Dvadeset godina postojanja, deset studijskih albuma – to je ukratko biografija čuvenog novomilenijumskog rok dua The Black Keys iz Akrona, Ohajo. Neko bi rekao i najčuvenijeg u novije doba, da nije već postojao onaj po imenu The White Stripes, ali o tome nekom drugom prilikom. Dugovečnost kolaboracije Dena Auerbaha (vokal, gitara) i Patrika Karnija (bubnjevi) pitanje je od milion dolara, ali je njihovo poznanstvo očigledno podignuto na dobrim temeljima, jer seže u zajedničko detinjstvo proboravljeno u istom kraju grada, te počiva još i na činjenici da su obojica porodično vezani za muziku, i to ne makar kakvu: njihovi najbliži rođaci – gitarista Robert Kvajn i multiinstrumentalista Ralf Karni – delovali su u polju eksperimentalne i avangardne muzike od 1970-ih godina, sarađujući svaki za sebe sa veličinama poput Toma Vejtsa, Lua Rida, Ričarda Hela, Marka Riboa, Ikue Mori, The B-52’s, Elvisa Kostela, Džonatana Ričmana… Sa takvim pedigreom, dva talentovana, napaljena dečaka, mogla su samo napred.

I, da pogledamo sada čulni sadržaj njihovog aktuelnog Delta Kream albuma: hill country blues poreklo izabranih pesama odnosi se na onu zvučno-geografsku oblast koja se još naziva i bluzom Severnog Misisipija, hipnotičkog bugi stila; a samo ime Delta Kream u vezi je sa nekadašnjim kioskom za prodaju sladoleda u gradiću Tunika, Misisipi, gde je fotograf Vilijam Eglston načinio ovaj jedinstven snimak sa oldsmobilom Cutlass u prvom planu što se našao na omotu ploče. Angažujući muzičare poput Kenija Brauna, gitariste iz benda R.L. Bernsajda, te Erika Ditona, basiste velikog Džuniora Kimbroua, The Black Keys započeli su svoj veliki bluz pohod po crnim dirkama.

Tako u uvodnoj Crawling Kingsnake (Big Joe Williams, John Lee Hooker) čujete muzičare kako kažu: "Ready? Yeah!", i uslediće dobro znana seksi vrelina koja vas namah obuzme u ovom čitanju Džunior Kimbrouove verzije čuvenog klasika. Reč je o senzualnoj vožnji ispod velikog američkog zvezdanog neba ili putovanju na konju kroz predeo koji vas iznuruje priviđenjima o žuđenoj intimnosti sa nekim ko može da vam preokrene srce i – sve ono mnogo niže ispod.

Louise (Mississippi Fred McDowell) je još jedna libidinozna oda susretu sa veoma specijalnom devojkom u odgovarajuće sladostrasnom pulsu, dok Poor Boy a Long Way from Home (R. L. Burnside) razmatra neutešnost onog izgubljenog u svetu koji mu ne može ni u čemu pomoći, uprkos prisustvu voljene.

Stay All Night (Junior Kimbrough) – već obrađena tokom rada na EP-ju Chulahoma: The Songs of Junior Kimbrough, iako se na njemu nije našla, ponudila je tada reskiji pristup originalu, dok na Delta Kream ona nosi melanholičniji pojavni oblik, mekaniji i setniji. Jedan od vrhunaca ploče.

U Going Down South (R. L. Burnside) Auerbah čežnjivim falsetom ispeva dramu muškarca koji strepi da mu dragu ne preotme neko drugi. On izlazi iz svog tela i pretvara se u duha što sledi ljubljenu, gubeći glas u očaju dok izvija tananu pesmu uzdanja da će – silazeći dole na Jug, zagrejati svoje ozeblo srce. E sad, jug u ovoj interpretaciji može da znači bilo šta doduše – možda ta žega dolazi iz nekog određenog dela tela ka kojem se ljubavnik spušta i grca u ekstazi? Kako god, na ovoj tački vas album Delta Kream definitivno hvata za dušu.

Coal Black Mattie (Ranie Burnette) – kaže sve veoma eksplicitno: Need no heater fireplace by my bed/Woman, I got cherry red, a opet delikatno i sa elegancijom. Da li je Crna-kao-ugalj-Mattie pijana devojka koja se sasvim razodenula ili još jedna jezička bravura starih bluzera da njome izrezbare mitsku sliku Evinog i Adamovog pada?

Sa Do the Romp (J. Kimbrough) upoznali smo The Black Keys davne 2002. na njihovom debiju The Big Come Up. Tada je to još uvek bilo rump umesto sadašnjeg romp, a malkice se usput i preokrenula ondašnja odsečna sirovost i grubost zvuka u jedan zreli groove kome je teško odoleti. Onde gde je na svršetku bilo opasno turiranje, sada je zadivljujuća gitarska veština i telesna zapovest pokreta. Bogatstvo vibracija doslovno omamljuje i zanosi. "Ok, I like it", kažu na kraju zadovoljni svirači. I vi sa njima, dok sve oko vas melje i pucketa od čiste elektrike seksa.

Sad Days, Lonely Nights (J. Kimbrough) tužbalica je o svakodnevici koja gazi čoveka dok zgromljen mni u ramu tužnih dana i usamljenih noći. Šta dodati više? Dostojanstvo pripovedača i njegov aristokratski crni bes našli su ovaploćenje u dvojici belih momaka koji sa istom otmenom srdžbom ispovedaju zloslutnost sveta što unezveruje naivnu ljudsku veru.

Walk with Me (J. Kimbrough) ponovo začarava, hvatajući vaše srce kukicom kojoj ne možete umaći. Aveti loših ishoda vrtlože se glavom kao na pogonu nepoznatog narkotika u kome se gubite, padajući dugo prema nečemu što vas čini bezbednim i uznemirava u isti mah. Džuniorov original nenadmašan je, dabome. Postoji izvesna rudimentarna psihodelična crta, utkana u svaki od njegovih neverovatnih komada muzike. Prosto otkačite dok slušate taj perfektno odmereni tempo i glas stvarnog čoveka, nadahnut finim nijansama osećanja. Ali, The Black Keys toga su apsolutno svesni, i nisu badava učinili ovako dubok poklon svom heroju.

Mellow Peaches (Big Joe Williams) pohotljiva je erotska storija o susretu dvoje ljudi, pravi bakrorez telesne žudnje. The Black Keys sveli su stihove Big Džoa Vilijamsa na nekoliko najupečatljivijih, dajući svemu bogato orkestriranu britkost, sa divnim orguljama Reja Džasilda.

Zato je u završnoj Come On and Go with Me (J. Kimbrough) ljubavno htenje dovedeno do vrhunca, preklinjanjem jednog samotnog bića za malo topline. Ne zna se čija je verzija lepša, da li ona originalna u kojoj čujete režanje i grcanje, ili ova nova puna sunčane plemenitosti mladića?

Den Auerbah i Patrik Karni preveli su nepokornu crnu epsku misao u savremenu belu, refleksivnu lirsku osetljivost, podižući celu stvar do poetske metafizike. Možda njihova tumačenja ne mogu uvek da izdrže direktna poređenja sa legendarnim doprinosima Džona Lija Hukera, Misisipi Freda Mekdauela, Big Džoa Vilijamsa, R.L. Bernsajda ili Džuniora Kimbroua, ali kakve to veze ima? Dok slušate The Black Keys ovde, stičete samo utisak ogromnog poštenja i iskrene ljubavi sa kojima pristupaju ovoj misiji usmenog predanja. A to se jedino i računa, zar ne? Naročito ako su uz to još stvorili zavodljivu muziku što bez dvoumljenja zakoračuje u moderni grad, održavajući buktinju bluza više nego plamenom.

Na albumu Delta Kream ima spiritualnosti jednih Tinariwen i svih mogućih afričkih praotaca, ima groznice ljubavnih noći, nesnađenosti krhkog pojedinca u velikoj zemlji koja god ona bila i kad god postojala, što svemu daje univerzalno značenje, magije erosa uzduž i popreko, crne i bele putenosti pomešane u jedno, sanjarenja i jednostavne brige običnih ljudi, te transfera šifrirane emocije bluza iz halucinantnih pradavnina u današnji jezik. Ima i odličnog ritma uz koji plešete srećni što vas ponovo grabi osećanje proste ljudske želje. A to ošamućuje, samo da znate. I možda vas čak natera da se zaljubite ponovo.