U zemlji gde je dva-ovna-na-brvnu osnovni model dijaloga, napretkom se smatra svako udaljavanje krajnosti: ili/ili, polarizacija ekstrema, umesto čeonog sudara. Otud toliki izmišljeni i nametani "izbori" kao Guča-ili-Exit, dok u stvarnosti raste međusobno preklapanje, ne samo njihovih posetilaca. A dok su mnogi muzički festivali ovde ispropadali (i pre SEK-e), pivski rastu kao stomaci. BBF je počeo 2003. kao "naš letnji Oktoberfest", na sredini između dragačevskog sabora i novosadskog Exita, da bi vremenom bivalo sve jasnije da se muzički bliži severnijem, a po svemu ostalom južnijem svom uzoru. Jer, pivske (vinske, pa i ostale u se-na se-i poda se) svečanosti donedavno su bile karakteristične samo za unutrašnjost, a sad unose sve više provincijalnog u zabavnu ponudu metropole. Ili, bar Beograda.

VUDSTOČARENJE: Fenomenološki zagledane kolege (kraće: budale) ove godine uspele su da "porede" čak i Woodstock festival sa idealizovanom Gučom (misli se: Saborom trubača u Guči), i to je valjda kompliment za jadni Woodstock, koji zbog krize ni 40. godišnjicu nije pošteno proslavio. No, vudstočarenje na stranu, promiče im narušena ekvidistanca BBF-a na razvođu Goocha/Exit: koncertna pozornica još uvek je najveća na poprištu BBF-a, ali možda ne zadugo jer dizajnerski/brendirani objekti pivara bujaju sve veći, spratni, atraktivniji, uvode i sopstvenu muziku; vašarski elementi dodaju draž, ali i potvrđuju Srbiju kao Diznilend za odrasle, rezervat opuštencije; na kraju, nikako i najmanje važno, promovisanje masovnog a društveno prihvatljivog pijančenja ("Šta sve možeš da ne radiš kad piješ") podvlači Gucci-trend. Slogan na majici "Šteta što se posle ničeg neću sećati", tako postaje karika-koja-nedostaje do Vudstoka. Pivo je moja droga pevao je slovenački kantautor Tomaž Domicelj u prethodnom životu, dok mu gostovanja kolega iz bivše YU nisu bila ni na pameti kao smetnja. Posledice beerfestovskog profitno-marketinškog koncepta mogu biti i izmena stiha lokalpatriotskog šlagera, u …na Ušću triju reka ispod Avale (jer reke piva, makar i procesiranog, moraju negde), kao i da mamurlook (eng. vidne posledice bančenja) najzad bude cenjen kao weltschmerz (nem. boli me za ceo svet).

Toliko iz gučanskog ugla, tj. 10 razloga zašto je pivo bolje od Exita. Muzički program BBF-a – makar više nije podno Kalemegdana – širinom i tolerancijom ipak (u)gleda ka petrovaradinskoj ‘Đavi. Jer, kako bi drugačije iste večeri zvezde bili i Zvonko Bogdan, i Laibach; na istoj fešti figurirali i Letu štuke i Divlje jagode i Valentino, ex-sarajevski; multikultivisani O’đila i R. Amadeus; live-favoriti kao Vlatko, Psihomodo pop, O. Celts, i DJ-evi; izvorne veličine kao Esma Redžepova, i pošast našeg doba, tribute-bendovi (od "posveta", tj. tezgi na temu ABBA do U2)? Doduše, BBF nije multibinski kao Exit, ali glavni prostor za publiku – preostao od "divlje gradnje" pivskih šatri i namenske (marginalne?) arhitekture – otprilike je veličine Exitovog ispred main stagea. To, naravno, broj posetilaca nikako ne ograničava na tridesetak hiljada odjednom, kao što je jasno da je i dnevni (od popodneva) promet ljudi kroz BBF znatno veći jer je ulaz besplatan, a mesto održavanja svima pristupačno.

VOLJNO!: Društvena odgovornost BBF-a, kao deo širih aktivnosti organizatora (Beogradske kulturne mreže), ove godine usredsredila se na recikliranje (limenki, naravno), no još neke vrste recikliranja mogu se primetiti u celom događaju, svojevrsnom popravnom ispitu i/ili reprizi koncertne sezone. Ako dotle niste uspeli da uživate u nastupima Darka Rundeka (čiji se Cargo orkestar izgleda nije oprostio od Srbije, pa je sledeće večeri bio i zvezda Nišvila) i Leta 3, ili želite da to ponovite, evo prilike – za džaba, al’ nikako uzalud! "Ponavljači" su i Stereo MC’s, izanđali i pre prethodnih gostovanja ovde, ali ničeg "čistačkog" više nema da podseti na onu metlu/reforme gde se u ranim godinama i Exit petljao. Višestruko simbolično, BBF drugi put na Ušću kod nesrušenog JUL-spomenika, ovog vrelog avgusta odvijao se i pod blagim sjajem nedaleko novokomponovanog hrama potrošnje.

U skladu s tim, udarni termin završne večeri pripao je Zoranu Kikiju Lesendriću, osamdesetih vođi beogradskog novotalasnog benda Piloti. Njegov umereni mačo pristup rokerskoj romantici možda je nekad ciljao na Springstina, nikad nije dobacio ni do B. Adamsa, pa ni sad nema šanse da postane "naš Điboni". Jer, nove pesme i uz efektan prateći sastav više deluju mučenički, naročito u poređenju s pouzdanim starim stvarima. Pošto se iz karijere "malog Bregovića" (inostranstvo, drugi izvođači) posle tuce godina vratio tugaljivim albumom Mesec na vratima (Power Music) – punim poznatih prijatelja i saradnika, dodatno monetarno udarenim – Kiki uživa veliku kampanju u zavetrini medijskog sistema Željka Mitrovića, a nastupa na prigodnim koncertima uglavnom finansiranim iz javnih budžeta/fondova. Ta neproverenost prodajne moći – čitaj: koliko bi građani/poreski obveznici kupili ulaznica za njegov nastup – nastavila se i privilegovanim pojavljivanjem pred masom na BBF-u. Najmanje ubedljiv bio je sam Lesendrić, posebno glasom, ali – da parafraziram – dovoljno puta ponovljen promašaj postaje pogodak/hit.

Dodajte tome sponzorski miks na velikim ekranima (ambasade, kafići, ministarstva, Pink, nekad-zvani-nezavisni mediji… svi su svima dobri, nema nikakvog negodovanja), i umereno povoljnu reakciju publike, pa je rezultat jasan. JUL je mrtav kul, ali je posthumno pobedio; Srbija – time i njena rok scena – pripala je onima kojima je dovoljno dobra i ovakva. Ostali, voljno!