Priča je jednostavna, strašna, toliko puta ispričana. Najpre u Jerusalimu bivaju oteta tri mlada Jevrejina, potraga traje nekoliko meseci, a kada njihovi leševi budu pronađeni, počinje patriotska histerija s antiarapskim demonstracijama, mahanjem zastavama, urlanjem fašističkih parola, te pevanjem tugaljivih i rodoljubivih pesama. Glasovi koji skreću pažnju na okolnost da su momke ubile ubice i manijaci, a ne, naprosto, Arapi – ne dopiru do histerizovane mase. Već sledećeg dana jedna arapska porodica prijavljuje nestanak svog maloletnog sina. Jerusalimska policija reaguje lenjo i sporo, ali ipak reaguje, a u istragu se uključuje i specijalna jedinica. Spaljeni leš arapskog dečaka pronađen je, praktično, u centru grada, a pametna istraga brzo ulazi u trag trojici mladih Jevreja za koje će se ispostaviti da su, u osvetničkom patriotskom zanosu, ali ipak pri punoj svesti, svirepo usmrtili momka. Sada kreću arapske demonstracije, izraelska država sprovodi efikasnu istragu i organizuje fer suđenje na kojem ubice, uprkos pritisku jevrejske zajednice, dobijaju strogu, zakonom propisanu kaznu. Niko, naravno, neće postati srećniji zbog toga, društvo i dalje ostaje podeljeno s nekoliko dubokih šančeva iskopanih između Arapa i Jevreja, između ekstremnih i umerenih Jevreja, između religioznih i sekularnih Izraelaca, između razboritih i napaljenih Arapa, ali u svemu tome izraelska država se pokazuje, na više načina, kao uređena sekularna tvorevina koja, uprkos svemu, dobro funkcioniše.

Ovo je shematski prikaz s tek po kojim opštim motivom. U deset jednosatnih epizoda smešteno je, međutim, mnogo više. Pre svega dubinski pogled u život obične arapske porodice u Jerusalimu, rastrzane između tradicionalizma i razboritosti; ulazak u ortodoksne i radikalne jevrejske krugove zakačene za tradicionalizam i sklone fašističkom pristupu stvarnosti; rad specijalne policijske jedinice u kojoj vriju odnosi moći i u kojoj se profesionalni zahtevi prepliću s političkim pritiscima, a glavni se istražitelj, lojalni građanin, dobar vernik i krajnje uravnotežen lik, suočava sa problemima za koje nije ni pretpostavljao da se mogu pojaviti. Na tananijoj ravni vidimo na koji se način sekularni deo Izraela, pre svega u liku psihološkinje i njenog muža, nosi sa strahovitim pritiscima onih delova jevrejske zajednice, predvođenih rabinima i ratobornim nacionalistima, koji su za sebe prigrabili monopol na tumačenje patriotizma, a upravo je maestralno uveden i problem moguće homoseksualnosti koja u tradicionalističkim društvima ne prolazi nikako: bolje je biti i mrtav nego peder. U svemu tome, to što se tužilaštvo i sud, u grotlu strasti i sumanutih pritisaka, drže procedura i zakona, deluje gotovo nadrealno. Utoliko je, možda, korisno reći da je serija napravljena prema istinitom događaju, te da je, uz određena sažimanja, pratila ono što se zaista događalo.

Ujednačenost epizoda, rad na detaljima, psihološka uverljivost likova, odbijanje osuđujućeg tona, a, opet, bez i najmanje naznake da bi se mogla provući lažna ravnoteža između žrtve i zločinaca – iako će, razume se, strane u sukobu, u ime našosti, pokušati da pomute tu razliku ("jesu počinili zločin, ali druga strana je uradila još goru stvar"; "jesu počinili zločin, ali to su naši momci"; "ovo nije zločin nego samo reakcija ojađenih ljudi"), a potom i snažna svest o tome da je država najveća i najopasnija sila koja, međutim, ako je u demokratskoj ravnoteži sa samom sobom, može pokušati da ostvari i

nekakvu ravnotežu u društvu, sve to je, dakle, u tolikoj meri koherentno da Naše momke, bez ikakve sumnje, svrstava u ono najbolje što je, poslednjih godina, napravljeno u ovom silovitom talasu serija. Epizode koje prate rekonstrukciju zločina odlikuju se ne samo svedenim izrazom i preciznošću, već su, u onim delovima kada je ishod istrage još neizvestan, napeti do neizdrživosti. Istražni postupak je prožet pričama iz različitih perspektiva, računajući i privatnu perspektivu glavnog istražitelja, što je, negde, oprobani postupak jer daje likovima na uverljivosti, ali uvođenje privatnih motiva u tolikoj meri odudara od svega na šta smo navikli i što se, na kraju, često pretvara u svojevrsnu pornografiju, da nam na najčistiji mogući način, bez neumesnih sugestija, otvara polje nedoumica: ima li, naime, uopšte nevinih likova? Organizovanje sahrane ubijenog momka, primopredaja tela, potom bes arapskog stanovništva koje ne dopušta roditeljima da u miru isprate sina, suočavanje s bolom koji se, zbog neimanja odgovora, samo uvećava, a potom ponovna, simbolička otmica dečaka kako bi ga zajednica proglasila svetim ratnikom poginulim za veru (što nema veze s mozgom), sve to prikazano je sa zadivljujućom merom. Priprema suđenja, rad advokata, psihološki profili ubica, bežanje pacova s broda koji tone, sebičnost koja se krije iza velikih principa, beskrupuloznost, kao i čitavo mnoštvo motiva koji se ne mogu ni nabrojati, sve je u igri i sve je tu.

Nemoguće je, naravno, pa ipak… kada bi se umesto svih dosadnih, besmislenih, agresivnih, glupih udžbenika istorije u kojima se naši momci uvek i bez razlike veličaju, šta god, u međuvremenu, uradili, kada bi se, dakle, umesto stvaranja malih podanika otadžbine u školama prikazivala ova serija (umesto, na primer, verske nastave), a onda se, posle svake epizode, razgovaralo o tome šta smo videli, pojavila bi se, možda, mala pukotina u monolitu nesreće i gluposti, a neko bi dete, nekada, negde, možda dobilo šansu da ne napravi neoprostivu glupost u ime fantazma našosti.