Ne samo u Americi, nego i u Britaniji i drugde po bivšim (?) kolonijalnim silama, ovih nas dana žestoke demonstracije podsećaju na to da su "I crni životi važni". To jest, životi "crnih". A šta je sa "braon" životima? Junakinje novog romana Zejdi Smit Vreme svinga (prevela Irina Vujičić; Arete, Beograd 2019), jedan devojački par po gotovo elena-feranteovskoj mustri, meleskinje su koje odrastaju u multi-kulti Londonu osamdesetih godina XX veka, pa prema prelazu vekova i dalje od toga, proučavajući na svojim i tuđim kožama pedeset braon nijansi i mereći koja je, ipak, svetlija, jer to jeste, ipak, prestižno i važno, u jednom dugačkom istorijskom tranzitnom trenutku, u kojem biti "ne-beli" možda više nije stigma, ali je i dalje sasvim ne-loše biti onoliko beo koliko je to moguće… I imati takvu frizuru, i akcent, i stil života… Jer, sve se to i te kako računa, čak i u društvima mnogo manje strogo i drevno klasno stratifikovanim od engleskog.

Samo što Zejdi Smit zna, a njene junakinje tek naslućuju, da je pitanje šanse za uspeh – a i stvarno operabilne definicije uspeha, bar do neke mere – na jednoj strani, to jest osuđenosti na autsajderstvo ili makar na tavorenje u (možda) nezasluženom mediokritetstvu, na drugoj strani, klasno barem koliko i rasno, a po svoj prilici i više; i da je to pitanje kulturološko, da je i pitanje obrazovanja, koje je mnogo više od famozne "ćage": to je pitanje širine i potencijala mogućnosti, vidika, sposobnosti sagledavanja i prepoznavanja načina dobrog samoostvarenja, što je za "(polu)obojenu" devojku sa polunezgodne londonske poluperiferije zapravo prečica ka izbavljenju iz loše beskonačnosti životarenja u… pa, ne baš nekoj starinskoj potlačenosti, više nekako u neimanju prava na očekivanje da se prebaci sopstvena senka, unapred deprimirajuće nisko postavljena. A to je, to sa obrazovanjem kao faktorom emancipacije, opet jedan jako feranteovski motiv, mada se tu negde srodnosti okončavaju.

Neimenovana naratorka i njena imenovana prijateljica Trejsi unekoliko su tipični izdanci onog Londona u kakvom je, skoro u isto vreme, rasla jedna Neneh Cherry – s tim da je našu Ekstra Nenu njen eksplozivni talenat i scenska harizma (a valjda nije odmoglo ni što joj je ćale veliki Don Cherry, makar u smislu dobrih uzora…) uzneo u visine, dočim su Zejdine junakinje bile pred nešto, hm, drugačijim izazovima. Odrastajući u što disfunkcionalnim što tek prividno i privremeno celovitim porodicama, jedna u "belom" (Trejsi), a druga u "crnom" tj. jamajčanskom kulturnom ambijentu (diktiranom od njene ja-pa-ja-majke), a obe zatočene unutar vrednosnog imaginarijuma niže srednje klase sa naraslim ambicijama, obe maštaju o probitku u sanjane Više sfere preko muzike, to jest plesa, i to ne bilo čega što bi bilo generacijski očekivano i tipično, nego uživajući u starinskim filmovima i fred-asterovskim egzibicijama… Odatle i naslov romana, koji bi neupućene mogao zavesti na pogrešan trag. Naravno, dar nije demokratska tekovina koju prijatelji(ce) dele na ravne časti; Trejsi će krenuti putem uspeha, ali će ubrzo biti osujećena a da nikome, pa ni čitaocu, neće do kraja biti jasno "čija je to krivica" u poglavitoj meri; kao da tu postoji neki zli fatum klasno-kulturne naravi koji ekstraordinarnoj, ali na svaki način nestabilnoj sanjarki nužno potkresuje krila – gde ćemo opet prizvati jednu feranteovsku paralelu, ne zato što ove knjige bilo kako uistinu "liče", nego što je evidentna strukturna srodnost pozicija njihovih junakinja, mada ih dele i decenije i državne granice i jedan mali engleski kanal, takoreći moreuz. A i nešto razlike u pigmentu; mada su i napolitanski "južnjaci" neka vrsta braon Italijana, bar sa stanovišta hegemone paradigme, opet klasne, samo maskirane u geografsku.

Kako god, "pući" će ova naizgled neraskidiva veza na način mutan i naratorki zapravo neshvatljiv, a ona će se naći prvo u muzičkom TV novinarstvu (rani su, "herojski" dani onoga što znamo kao MTV), a onda će postati personalna asistentkinja tj. "devojka za sve" razmažene i sublesaste prekookeanske pop dive – Madona je sasvim očigledan stvarnosni model za nju, ali to je manje važno nego što deluje kada se tako napiše – i s njom će proći kroz sav onaj šušur pomalo nadzemaljskog života vrlo diskretno šarmantne pop buržoazije; no, prava stvar nas čeka tek kada Gazdarica – koja u slobodno vreme usvaja crnu decu po belom svetu – reši da se humanitarno angažuje tako što će, uz saradnju (beskrajno nekompetentnih i korumpiranih, dakako) lokalnih vlasti, izgraditi školu u zabačenom selu siromašne (kao da ima drugačijih) zapadnoafričke države. Naratorka je ona koja zapravo dobija zadatak da sve to "odradi na terenu", a to je za Zejdi Smit prilika da superiorno isprede priču o tzv. kulturnim razlikama i emotivnim srodnostima, o osećanju "postkolonijalne krivice", ali i površnosti i vetropirstvu dobronamernih belih bogatuna, koji mogu biti u isto vreme i prepredeni manipulanti i detinje naivni izmanipulisani, te o celom onom beskrajno složenom kompleksu odnosa Prvog i Trećeg sveta, gledanih sa jedne vrlo specifične, a opet vrlo zahvalne osmatračnice.

Mnogo je toga htela i započela Zajdi Smit u ovom obimnom romanu, ponekad joj se ti narativni tokovi više sudaraju nego što se prepliću, ali roman ima izvanredno zdravo jezgro, i uprkos svojim nesavršenostima – koje su ga takoreći u taj-brejku koštale statusa jednog od romana koji neizostavno definišu epohu – Vreme svinga je knjiga vredna nepropuštanja, a Zejdi Smit je deo one najbolje tradicije britanskog "postkolonijalnog" pisma, ne manje esencijalno nego Hanif Kurejši ili Salman Ruždi. Jer, znate kako, i braon životi su važni, a o knjigama da se i ne govori.