U vreme mog odrastanja, a bilo je to osamdesetih godina, kada bi neko u jednoj rečenici pomenuo “horor” i “Fredi”, svi bi odmah znali da misli na Stravu u Ulici brestova (A Nightmare on Elm Street), čuveni filmski serijal koji je 1984. godine započeo Ves Krejven. Vremena su se promenila, tako da Fredi Kruger nije više “udarni horor Fredi”, već je tu titulu sada i zvanično preuzeo Fredi Fazber. Ko? – pitaće svi koji imaju više od trideset godina, a i neki mlađi. Da li ste, pre nego što je istoimeni film počeo da se prikazuje u svetskim i našim bioskopima, čuli za Pet noći kod Fredija (Five Nights at Freddy’s)? Ja jesam, znao sam za postojanje istoimene video-igre, ali do odlaska u bioskop nisam imao predstavu o tome koliko je popularna među mladima. Ova igra, koja je prvi put predstavljena 2014. godine, izrodila je za proteklih desetak godina brojne nastavke, kao i novelizacije koje su proširile mitos što ga je osmislio Fredijev tvorac Skot Koton. Imajući to u vidu, filmska adaptacija je postala neminovnost, ali je dugo odlagana, verovatno i zato što potencijalni autori nisu uspevali da pogode odgovarajući ton i način na koji će pristupiti temi. Bilo je reči da će se režije latiti Kris Kolambus (Sam u kući, Hari Poter i kamen mudrosti), što se izjalovilo, a u međuvremeno je snimljeno i nekoliko filmova koji su, praktično, prilično besramno prekopirali Kotonov zaplet o animatroničkim maskotama koje su se otele kontroli (pre svega Vilova zemlja čuda sa Nikolasom Kejdžom u glavnoj ulozi, ali i The Banana Splits Movie).

Sada, kada je film Pet noći kod Fredija postao planetarni bioskopski hit (dok pišem ove redove, krajem prve nedelje novembra 2023. godine, ovaj horor je od prodaje kino ulaznica, a svega desetak dana od premijere, zaradio gotovo 220 miliona dolara, što je, pogotovo imajući u vidu da je budžet bio oko 20 miliona, zaista impresivna suma), postaje jasno da se radi o fenomenu na koji se mora obratiti pažnja i koji zaslužuje da bude sagledan iz svih uglova. Nova režija Eme Tami, autorke do sada među žanr-zaluđenicima prepoznatljive po svom slabo primećenom debiju Vetar (2018), pretekla je po zaradi gotovo sve ovogodišnje horore (Zli mrtvi: Buđenje, 147 miliona; Vrisak VI, 169 miliona; Megan, 180 miliona; Astralna podmuklost: Crvena vrata, 189 miliona), a u nedeljama pred nama prestići će i izvikanu Opaticu iz pakla 2 (266 miliona). Pet noći kod Fredija već se plasirao među dvadeset najgledanijih filmova u 2023. godini u svetu, dok je po isplativosti u samom vrhu. U čemu je tajna?

Video-igre iz ovog serijala su veoma, veoma jednostavno koncipirane. Nalazite se u ulozi čuvara koji treba da preživi pet noći u piceriji “Fredi Fazber”, po kojoj od ponoći do šest ujutru vršljaju animatroničke životinje sklone ubistvu: medved Fredi Fazber, ljubičasti zec Boni, pile Čika i lisac Foksi. Zvuči budalasto? Pa, jeste i to veoma, ali ova video-igra, koju sam u međuvremenu iz radoznalosti isprobao, budi istinsku jezu i jednostavnost postavke (igrač se nalazi u kontrolnoj sobi odakle preko kamera prati kretanje animatronika i po potrebi spušta vrata kako ga se ne bi dokopale, pritom pazeći da ne istroši svu energiju pre isteka predviđenog vremena – što iz noći u noć postaje sve teže) preokreće u svoju korist. Grafika nije ništa posebno (mada je sasvim funkcionalna), ali su zato zvučni efekti senzacionalni i istinski jezivi, a sve to bez i jedne jedine kapi krvi. Samo, da li iz ovako jednostavnog koncepta može da se napravi film?

Očigledno da može, samo je pitanje koliko dobar. Rediteljka, koja je uz Kotona i Seta Kudebaka napisala scenario, nije previše eksperimentisala: držala se zapleta prvog dela igre, uz određena proširenja i razrade nephodne da se narativ pretoči iz jednog u drugi medij. Simpatični Džos Hačerson (poznat iz serijala Igre gladi) glumi Majka Šmita, novog noćnog čuvara u napuštenoj piceriji. Šmit ima traume iz detinjstva, a sada se, nakon smrti majke i odlaska oca, brine o mlađoj sestri Ebi (Pajper Rubio). Mehaničke humanoidne životinje (za koje se, naravno, ispostavlja da su nastanjene dušama ubijene dece) u filmu su povremeno spremne da pokažu i druželjubivu stranu. Nesmotreni Majk jedne noći na posao povede i Ebi, pa se devojčica sprijatelji sa Fredijem i njegovom družinom, ali – kako to već obično biva u horor filmovima (a i životu) – idila neće dugo trajati.

Pored Hačersona i Pajper Rubio, u filmu važne uloge tumače Elizabet Lejl (serija Ti), Metju Lilard (Vrisak, Skubi Du, 13 duhova) i Meri Stjuart Masterson (Ljubav na školski način, Vreli dani u Alabami), glumci različitih generacija koji znaju da iz scenarija izvuku najviše moguće i koji su potpuno svesni u kakvom se filmu nalaze i šta se od njih očekuje da pokažu. Nema tu pretencioznosti, samo nastojanja da se publika zabavi i pomalo, ali ne previše, uplaši. Pet noći kod Fredija pomoći će Lilardu da oživi karijeru i stekne nove obožavaoce, ali ne treba se zavaravati – ljudi ovde i nisu toliko bitni. Glavne zvezde filma su džinovski roboti koje je “oživela” firma pokojnog Džima Hensona, čoveka koji nam je podario Mapet šou, Ulicu Sezam, Fragl rok, Lavirint i Mračni kristal.

Pet noći kod Fredija je, koliko god to čudno zvučalo, horor film za desetogodišnjake. “Blumhaus”, produkcijska kuća Džejsona Bluma koja se tokom proteklih dvadeset godina specijalizovala za horor, namerno je ciljala da Fredi dobije oznaku PG-13, koja označava da film mogu gledati i deca mlađa od trinaest godina pod uslovom da su u pratnji roditelja (ova kategorizacija se poštuje u SAD i Kanadi, dok kod nas, rekao bih, na film može ući svako ko plati kartu, bez obzira na uzrast), zahvaljujući čemu je ovo ostvarenje mogao da pogleda širi auditorijum nego obično (horori iz ponude “Blumhausa” uglavnom imaju oznaku R, što znači da ih gledaoci mlađi od sedamnaest godina u bioskopu mogu gledati samo u pratnji roditelja ili starijeg pratioca). To takođe znači da u filmu ima veoma, veoma malo krvi i da je sve nasilje samo nagovešteno, ali ne i eksplicitno prikazano. Stariju publiku će ova odluka verovatno frustrirati (čemu horor film ako u njemu ne može biti prolivanja krvi?), ali klincima to očigledno ne smeta, a i omogućuje im da film pogledaju na velikom platnu.

Sat i pedeset minuta svakako je previše izdašno za film poput ovog, pa je zbog toga uvodni deo previše razvučen i suštinski lišen pravih uzbuđenja, ali kada se negde oko polovine priča zahukta – lepo “vozi” do samog kraja. Naravno, da se ne zavaravamo… ne radi se ovde o posebno dobrom i nadahnutom filmu, ali sve u svemu, Pet noći kod Fredija uglavnom uspeva da isporuči ono što je publika mlađa od osamnaest godina očekivala da vidi. Klinci su glavni i najzagriženiji konzumenti horora (što znaju svi koji su neki film tog žanra pokušali da pogledaju u bioskopu), pa je za pohvalu što je konačno neko snimio film po “njihovoj meri”, taman onoliko strašan i nasilan koliko bi smeo i trebalo da bude. U godinama koje dolaze, Pet noći kod Fredija će, to je sasvim sigurno, dobiti brojne nastavke, i ti će filmovi za mnoge biti prvi susret sa filmskim hororom. Gledajući u tom ključu, Ema Tami i Džejson Blum su pogodili centar mete. Klinci sada imaju svog Fredija, dok će stariji, veziraniji i zahtevniji morati da potraže neki drugi horor bliži njihovom senzibilitetu i potrebama, pa makar to značilo i ponovno gledanje starih favorita, uključujući tu krvave Krugerove avanture.