Britanski pisac pakistanskog porekla Hanif Kurejši (1954) jedan je od onih pisaca za koga se sa pravom može reći da je anticipirao vreme i tendencije. Njegova prva knjiga, Buda iz predgrađa, objavljena 1990. godine, bila je jedinstvena najava danas aktuelnih pitanja multikulturalizma, rasizma, kulturoloških i religioznih razlika, života u gradu i provinciji, ksenofobiji… Otvorenost prema različitostima, transgresivnost u seksu i u pogledima na svet, urbanističke i modne transformacije britanske prestonice, samo su neki od aspekata ove knjige koja je devedesetih, kako navodi Zejdi Smith, gotovo ilegalno kružila po klupama britanskih škola, a danas je deo ostrvskog školskog programa, što je dokaz koliko se savremeno društvo, u međuvremenu, promenilo od sada već daleke 1990. Da li je politička nekorektnost, inače zaštitni znak Kurejšijevih romana, danas samo rutina i da li je prava alternativa sadašnjice zapravo konformizam, kao i da li u savremenoj Evropi ima mesta za Budu iz predgrađa, pitali smo Kurejšija.

"VREME": Kako biste definisali multikukturalizam danas?

HANIF KUREJŠI: Danas nemamo multikulturalizam. Taj koncept je evocirao sistem alternativa i mogućnosti. Danas živimo u striktno neoliberalnom društvu. Apsolutno nemamo više pluralitet političkih ideja, odnosno ono što je multikulturalizam u prošlosti nudio – sistem alternativa. Svet je postao mnogo fašističkiji. Svedoci smo rasta fašizma i fašističkih partija u Francuskoj, Mađarskoj i Nemačkoj. Prisustvujemo razvoju fašizma i kada su fundamentalistički pokreti u pitanju. Pisanje nam služi upravo da bismo istražili na koji način čitav taj proces funkcioniše, na koji način svet i ljudi reprimirani tim fašističkim pokretima funkcionišu. Tu možemo koristiti humor ili političke analize, svejedno je. Pisanje i umetnost lociraju stvarnost i realnost koja nas okružuje, ali, na isti način, pokazuju koliko smo bespomoćni u odnosu na moć i autoritete. Pisanje nam i služi kako bismo istražili granice, prešli ih i stvorili novu realnost.

Kako gledate na Budu iz predgrađa danas?

Kada pišete knjigu, to je kao poruka u boci koju bacate u more i nadate se da će je neko uopšte pročitati i da će nekome nešto to i značiti. Moram priznati da me danas iznenađuje činjenica da ovu knjigu neko uopšte još čita i da ona nešto može da znači čitaocu. U to vreme, želeo sam da dam glas onima koji ga tada nisu imali. Međutim, danas mi se čini da su rasizam, religija i društvene promene postali jedna od najznačajnijih tema u Evropi.

Da li je i danas, kao i devedesetih, kroz žanr komedije moguće pričati o religioznim i kulturološkim razlikama i sukobima?

Najvažnija stvar je da ljudi govore u svoje ime. Kada pišemo, izražavamo isključivo sopstveno mišljenje i stav. Koristim humor zato što je to možda jedini istinski subverzivan element koji potcenjuje autoritete. Ali koristim humor i zato što tako vidim svet. Humor je moj glas, ne koristim ga kao političko sredstvo. Humor je subverzivan, ali nije politički pokret. Humor koriste oni koji nemaju vlast i moć kako bi napali one koji ih imaju. Kada moćni ljudi koriste humor kako bi napadali nemoćne, onda to uopšte nije smešno. Ismejavati nemoćnu, nezaposlenu ili hendikepiranu osobu nije nimalo smešno. Zanimljivo je ismejavati Berluskonija, papu ili Kuran zato što na taj način potcenjujemo autoritete. Smešno je, ali samo sa određene tačke gledišta.

Buda iz predgrađa je uticao na život mnogih koji su ga pročitali. Da li imate strah od toga da romani više ne mogu da promene život čitaoca kao nekada?

Pišući Budu bio sam inspirisan piscima koje sam čitao vrlo mlad – Selindžerom, Keruakom. Dok sam čitao ove, uglavnom američke pisce, imao sam osećaj da se obraćaju meni. Naravno, ovi romani su me povezali sa francuskim piscima, sa Balzakom na primer, i uopšte pričama o mladićima koji su se iz unutrašnjosti Francuske selili u gradove, i tamo se transformisali. Buda iz predgrađa nastaje iz tradicije pisanja romana koji datiraju odavno i napisao sam ga kao vrlo mlad čovek. Ali, mislim da danas postoji jedna velika razlika. Moja deca i njihovi prijatelji uopšte nemaju predstavu o tome šta je to evropska kultura. Kada govorimo o kulturi, postoji jedan veliki presek koji je nastao devedesetih godina između humanističke evropske kulture i elektronskog sveta. Bila bi zaista ogromna šteta ukoliko bismo izgubili roman kao formu izražavanja ljudskih misli i opažanja društva koje nas okružuje, ako ga mladi ljudi više ne bi koristili kao izražajnu formu sopstvenih iskustava. To ipak ne znači da se mladi ne izražavaju. Moja deca su veliki fanovi američkih serija kao "Sopranos", "True Detective" i "House of Cards", koje su podjednako odlične forme za dugometražno izražavanje poput romana. Ali, ono što je bitno kod romana je korišćenje jezika među mladim ljudima koji možemo nazvati simbolizacijom odnosno mogućnošću komuniciranja i među sobom i sa ostatkom sveta. Fejsbuk i Tviter nisu u stanju da zamene roman, jer ova izražajna sredstva ne mogu da pripreme mlade za odnos prema svetu. Ali, možda je ovo samo moje staromodno mišljenje.

Karim, glavni protagonista Bude iz predgrađa, ne doživljava rasizam kao dramu – njegova mladost ga čini superiornim u odnosu na svet koji posmatra. Roman tako na neki način ublažava rasistički konflikt koji u knjizi postoji. Karim ipak na svet gleda s optimizmom. Danas, 25 godina kasnije, taj optimizam jenjava. Pitanje identiteta u međuvremenu je postalo veoma ozbiljno, i u Velikoj Britaniji i u ostatku Evrope.

Mislim da smo u to vreme svi bili mnogo optimističniji u vezi sa onim što smo mogli da postanemo u životu. Za mene se optimizam završava 1976. Tada su Sex Pistolsi zapevali da nema više budućnosti i to je označilo nultu godinu optimizma po mom mišljenju. Ogroman talas nade vladao je pre svega šezdesetih godina, kao i u posleratnom periodu. Danas živimo u vrlo teškim i opasnim vremenima gde prevladava ideja neoliberalizma koji pothranjuje anksioznost i nesigurnost koji dovode u pitanje ideje na kojima sam odrastao: demokratije, blagostanja, poslovne sigurnosti, penzija, zdravstva. Ali ponavljam, možda sam ja samo jedan staromodan čovek.

Strah od emigranata danas je sve veći, pogotovo u Italiji. Čini se da taj strah političari dobro koriste.

Mislim da se i sam pojam rasizma u Evropi promenio. U odnosu na vreme kada sam bio dete, rasizam je politizovan. Nije reč samo o tome da će te neko uvrediti na ulici, nego je kompletna imaginarna politička slika zasnovana na ideji da će nam emigranti oteti žene i poslove, da će nam uništiti društvo. Političari koriste tu anksioznost. Velika Britanija je potpuno zavisila od kolonijalizma više od 200 godina. Danas političari odbijaju činjenicu da je država u zavisnosti od kolonija, a istovremeno se svi žale da nema dovoljno radne snage, zbog čega se sve više ljudi "uvozi" iz inostranstva, a istovremeno postoji veliki pritisak koji se vrši na političke partije da se radnici ne "uvoze". U pitanju su užasne kontradiktornosti. Uglavnom su sve teorije o imigraciji jedna čista iluzija, i sve te činjenice koje se iznose u suštini nisu tačne. Evropska unija je samo deo tog neoliberalističkog projekta o kome stalno govorim. Na početku smo smatrali da je Evropska unija na neki način protivteža SAD i neka nova vrsta demokratije. Ali, danas to više nije njena uloga. Dovoljno je da pogledamo na koji način se danas kroz nezaposlenost i uništavanje državnih institucija ugnjetavaju Grci. Apsolutno više ne verujem u Evropsku uniju.

Kao pisac, jedinu stvar koju bih sugerisao jeste da su nam potrebne bolje reči i kvalitetnija diskusija o svemu. Potrebni su nam inteligentniji novinari, pisci i TV programi. Treba nam neko ko će nam objasniti stvarnost koja nas okružuje i pojasniti šta je uopšte realnost, a šta iluzija koju nam serviraju političari. Ja sam pisac i jedino što mogu da uradim jeste da koristim upravo formulu romana kako bih ljudima iole objasnio svet oko nas. Ispričati priču na pravi način, iz pravog ugla. Pronaći pravi ugao.

Karim u romanu Buda iz predgrađa postavlja politički nekorektna pitanja, neprikladna kada su u pitanju rasa, predrasude i konformizam. Danas smo zastrašeni političkom korektnošću. U vezi sa slučajem magazina "Charlie Hebdo", postoji ogromna razlika između anglosaksonskog sveta i Francuske. Za Francusku je primarna gotovo apsolutna sloboda govora, dok Englezi i Amerikanci drže da postoje teme koje treba poštovati. Da li postoje limiti u izražavanju umetnika?

Podržao sam "Charli Hebdo" nakon masakra u januaru i smatram da je nemoguće ograničavati slobodu govora. Ne postoje granice za umetnike. To su obično sredstva koja služe bogatima i njihovoj moći. Posao umetnika je da istražuje te granice i uvidi kada iste postaju represivne.

Podjednako se slažem sa obe strane viđenja ove priče. Sloboda govora je nedeljiva. Mene lično ne zasmejavaju karikature "Charlie Hebdo". Ne slažem se da treba vređati ljude kroz sopstveni rad. Vrlo mi je drago da je Salman Ruždi podržao rad magazina "Charlie Hebdo". No, moramo napraviti razliku između njegovog rada i rada magazina "Charlie Hebdo". Satanski stihovi su literatura, dok me karikature "Charlie Hebdo" nisu ni zasmejale niti ih smatram inteligentnim. Ovde je, pre svega, bitno shvatiti položaj manjina u Evropi. To ne znači prestati sa kritikom Kurana, pape, kraljice. Potpuno podržavam blasfemiju. Ali, ovde su bitni i mnogi drugi aspekti koji se tiču manjina, predrasuda, elite. Većina muslimana želi praktično isto što i katolici: visoko obrazovanje, dobre škole, zdravstvo i dobre mogućnosti.

Ja sam stari levičar. Ne želim da prihvatim takve podele. Želim ujedinjenu levicu u Evropi, koju čine studenti i radnici, bez obzira na to kojoj religiji pripradaju. Ne mislim da je zdravo deliti ljude na katolike i muslimane, većina tih ljudi u suštini su obični radnici koji žele podjednaka prava za sopstvene porodice. Stara radnička klasa je uništena, stara levica je uništena. U Evropi bih tražio novu vrstu ujedinjenja među proleterijatom koji tek treba da izbije na površinu, a ujedinjuje sve identitete i manjine. No, moguće je da u meni još vlada optimizam šezdesetih i sedamdesetih godina.

Erotizam je lajtmotiv vaših knjiga. Seksualno eksperimentisanje je konstanta kod mnogih likova: Karima i Džamile, recimo. Hedonistički materijalizam je veoma izražen. Da li u današnjem svetu vredi potiskivati sopstvene želje? Da li se nalazimo u vezama koje zaista želimo?

Odrastao sam pedesetih i šezdesetih godina na periferiji gde se niko nije zabavljao niti imao seks sa nekim. Svet je bio dosta crno-beo, a šezdesetih je dobio boju. Odrastao sam sa ocem muslimanom i veoma su me intrigirali Ramonsi i Stonsi – vreme u kome sam odrastao bilo je ispunjeno rok muzikom, drogom i transgresijom. Šezdesetih i sedamdesetih, kada su ljudi postali slobodniji i otvoreniji za eksperimentisanje, počeo sam da pišem. Bio sam vrlo zainteresovan za seksualno eksperimentisanje…

Danas, moram da priznam, transgresivnost apsolutno ne nalazim zanimljivom. Ona je danas potpuno konformizovana i dosadna. Transgresivnost je danas, po mom mišljenju, konformizam. Slažem se sa idejom da je brak najapsurdnija forma transgresivnosti, odoleti izazovima i voleti nekoga za čitav život je možda najluđa i najtransgresivnija ideja ikada. Ali, dolazeći sa druge strane, danas transgresiju vidim kao apsolutno banalnu, glupu i autodestruktivnu. Uopšte više nije zabavno biti transgresivan jer to svi stalno rade i zato je neophodno naći novu tačku gledišta, a to bi danas mogla da predstavlja potpuna posvećenost.

Ali svi ti pogledi na svet su apsurdni. Ono o čemu pokušavam da pišem jeste život muškaraca i žena koji žele da vode sopstvene živote na kreativan način, puni varnica ljubavi i nade. Kao pisac, kada vidim da jedan od likova ima varnicu požude u sebi, u tome ima života ali i bola i destrukcije, kako za njega tako i za sve one koji ga okružuju. Možda zato pišem o specifičnom muškarcu ili ženi, a ne o muškarcima i ženama uopšte. Nisam nikakav filozof koji propisuje pravila. Nikada sebi ne bih dopustio da nekome kažem kako treba da živi.

Iako ste sada prešli na stranu konformizma, ne mogu da ne evociram knjigu Intimnost, u kojoj protagonista ostavlja suprugu zbog mnogo mlađe žene. Knjiga pre svega ističe odsustvo griže savesti. Kada odlučimo da budemo ono što zapravo jesmo, da li drugi plaćaju ceh našeg izbora?

Smatram da najveći osećaj krivice isplovljava u trenutku kada ne pratimo naše želje. Kada sledimo želje, ne osećamo se krivima. Ako ne pratiš ono što želiš, patiš. I svi oko tebe pate. Savetovao bih te da pratiš ono što želiš i da učiniš sve da ljudi oko tebe ne pate. Ako odlučiš da ne pratiš sopstvenu želju, svakako svi jednako pate. Ali i ako pratiš želju, ljudi oko tebe pate. Dakle, nema izlaza. Svakako neko pati. Jedini način da nikoga ne povrediš jeste da se ubiješ. Ali suština je u izboru. Kao pisac jedino što mogu da uradim jeste da analiziram na koji način se ljudi bore da prate sopstvene želje ili ne. Treća pozicija je potpuno odustati od želje, ali smatram da je to najviša forma mazohizma.

Imate li neku poruku za mlade Evropljane?

Nisam veliki optimista po pitanju budućnosti. Ali, imam troje dece i moram da verujem u nekakvu mogućnost otpora i neke alternative u odnosu na neoliberalizam. U odnosu na svet ispunjen superelitom okruženom siromašnim ljudima i emigrantima koji nemaju ništa. To je zaista užasna slika. Ipak, verujem u snagu ljudske kreativnosti i mogućnosti da nađemo nadu u istoj.

Mladi bi trebalo da se bore protiv aktuelnog sistema. I da pokušaju da pronađu put za novi sistem. I da ne odustanu od mogućnosti da postoje drugačiji načini da se živi. Alternative postoje.

Kako se boriti protiv sistema danas?

Ljudi o tome treba da razmišljaju, da diskutuju i postanu politički aktivni. Moraju sami da pronađu put.

Da li se vi borite protiv sistema?

Ja samo pišem knjige. To je sve što radim.