Radna soba u stanu Predraga Ejdusa: sto sa tekstom na kome trenutno radi, nekoliko knjiga, grafitna olovka. Sve je svedeno na osnovno, kao u učionici. Za tim stolom Peca sedi na tvrdoj stolici, pognut nad tekstom – i uči. Upravo tako – uči, jer "studiranje lika" je mistifikovan, zavodljiv izraz koji navodi na posmatranje uzoraka iz života, pa i imitaciju.

Ova slika u mom sećanju povezuje sve druge – iz predstava, kafanskih druženja, sa gostovanja, celo moje dugogodišnje iskustvo sa Pecom. Jer u osnovi svih njegovih ostvarenja je stalno učenje, razvijanje i negovanje vere u glumu kao poziv koji nadmašuje sve druge, po kompleksnosti, po odgovornosti i uvek zahtevanoj spremnosti da se nastupa na najvišem nivou. Iz večeri u veče, iz sezone u sezonu. "Šta glumac treba da poseduje? Mnogo toga!" govorio je svojim studentima, "a prvo, fanatičnu veru da je to jedini poziv koje može i ume da radi. Ako to nema, ne treba da se bavi ovim poslom".

Mnogi ovaj Pecin odnos prema glumi nazivaju profesionalizmom, i to je tačno, ali radi se pre svega o shvatanju da je gluma spoj estetike i etike, da ona nije samo veština nego odgovornost prema sebi, svom pozivu – i publici. Beskrajno poštovanje publike za Predraga Ejdusa znači "težnju da se zajedno sa gledaocima dođe do posebnog stanja zamišljenosti, osvešćenja". Kartezijansko "mislim, dakle postojim", Peca je pretvorio u "igram, dakle postojim". Intelektualni napor da se shvati delo i svet pratila je njegova gotovo obredna posvećenost probi koju je voleo i više od predstave i na koju je dolazio sa uzbuđenjem i radoznalošću početnika.

Poslovično "neophodna egoističnost glumca" kod Pece podrazumeva suprotno – određenu smernost. On je pravi pripadnik stare škole naših glumačkih velikana koji su znali da se individualni talenat u pozorištu realizuje samo u ansamblu, sa drugima. I ne samo u svojoj predstavi i svom pozorištu, nego u potpunom pripadanju profesiji, glumačkom esnafu. Ne jednom sam bio iznenađen kada bih na skoro svim premijerama u Beogradu viđao Pecu. Kako je i kad stigao!? Glumac koji je u pojedinim trenucima na svom repertoaru imao čak dvadeset uloga (u jednom periodu igrao je u Podgorici, Novom Sadu, Skoplju i Beogradu!) dolazio je na skoro sve premijere, čak i malih, alternativnih grupa.

Zato ga svi pamtimo kao našeg predstavnika i zastupnika. Po svemu je želeo da pripada glumačkom staležu, pa i po ponašanju van scene. Nisu mu bili strani "poroci" koji nam se, najčešće s predrasudama, pripisuju. O Peci su pričane i pričaju se anegdote čiji broj možda nadmašuju samo one o Zoranu Radmiloviću. Jedna, karakteristična za njegovu neprestanu angažovanost, govori o njegovoj čuvenoj beležnici sa rasporedom obaveza. Peca gleda sedmični raspored: Ponedeljak Mletački trgovac, utorak Kir Janja, sreda snimanje… Šta je ovo? Subota: Svadba! "Kakva Svadba, u kom pozorištu to igram!?" – "Vanjina, svadba, Peco!" Nije bila predstava, nego svadba njegove kćerke Vanje Ejdus.

Glumac ceo pripada pozorištu, na sceni, van scene, u javnosti i u privatnom životu. Kao neki prvosveštenik poziva, Predrag Ejdus je unosio u svoju igru nešto obredno, nerealistično, balansirajući na ivici artificijelnog. Zato je u delima pisanim u stihu bio superioran, a i prozne replike su kod njega dobijale metriku, melodiju i ritam. Nije se trudio da bude realistički uverljiv, njegova vrsta transformacije bila je drugog kova. Nije na sebe navlačio kožu lika, nego je liku posuđivao svoj izgled, a iz njega uzimao ono suštinsko.

Današnje naše glumište pokorila je takozvana "prirodnost", ono što smo nekada pežorativno zvali "ponašanje" na sceni. Velikim delom pod uticajem domaćeg filma, nove glumačke zvezde hoće u spontanosti i mucanju replika da nadmaše stvarnost. Zato bi bilo lepo da barem deo uspomena na Predraga Ejdusa ne budu samo njegove uloge, nagrade i anegdote, njegova veličina, već pre svega studioznost s kojom je dolazio do svoje uverljivosti – veće od uverljivosti imitiranog života.

Ovih dana se nabrajaju velike kreacije Predraga Ejdusa. Veliki su i njegov Mandeljštam, i Miškin, i genijalni Kir Janja… ali ja bih rekao da Faust najbolje karakteriše Pecinu filozofiju glume i pozorišta. Njegov Faust bio je jedan od najboljih koje je u životu video čuveni nemački pozorišni kritičar Henrik Rišbiter, kako je napisao u "Theater Heute".

Faust II Mire Erceg počinje dugačkim monologom. "Sunce se diže i odmiče, dan je na izmaku (…) O, zašto me krila ne dignu sa zemlje / Da letim za njim, uvek za njim! (…) Al krilima duha neće se tako lako / Pridružiti telesna krila…" Petnaest minuta glumac Predrag Ejdus govori stihove gotovo bez pokreta, sa jedva uočljivim pomeranjima na licu, pa ipak je uzbuđenje među gledaocima veliko. Kao da se ostvarila ona ravnoteža kojoj vrhunska gluma teži – "emocije koje misle, misli koje osećaju" (Boro Drašković).

Zamišljam Pecu negde gore, za nekim nebeskim radnim stolom, uči tekst za obnovu Fausta i u svojoj beležnici traži slobodan termin. I kao uvek, nalazi ga. Jer, njegova deviza je bila "show must go on" i kada to izgleda nemoguće.