U redu, Björk je sada i zvanično andergraund. U njenom slučaju, doduše, to je uvek i doslovno. Ono što se drugima čini kao tek zgodna metafora, za islandsku divu neophodan je deo ličnog iskustva. Naivnost sa kojom uzima zvuk u svoje ruke da u njemu ukrsti spiritualne nordijske sile sa psihodeličnom egzaltacijom malog deteta, verovatno je razlog što je ovoliko pomno sledimo već oko tri decenije. Na njenom, samo naizgled mahnitom hodočašću kroz filogenezu, sada smo tu negde u stadijumu micelijuma. Za nekoliko stotina miliona godina, doteraćemo i do ljudske vrste!

Sa severa Evrope dolaze nam zaista odvažne žene. One govore o ozdravljenju civilizacije, ekologiji kao suštinskom zadatku svih ljudskih bića, prirodi koja je hram. Björk Guðmundsdóttir (r. 1965) jedna je od njih. Nekadašnje simpatično devojče sa razmaknutim očima, živim i užarenim poput ugljevlja, provelo nas je tokom godina živopisne solo karijere preko fantastičnih predela svoje neukrotive mašte, gde se u neprestanoj ekstazi venčavaju drevna snoviđenja sa transcendencijom iz budućnosti. Ali, Björk ne bi bila to što jeste da svoje prekoračenje svih umetničkih granica nije sprovodila u delo sa obe noge na planeti Zemlji. Kao kćerka “vatre i leda”, izučila je svoje vilenjačke škole mnogo pre nego što je hrupila na međunarodnu pozornicu sa bendom The Sugarcubes, značajno uzdrmavši poredak stvari na top listama, tamo negde krajem 1980-ih. Iz ovog kolektiva nesvakidašnjih likova, iskoračila je potom u novu životnu fazu, postigavši da i samo njeno lično ime bude dovoljno da baš svako, ma gde, momentalno shvati o kome se radi.

Muzički koreni Björk veoma su duboki i utemeljeni u njenom klasičnom obrazovanju, punk i noise roku, gothic stilu, new waveu, džezu, avangardi. Uostalom, devojčica koja se kao muzička zvezda Islanda raščula još davne 1977. i snimila svoj debi album sa svega jedanaest godina, prošavši do pomenutih The Sugarcubes sijaset kratkotrajnih, ali svaki put nedvosmisleno intenzivnih bendova – imala je ozbiljnu kilometražu u izvođaštvu kad se odlučila za solo proboj. Rezultat je bio pokoravanje čitavog muzičkog sveta autentičnom scenskom pojavom, glasom i odlučnošću da nemoguće stvari izmami iz pukog zamišljanja na svetlost dana.

U nepreglednom nizu transformacija svoje umetničke persone, Björk se rado prihvatala novih tehnoloških nadogradnji organskog zvuka. Za razliku od muzičkih purista, bila je veoma svesna savremenih ubrzanja u nauci što podstiču sve druge životne aktivnosti, uključujući i onu u kojoj prebiva. Otuda je elektronika prožela veliki komad njenog stvaralaštva, uporedo sa traganjem za “prirodnim” tonom. Modernost je, ukratko, neprestano odmeravala kreativnu snagu sa tradicijom u poimanju sveta primadone Björk. Na klackalici milenijuma, ova ekstravagantna autorka prerasla je tako u kategoriju nezavisnog stvaraoca što odoleva predrasudama, ne igra po pravilima i obavezno unosi element nepredvidljivosti u igru zvanu šou-biznis.

Aktuelni album Fossora mogao bi biti “pandemijski” album Björk Guðmund-sdóttir, kad bi se neka odrednica opšteg značenja iole mogla odnositi na ovu divljakušu alternativnog izraza. Celu priču već znamo – gubitak voljene majke nekoliko godina pre, korona virus karantin koji je provela u domovini, došavši konačno u Rejkjavik na duže, mini-žurke koje je priređivala za prijatelje, otkačinjući uz gabber techno, što je za to dušu dao. Usput, njena kći Ísadóra odlučila se otprilike u isto vreme da napusti porodično gnezdo. Krug se zatvorio, krajevi su dobili svoje nove početke, patnje razvoda preživljene su srećom na prethodnim pločama, srce se otvorilo za nove ljubavi, a o starosti ionako ne razmišljamo kada smo zabavljeni misterijom nevidljivog sveta koji počiva pod našim stopalima i ukazuje nam se kao pogonsko gorivo, halucinantna supstanca, sila pročišćenja univerzuma, večan obnoviteljski elan postojanja. Da, odgovor je tačan – Björk se okrenula gljivama! Metafizika ovih stvorenja centralna je tema njenog novog ostvarenja.

Deseti solo album Björk slavi dakle povezanost među ljudima, izvrgnutim teškim izazovima izolacije, otuđenja i panike. Zato je njena Fossora lozinka solidarnosti među atomizovanim jedinkama, što opstaje i u najnezahvalnijim uslovima za restauraciju humanih odnosa. Zamislimo situaciju u kojoj čovečja rasa funkcioniše u dirigovanoj razdvojenosti. Pitanje jeste – da li prekršiti propise, i sa kojim tačno razlogom? Da bi odgovorila na ovaj komplikovani zahtev, Björk ponire u praprošlost, zapitavši se sa svima nama – nije li “sajberprostor” Vilijama Gibsona nešto nalik končićima hifa?

Dirljiva je njena pažnja prema pretkinjama i istovremeno naslednicama (Ancestress) – kao da se bake, majke i kćeri, u odzvonima ove pesme, susreću u svojoj najplodnijoj fazi, da zaokole svet potentnošću što nadilazi svaku mušku moć: “When I was a girl, she sang for me/ In falsetto lullabies with sincerity/ I thank her for her integrity”. Trölla–Gabba je pustolovni esej na tragu najluđih eksperimenata Bitlsa. U naslovnoj numeri pak ona šokira izjavom: “Her nerves spread like wings/ At mycelium speed/Into the atmosphere/ There’s spores everywhere”.

Iako se na albumu Fossora radi o patnji, životu i smrti, Björk teško možemo zamisliti kao žrtvenog jarca. U Victimhood ona zaista peva o poništavanju sebe, ali je jasno da njene ozlede nemaju kapacitet da joj naude, niti bace na kolena: “I rejected myself/Sacrificed myself/ I felt sorry for myself/ To transgress us out of this tragedy”. Stihovi pesme Freefall zato nastavljaju sa navođenjem herojskih iskušenja kao ambijenta u kom ova heroina uobičajeno provodi vreme: “If we cling to what we used to be/ It will burn our soul/ We will get hurt/ Unless there is absolute trust/ Then we will become one”, ali i poentiraju da je ljubav spajanje sunčevih sistema: “Our solar systems coalesced/ Softly surrendered into itself/ Formed a nebulous cloud/ A gentle meeting of gas and dust/We amalgamate/ Arctic persian compassionate/ Illuminate, illuminate”.

I, mogli bismo da nabrajamo unedogled, ali je red da svako otkrije svoju verziju Björk i prožme se ženskošću nove ploče, dokle god ga ne podiđu žmarci od simfonije glasova i potpuno pomerenog instrumentarijuma u odnosu na bilo šta očekivano. Umetnost gospođice Guðmundsdóttir ionako više nije za rok stejdž, nego pre za ozbiljnu opersku scenu. Jedino u tom kontekstu, mogli bismo da se prepustimo zavodljivosti njenih društvenih mreža zvukova, a košmar repetitivne svakodnevice trampimo za istinski doživljaj. Fluidnost i istančanost odjeka njene islandske postojbine pride, čine se ovde predstavom samo za odabrane. Björk se inače posvećuje svakom svom slušaocu kao da je poslednji na ovom nestajućem svetu.

Poput većine novih albuma potpisanih od strane Björk, i ovaj nije nastao kao poziv za “osnaživanje” žena, nego kao rezultat postojanja jedne snažne žene. Svaka njoj čast što uspeva da se ne odvoji od života kao takvog, u svoj svojoj prirodnosti, i da njemu saobrazi svoj čudesan dar, kojem očigledno danas nema premca.