Svemu dođe kraj, pa tako i bajci o fenomenu istovremenog golemog bioskopskog uspeha filmova Barbi i Openhajmer; gledanost napokon jenjava, bliži se početak njihovih novih prikazivačkih inkarnacija, a metaforički je taj kraj obeležen pričom o Barbari Openhajmer (stvarnoj osobi u SAD, upravo tog imena), koja je zamoljena da pogleda oba filma i koja je izvestila da joj se oba filma sviđaju.

A u međuvremenu je kucnuo čas za posve novi fenomen iz domena stvarnosnih bajki na podtemu ne baš sasvim i ne baš sasvim u toj meri očekivanog uspeha na tamošnjim bioskopskim blagajnama, s tim da je ovog puta odrednica “fenomen” zapravo još i osnovanija. Reč je o filmu Zvuk slobode (Sound Of Freedom), ostvarenju koje je u taj glavni prikazivački tok stiglo s boka i nakon sijaset nevolja i opipljivih/konkretnih prepreka, a koje je višestruko povratilo uložen novac (jednostavna holivudska i obližnja računica kaže da se film ima smatrati uspešnim ako povrati i onda i udvostruči svoj budžet, što bi u slučaju Zvuka slobode iznosilo 28 miliona američkih dolara, a taj film se samo u SAD i Kanadi približio zaradi od čak 190 miliona). I to je tek deo u slagalici te istinski nesvakidašnje priče – u pitanju je mrtvoozbiljna drama sa kriminalističkim podtekstom, zasnovana na stvarnim događajima, ali i film koji je punih pet godina čekao da bude prikazan, nakon što ga je svemoćni Foks prepustio, kao u pravoj bajci, gotovo nevidljivoj filmskoj kući iz takozvane dubine američke teritorije. Na sve to, film u glumačkom smislu nosi Džim Kavijezel, glumac koji je zbog svojih rigidnih katoličkih ubeđenja i navodne idejne bliskosti sa tamošnjom krajnjom i alternativnom desnicom odbačen (kenselovan) iz Holivuda, a pre par meseci je u Zagrebu bio jedan od propovedničkih gostiju-zvezda na masovnom skupu ultrareligijskog karaktera… A to i dalje nije sve – film su zbog teme koju obrađuje (a još više zbog onoga što je implicitnije sugerisano tokom procesa izveštavanja o Zvuku slobode u medijima koji otvoreno naginju desnici) prigrlili ne samo odrešitiji desničari i republikanci, nego i tvrdokorniji pobornici tzv. teorija zavere koje stižu pod zvonom QAnon svetonazora, a čak je pokrenuta i zamašna kampanja kupovine i poklanjanja kino-ulaznica za one koji ne mogu sebi da priušte taj ipak svakodnevni luksuz. Liberalniji mediji su hitro krenuli u prilično histeričnu i bigotski obojenu kontraofanzivu, a reaktivno su mnogi s druge strane te metaforičke barikade zdušno i otvoreno podržali taj film (recimo, Tramp i Mel Gibson, u čijem je, da podsetimo, Stradanju Isusovovom pomenuti Kavijezel ostvario očito duboko transformativnu rolu onog filmskog dela svog života)… Ipak, ni sila proizvedena i/ili nastala iz puke i opsežnije sinergije svega upravo iznetog nije mogla da dovode do tolike i svakakvog respekta vredne gledanosti u bioskopima, a u isti mah i do onda sasvim zaslužene titule pravog fenomena možda ne samo ove kalendarske i bioskopske/prikazivačke godine.

I tokom sve te pomame u ovih nekoliko sedmica pre no što je Zvuk slobode stigao i u ovdašnje bioskope, slabo da se iko iole analitičnije i temeljnije bavio samim kreativnim dometima ovog filma. Kritičari medija sa suprotne strane ideološkog spektra mahom su cinično i kroz zube iznosili ocenu da se tu radi o prosečnom filmu koji, kao takav, toliku pažnju i potražnju definitivno ne zavređuje, dok su oni suprotstavljeni nizali hvalospeve na ono što su scenarista Rod Bar i (meksički) reditelj Alehandro Monteverde, kome je to tek treći film dugog metra u čitavoj karijeri, uspeli da ostvare i postignu. Istina je, naravno, negde na sredini tog iznuđenog boja između isključivih krajnosti, negde na razmeđi objektivnijih sudova i ideoloških ostrašćenosti ovog ili onog predznaka, uostalom, kako to obično i biva. Zvuk slobode jeste blizu tog fiktivnog proseka kada u žiži zadržavamo ponajpre ideju o kinestetskom i strože shvaćenom filmskom kvalitetu bilo kog filma, bio on društveni fenomen ili ne, ali uz par značajnih ograda. Naime, ideja o proseku kao precizno-pravičnoj oceni ovde bi bila opravdana da je ovako intoniranih i postavljenih ostvarenja znatno više u bioskopskoj i drugoj filmskoj i distribucionoj ponudi, a kanda smo gotovo svi iole zainteresovani za taj zbilja tegoban problem drastične i radikalne infantilizacije ponajpre savremenog američkog filma viđenog za širu distribuciju svesni da ozbiljnijih filmova za zreliju publiku i dalje ima nedopustivo malo, i to ne samo na repertoarima bioskopa. Osim toga, ocena koja sugeriše narečenu prosečnost dobila bi na težini da filmovi koji manje ili više implicitno dolaze zdesna imaju širi pristup prikazivačkim mogućnostima mimo hrišćanskih bioskopskih lanaca i slično određenih striming-servisa (kuća Dejli Vajer je pokrenula vlastitu filmsku proizvodnju, ali je to i dalje ograničenog opsega i dometa). Zvuk slobode, dakle, u svom pristupu i izrazu jeste neprikriveno blizak sredini puta, samo što je taj put danas u dobroj meri skrajnut i zaboravljen, dakle, u dobroj meri i atipičan, pa i egzotičan, dok sa druge strane, ovaj film, kao retko koji, čak i superherojski spektakl, u potpunosti pogađa samozacrtane mete, ispunjavajući upravo ono što se sa dosta sigurnosti može prepoznati i pretpostaviti da je bilo inicijalan cilj i autora i finansijera. Iako već saguran u zabat filmova teorija zavere, Zvuk slobode je zasnovan na dokumentovanom slučaju pohoda razočaranog ali i dalje borbenog agenta FBI-ja da spasi dvoje dece iz Latinske Amerike iz kandži trgovaca ljudima koji opskrbljuju tržište pedofila s ove ili one strane tamošnjih i granica sa nekih drugih i dalekih geografskih adresa, s tim da je primenjena upadljiva sloboda u završnom činu prikaza te pogibeljne misije, naravno, u skladu sa holivudskim običajima i navadama. A eto, poklonici ovaj film upravo pozicioniraju i predstavljaju i kao protivtežu dominantnoj ponudi holivudskih studija.

Priča se odvija u klasična i sigurno odrađena tri čina i Monteverde dosta staloženo vodi tu suštinski predvidivu i tipsku priču o potrazi za spasenjem i zaturenim životnim smislom klonulog glavnog junaka. Kao i mnogi drugi, i ovaj je film predug za vlastito dobro (u pitanju je 131 minut, uključujući i scenu direktnog obraćanja Kavijezela publici negde pri sredini odjavne špice, a taj je deo posebno problematičan u očima i u doživljaju oprečno mislećih, budući da taj slučaj povezuje sa znatno širim teorijama bliskim QAnon idejnom mikrokosmosu), ali Zvuk slobode ipak jeste ritmički precizan, sa jasno vođenom i predočenom pričom. U smislu stila i izraza kao reference u slučaju prve petine mogla bi se navesti Finčerova Netfliksova serija Lovci na umove, dok nakon toga ovaj film stilski budi asocijaciju na estetizaciju koju stariji filmofili pamte iz brojnih televizijskih ostvarenja izniklih iz istinitih slučajeva i priča, a koja su koncem osamdesetih i početkom devedesetih godina veka iza nas stizali sa studijskim belegom kuće World International Network (WIN) i bila su značajan deo i ovdašnje VHS ponude tog i nešto malo docnijeg doba. To se odnosi na taj blago estetizovani naturalizam/verizam i usredsređenu smenu širokougaonih kadrova, kada se ističe kontekst, i krupnih kadrova lica, kada je cilj kristalno jasno prikazati i potcrtati unutrašnju dramu udarnih junaka (ili barem aktera) priče. Monteverde ovde počesto pribegava uvek upitnom lirizmu, uvek na samo par koraka od prenaglašavanja onog ionako posve jasnog i nediskutabilnog (na primer, scena u kojoj silovana devojčica kroz jecaj peva omiljenu pesmu sedeći u kadi u prljavom kupatilu punom mračnih i dugih senki, a svako malo zaigra brada i zaiskri suza u oku Kavijezelovog junaka, ovde očito [i to nikako ne samo zbog naglašeno plave kose i plavih očiju] postavljenog i rabljenog u maniru pojma “beli spasitelj” [white savior]). S tim u dovoljno očiglednoj vezi treba istaći dve stvari – seksualno nasilje prema deci u Zvuku slobode, premda jasno sugerisano, dato je u elipsama i krajnje diskretno, a Kavijezel je u ama baš svakoj problematičnoj sceni (a ima ih) pokazao nepobitnu sigurnost i zrelost u glumačkom izvođenju, zadržavajući se s ove strane, ipak ne stupivši u glib preteranog, ishitrenog, metiljavog, kalkulantskog… Filmu se, naravno, štošta da staviti “na dušu”, uključujući i podosta dramaturškog “lobovanja” (odveć upadljivih i zgodnih koincidencija), kao i prikaz Latinske Amerike u domenu onoga što ove prostore drži u kandžama takozvane balkanske egzotike, te pasiviziran a očigledno važan lik supruge požrtvovanog agenta (Mira Sorvino se javlja na marginama ovog filma), a svakako ne bi smetalo ni da je barem pomenuto da se seksualno i drugo nasilje prema zvaničnim činjenicama ipak većinski zbiva u porodici ili od strane bliskih osoba…

Ipak, Zvuk slobode, sa svim svojim mačističkim profilom, u krajnjem zbiru, a mimo sve halabuke i ideološke bagaže koju je pokupio negde tokom puta ka bioskopima i gledaocima, nudi dovoljno čisto filmskih kvaliteta da bude deo ličnog izbora sa aktuelne kino-ponude. A, naravno, pitanje je da li bi tako bilo da je konkurencija u toj sferi i brojnija i jača. I, naravno, i sama već pominjana infantilazacija studijskog filma po više osnova može biti predmet i žiža nekih budućih ili već pristiglih teorija zavere – recimo, šta ako su u pravu oni koji tvrde da je to jedan od frontova na putu ka skoroj a potpunijoj vladavini idiokratije? Teško da je Zvuk slobode vesnik nekakve pune revolucije i istinskog prevrata, ali svakako treba imati i zadržavati otvoren um i dovoljno strpljenja pa barem u pola glasa pozdraviti pojavu svakog naslova koji stiže iz te iznuđene i reaktivne kontre. O ideološkim finesama možemo i kasnije, kada stvari (ponovo) dođu na svoje. Lako ćemo se već razvrstati.