohvaljena Ana de Armas uspeva da izbalansira ranjivost i zauzdanu, ali ipak prisutnu samosvest svoje junakinje; istina, uvek je dobro videti kako se ipak “narodski” , odnosno, populistički Netfliks sladostrasno i usrdno baca u virove autorskog poimanja filma, kome niko ne može osporiti tu arthaus dimenziju… Ipak, Plavuša je film nedorečenosti i prepun je pardoksa – na primer, premda detaljistički postavljen prema ličnim previranjima i čvorištima Merilin Monro, on u potpunosti promašuje, činilo se, laku metu i poentu – iz ove i ovakve Plavuše nemoguće je pojmiti išta zanimljivo i relevantno na temu magnetizma kojim je M. M. nepogrešivo i postojano (pa i u danima navećeg mentalnog i psihičkog, te i sveukupnog egzistencijalnog bola) zračila, te onda nemamo priliku da spoznamo ni delić njene ikoničnosti…. Sve i da se saglasimo kako je to proisteklo iz same proze Džojs Kerol Outs, teško je prihvatiti da film od bezmalo tri puna sata trajanja žrtvuje dobar deo svog potencijalnog i prekopotrebnog sadržaja, a sve to zarad krajnje specifične kinestetičnosti koja je ovde možda i odraz nesuvisle potrebe za neproduktivnim akrobacijama. Domink se mudro opredeljue za jasan otklon u odnosu na tipske i konvencionalne biopike o slavnima, zaslužnima i lako prepoznatljivima (a to je jedna od stalnih boljki studijskog Holivuda, u biti nepovratno konzervativnog i na sigurna rešenja fokusiranog); ipak s druge strane, na uzorku Plavuše stiče se utisak da Endrju Dominik nepotrebnio srlja u pravcu čistunstva i zadrtosti druge vrste, te takozvani spori film (slow film) preteruje i preko granice ljutog paroksizma. To na mahove Plavušu daruje izvesnom i u načelu intrigantnom hipnotišućom lepotom, ali na duže staze biva izvor gledalačkog zamora koji, pak, neumitno, vodi ka ravnodušnosti. Sve i kada bi pri toj postavci stvari gledalac tačno shvatio da to jeste svesno izabrani autorski postupak, a da se sve to zbiva u pomalo čudnom širem kontekstu – kada ova sporovozna i dobrim svojim delom isprazna Plavuša zapravo predstavlja najdinamičniji i narativno najizdašniji Dominkov film do sada, posebno ako se kao poredbeni ekvivalenti uzmu kontemplativni paražanrovski naslovi Killing Them Softly i The Assasination of Jesse James by the Coward Robert Ford (oba sa očito dragim i bliskim mu saradnikom – Bredom Pitom).