Znatno efektnije nego ranijih godina, autonomni slogan Planeta džez i žuto-crna (koaliciona?) vizuelizacija najavili su festivalsko izdanje s dinamičnom, ali nenametljivom (projektorskom) scenografijom. Nasred zemlje Srbije najveći domet ovog, sada petodnevnog praznika džeza u Beogradu jeste ukazivanje da mnoge ‘podrazumevajuće’ stvari ne moraju biti kao što izgledaju. Nije zanemarljivo, u društvenoj klimi kad i pucanje žice može biti tumačeno kao rušenje vlasti, udar na regionalnu stabilnost, i napad na premijera – čiji nam muzički ukus još niko nije blagoizvoleo otkriti.

ĆIRILI.COM: Zvanično otvaranje, s posebnim domaćim programom pripalo je pijanisti Vladimiru Maričiću, tj. prelistavanju njegovog znanog romano-kubano-balkanopusa. Ispred uigranog kvarteta materijal je osvežavao Brajen Linč (SAD) iz poslednje postave Jazz Messengersa, iskusan latino-trubač. Ovom povezivanju posredovao je poznati kritičar Tom Konrad, među sve brojnijim stranim izveštačima koji već godinama redovno posećuju obnovljeni Beogradski džez festival (BJF). Kadgod je zatrebalo, Linč je pogađao čak i ‘naš’ zvuk/boju, pa kad ovakvi gosti na Saboru u Guči budu važniji od Mileta Dodika, manje će nas mučiti otkud-odjednom-ultimatumi i dal’ baš srpska se truba s Kosova čuje.

U vezi s tim, cenjeni harmonikaš Vensan Perani s bendom/projektom Living Being predstavio je francuski džez bez žitana/manuša, ali opet šarmantan i melodiozan. Krakat i bosonog, s dugmetarom, uz razigranog sopran-saksofonistu, vozio je slalom kroz lirske pasaže i snažne rifove. Taman dok sam se prisećao zemljaka mu Magma i pariskog Gonga, na bis – i na opšte oduševljenje – zapržili su pravi narodnjak. Parlez–Vous Chocheck? Da dođu ponovo! Naše nije manje ako ga i drugi prihvataju, naprotiv.

Koncerti u velikoj sali organizatora BJF-a, Doma omladine Beograda (DOB; ulaznice 800-1000d) poslužili su i da se prijatno obavestimo o novim aktivnostima starih poznanika kao što je italijanski trombonista Đanluka Petrela s Cosmic Renaissance, ali vrhunski doživljaj pružio je trio kubanskog klaviriste Alfreda Rodrigesa (r. ‘85). Pre desetak godina talenat i umeće omogućili su da postane pulen Kvinsija Džounsa i radi u/iz SAD. Nije uspeo da zadrži oba svoja srednjoškolska druga u ritam-sekciji, pa je gitaristički raspoložen basista iz Brazila. Alfredo izvrsno dokazuje da se i Qba može lepo iseliti iz stereotipa, i napredovati: njegovo tumačenje Veinte Anos sprečava da posle Buena Vista… ta potresna pesma postane starohavanski kič za turiste. Sledi produhovljena Besame Mucho, pa urnebesni završetak dekonstrukcijom i žongliranjem delovima Guantanamera – da ni ona ne ostane samo Mlada partizanka… Bebo i Čučo Valdes dobijaju muzičkog naslednika.

Kao ojačan, BJF ove se godine vratio i u Sava centar, štaviše u dva dana kojima su dominirali standardi, ako ne već i kanoni onog što se obično smatra savremenim džezom. Dvorana se ipak pokazala prevelikom za finansijski deprimiranu publiku (ulaznice 1200-2000d. nešto više od 2000 posetilaca za veče). Drugi vrhunac, naravno, napravio je miljenik Avišai Koen čije euforično učešće sa BJF-u 2007. i danas odjekuje. U međuvremenu postade zvezda, ali i dalje neposredan, gotovo zarazno radostan i zabavan. Prirodno, u odličnom izraelskom triju i s malo elemenata jevrejske muzičke tradicije, opet je oduševio do podužeg krešenda. Očito uživajući, puštao je kontrabas radi udaraljki, menjao se s bubnjarem, a na bis čak i nežno otpevao Nature Boy N.K. Koula! Budući je došao van turneja i istog dana leteo kući, Avišai je nastupio prvi, pa je sve posle pauze bio antiklimaks. Tim dublji jer je kvintet Antonia Serana pod firmom Flame&Co isporučio tek pregršt lakih nota, bez inventivnosti i uzbuđenja da opravdaju prisustvo na džez-festivalu. Nesumnjivo virtuoz na hromatskoj usnoj harmonici (i u Almodovarovim filmovima), Serano nije briljirao ni u poslednjem sastavu Paka de Lusie, u čijoj senci je tavorio ovaj neubedljivi program, Muzak-flamenko.

Bubnjara Džeka di Džoneta i kontrabasistu Dejva Holanda kroz decenije povezuje mnogo više nego Majls i ECM. Ovog puta u Beogradu delili su veče, svako sa svojim aktuelnim sastavom. U najužem izboru naj-bubnjara na svetu, Džekove godine (75) ne utiču na prefinjenu muzikalnost i zadivljujuću, mada ne bučnu tehniku. Od svih zvezda najmanje je sarađivao s Džonom Koltrejnom, a za ovaj trio izabrao sinove te čuvene postave: dostojnog saksofonistu Ravija, i potomka Koltrejnovog basiste Džimija Gerisona, bas-gitaristu Met(ju)a. Na stranu Metovo povremeno elektrik-zavijanje, savršena izvedba ne baš upečatljivog repertoara, u kom je Di Džonet neke od svojih kompozicija delom predstavio i kao pijanista.

Kvartet Aziza od postave prethodne Holandove zvezdane grupe Overtone razlikuje se jer je klaviristu Džejsona Morena zamenio gitarista Lionel Lueke. Engleski gdin dugogodišnje u SAD, dobrodržeći Dejv pouzdano je bio najmelodičniji, na osovini s top-saksofonistom Krisom Poterom. Iz glavne struje odudarao je izvikani Lueke, srećom umereniji – u ekscesima ‘izmišljanja Hendriksa gde potrebe nema’ – nego pri ranijim posetama Beogradu. Lep je eho fuzije i fanka ‘70ih u pretežno akustičnim aranžmanima (jazz-rock unplugged?), ali kad smo već kod višestrukih gostiju ovdašnjih koncertnih prostora: vrsni bubnjar Erik Harland član je tria Džošue Redmana, i ceo ovaj program glatko bih trampio za njihov set.

ŠVEDSKI STO: Okoponoćni termini u sali Amerikana DOB-a (500-1000d) zapali su pretežno Skandinavcima i pijanistima, i svi su – islandski trio gđe Sune Gunlaugs, pa i austrijski Davida Helboka – bili kul, ali ne hladni i dosadni. Štaviše, i dovoljno energični da drmusaju kasne sate, ponajviše kornetista Rob Mazurek (SAD), koji je s rada u Brazilu poveo ritam-sekciju (bubnjevi + bas-sinti) Sao Paolo Underground. To je, međutim, bilo neoriginalno; da ne čuje Trufaz.

Mala profesorka Tineke Postma (ex Sisters Of Jazz) je kao i Sune obavila u SAD šta je trebalo, pa sad u pratnji tri mladića pokazuje da K. Dalfer nije jedina – a posebno ne najbolja – saksofonistkinja iz Holandije. Švedsko-norveški kvintet (tri limena duvača + r. sekcija) All Included u programu Satan In Plain Clothes kreativno svaštari, kao što bosonogi septet u šarenim tunikama Horse Orchestra iz četiri nordijske zemlje periode i stilove meša na zabavan način. Biser ove sekcije BJF-a je kvartet Torda Gustavsena (Norveška) čiji su (on-line?) sledbenici nakrcali salu (malo stolica, mnogo stajanja) da uživaju u delikatnim nijansama muziciranja potpuno u skladu sa trendom skandi-trilera, knjiških i filmskih. Jasan razlog za koncert pod boljim uslovima za koncentraciju. A festival koji ima ovakvu omladinu, ne mora da brine za svoju publiku; no nije bezbrižna prevlast državnog (makar i preko ambasada) finansiranja nad učešćem sponzora. Kao i izložba zvaničnog fotografa BJF-a Stanislava Milojkovića, tako su i mladi ovdašnji džezeri prilično neprikladno postavljeni, u pokušaju džem-sešna u holu, kad sve drugo završi. Jedva da su malo više pažnje dobili izostankom Ditera Ilga (Nemačka) zbog bolesti. Time je i završno veče ‘palo’ na portugalski big bend Matosinhos, koji je s pijanistom Ž.P.E. da Silvom izvodio njegove kompozicije, školovanih valera van glavnih struja američkih i srednjoevropskih orkestara tog formata. Nastup je narušio endemski problem NJF s iznajmljenom opremom – konkretno, kvar na kontrabasu, a na samom začelju ostali su domaći: Ščime trio + 1 mladog saks-profesora Luke Ignjatovića, Konzilijum gitariste Branka Trijića sa svojim drugim albumom, i septet hiperproduktivnog multiinstrumentaliste Silarda Mezeia (Srbija/Mađarska).

Potpuni promašaj je pokušaj prosečne hrvatske pop-pevačice Vesne Pisarović da džezira The Great Yugoslav Songbook, stare šlagere iz bolje zajedničke prošlosti. Falševi, kukavno ne-sinkopiranje, nesnalaženje u aranžmanima i šepanje za međunarodnom postavom teško prolaze i pod premazom jugonostalgije. Ravnopravno je mrcvarila pesme iz svih exYU republika, i valjda je taj površni ‘izlet u džez’ zauvek gotov.