Sredinom decembra prošle godine u Umetničkom paviljonu u Zagrebu otvorena je reprezentativna izložba "100 vrhunskih djela hrvatskih umjetnika iz kolekcije Narodnog muzeju u Beogradu". Inicijativu za organizovanje izložbe pokrenula je kustos Zbirke jugoslovenskog slikarstva XX veka Ljubica Miljković i realizovala u saradnji sa kolegom dr Zvonkom Makovićem, profesorom istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Zagrebu.

O zbirci Jugoslovenskog slikarstva XX veka, o tome zašto je vredelo čekati dobru priliku za organizaciju izložbe koja "vraća u nacionalnu memoriju najvrednija ostvarenja hrvatske umjetničke baštine", kako se govorilo u hrvatskim medijima, za "Vreme" govori Ljubica Miljković.

"VREME": Zbirka jugoslovenskog slikarstva XX veka, čiji ste vi kustos, kao i ostale muzejske kolekcije, veoma je bogata, i čuva više od devet stotina dela hrvatskih autora. Koliko je trajalo formiranje tako reprezentativnog fonda?

LJUBICA MILJKOVIĆ: Trajalo je od osnivanja Narodnog muzeja koji se od početka usmerio na prikupljanje vrednosti koje su obogaćivale Srbiju. Naša izložba u Zagrebu pokazuje bogatstvo Zbirke jugoslovenskog slikarstva XX veka, Zbirke jugoslovenske skulpture i Zbirke jugoslovenskih autora pri Kabinetu grafike, koje su nastale iz Jugoslovenske galerije formirane otkupom dela sa Prve jugoslovenske umetničke izložbe, priređene u Beogradu 1904. godine. Bila je to najveća likovna smotra na Balkanu, sa preko pet stotina eksponata. Ova izložba je značajna ne samo zbog iskazanog jedinstva jugoslovenskih naroda nego i zato što su na njoj svoja dela predstavili i protagonisti moderne. Da je Jugoslovenska galerija postala samostalna ustanova bio bi to prvi Muzej savremene umetnosti u svetu. Zanimljivo je da je Mihajlo Valtrović, koji se tada nalazio na čelu Muzeja, šest godina ranije, 1898, iskazao potrebu za ujedinjenjem južnih Slovena "u duhovno kolo". Zato mi izložbom u Zagrebu nastavljamo ono što su činili naši slavni prethodnici.

Kakvim principima se Muzej rukovodio u odabiru dela koja otkupljuje?

Uvek je najbitniji kvalitet. Nabavljamo samo ona dela koja najbolje svedoče o vremenu i prostoru. Muzej je otkupljivao radove hrvatskih, slovenačkih i svih drugih autora naroda koji su živeli u zajedničkoj državi, čak i pre njenog formiranja. Isto tako, nastavili smo da zbirke popunjavamo i uobličavamo celinu koja na najbolji način svedoči o svemu značajnom na polju umetnosti. Tako smo, na primer, i posle raspada Jugoslavije, 1995, otkupili sliku Mihe Marinkovića, čiji skoro celokupni opus čuvamo u Narodnom muzeju. Ona je zanimljiva jer se pojavljivala na jugoslovenskim izložbama početkom XX veka, a ovaj umetnik je značajan predstavnik simbolizma i secesije, ne samo u hrvatskom nego i srpskom slikarstvu, jer je od 1911. živeo u Srbiji. Bio je nastavnik u Kragujevcu, posle profesor akvarela i dekorativnog slikarstva na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Od protagonista hrvatske umetnosti smo 1997. otkupili sliku Tomislava Krizmana, poznatijeg kao grafičara.

Nažalost, sada je otkup težak, jer muzeji nemaju dovoljno sredstava da bi na pravi način obavljali svoju osnovnu delatnost. Posle Drugog svetskog rata, posebno tokom šeste i sedme decenije, kada nije bilo umetničkog tržišta, muzeji su dobro plaćali i birali samo ono što im nedostaje. Sada to ne mogu da čine zbog finansijskih nemogućnosti Ministarstva. Dobročinitelji se veoma retko javljaju, jer kupuju za sebe. Ne znam kako će biti u budućnosti, ali sigurno je da nešto mora vrlo brzo da se promeni i muzeji nastave da sakupljaju ono što mora da se preda u nasleđe naraštajima koji dolaze. Srećom, zbirke Narodnog muzeja su toliko bogate da je moguće priređivanje ovako reprezentativne izložbe.

Jugoslovenska istorija trajala je gotovo čitav XX vek. Da li je tokom nje formirana i jugoslovenska umetnost?

I jeste i nije. Odmah se setimo Matoševih reči iz 1911: "Mi možemo imati nagodbenu politiku i nagodbenu privredu, ali ne možemo imati nagodbenu umjetnost." Međutim, bez obzira na osobenosti, svi narodi su hvatali korak sa svetom i sledili matične tokove evropske umetnosti, ali se u jugoslovenskoj umetnosti jasno razdvajaju segmenti nacionalnih škola. Naša izložba pokreće značajno pitanje ko čini srpsko, hrvatsko, slovenačko ili neko drugo slikarstvo. Po našem mišljenju, to su oni umetnici, bez obzira na nacionalnu pripadnost, koji su obogaćivali određene duhovne prostore, naravno i oni koji su u njima rođeni ili sa njima povezani školovanjem, životom i na druge načine. Svakako su hrvatski umetnici oni koji potiču iz Hrvatske, bez obzira na to da li su Srbi, Slovenci… Ali, neki od njih su došli u Srbiju i postali srpski umetnici i, pogotovo kada je reč o vajarima, znatno uticali na razvoj srpske skulpture. Svi koji su vrednostima iskoračili iz lokalnih okvira predstavljaju vrh jugoslovenske umetnosti, a oni koji su stvarali i ostavili tragove, recimo u Parizu, postali su deo francuske umetničke scene, a neki i evropske i svetske umetnosti, što je privilegija najboljih.

Često pitanje u hrvatskoj javnosti povodom ove izložbe bilo je da li je trebalo ovoliko čekati da bi se kapitalna dela hrvatskog slikarstva izložila u Hrvatskoj?

Za sve je potrebno vreme. Pre dvadesetak godina ovakav izbor ne bi bio moguć, jer još nismo imali dovoljno radova. Međutim, ova izložba ima potpuno drugačiju dimenziju nego da smo je priredili ranije. Srbija i Hrvatska su sada dve suverene države koje su prošle kroz težak period sa različitim stavovima o tome šta se i zašto sve desilo. Jugoslovenstvo je smatrano za naš bratski zagrljaj koji guši ili oduzima dah, ali kada se sve bolje sagleda i upoznaju istorijske činjenice, vidi se da to nije bilo baš tako. Jugoslovenstva su se više bojali Srbi, oprezni kada je reč o razvoju umetnosti. Milan Milovanović je, kao korifej impresionizma i likovni pedagog, upozoravao da od političke ambicije kralja Petra Karađorđevića "neće imati veliku korist umetnici nijednog jugoslovenskog naroda, a specijalno mi Srbi podnećemo najveću štetu, eksploatišući na taj način mladu nerazvijenu umetnost".

Ipak, na dobrim primerima treba da se uči. Svi narodi nekadašnje Jugoslavije u tom periodu zadržali su svoje najbolje karakteristike i oplemenjivali ih uticajima iz sveta. Mislim da ova izložba to dokazuje. Smatrala sam korisnim da hrvatskim stručnjacima predstavimo sve iz naših fondova i olakšamo im rad. Naravno, nije bilo moguće izložiti sve što pripada hrvatskoj umetnosti, ali i izbor od sto vrhunskih dela je sasvim dovoljan za početak. Koncepcija je bila da se remek-dela hrvatskih umetnika iz zbirki Narodnog muzeja, sagledaju u odnosu na hrvatsku umetnost.

Kako komentarišete to da vas u hrvatskoj štampi proglašavaju "srpskom čuvaricom hrvatskog blaga"?

Dodala bih samo da nisam jedina. U ovom trenutku čuvari hrvatskog blaga su Vera Grujić, Gordana Stanišić i Petar Petrović, kao i svi ostali, posebno restauratori, koji brinu o delima. Međutim, osvrnula bih se na tamošnje napise kojima se ukazuje da je to bilo rizično tokom devedesetih godina u Srbiji. Moram da kažem da to nije tačno, jer zaista nikada nije bilo rizično ni za jedno kulturno dobro da se čuva i izlaže u Narodnom muzeju, najstarijem i najuglednijem među našim muzejima koji, a to su potvrdili i hrvatski stručnjaci tokom izložbe u Zagrebu, značajem prevazilazi lokalne okvire i sigurno je najznačajniji u regionu. I devedesetih godina u stalnoj postavci su se, zajedno sa delima srpske umetnosti, izlagala i ona hrvatske umetnosti. U vreme kada su, prilikom bombardovanja, dela bila ugrožena, mi smo ih sklonili u sigurnost depoa bez obzira na "nacionalnu pripadnost".

Da li mislite da bi bilo značajno za stručnu javnost ali i publiku da se kompletna izložba prenese u Beograd i predstavi ovde?

Neki hrvatski umetnici su živeli ili duže boravili u Beogradu, pojedini su postali članovi Srpske akadenije nauka i umetnosti (Augustinčić, Bukovac, Kršinić, Mašić, Meštrović, Frangeš, Mihanović, Rendić, Rosandić, Tartalja, Hegedušić i Vidović), više njih bili su profesori na umetničkim akademijama, u visokim i srednjim školama, mnogi pripadali umetničkim grupama i udruženjima, redovno učestvovali na prestižnim likovnim smotrama i izlagali samostalno. Zato je i njihov uticaj u ovoj sredini znatan, ali oni su primali i dalje širili najbolje odlike srpske umetnosti. Zato sam sigurna da bi takva izložba i kod nas bila korisna i zanimljiva. Ona ne predstavlja sve što se dešavalo u hrvatskoj umetnosti, ali nagoveštava mnogo toga bitnog i, ponekad, upućuje u uzlete i vrhunske rezultate junačkom i "nejunačkom vremenu uprkos".