Aktuelne vesti o širenju virusa korona i panike usled koje ljudi prazne rafove supermarketa, isprepletene s poslednjim izveštajima o hiljadama sirijskih izbeglica stešnjenih između turske i grčke granice (i vojski te dve zemlje), izvrsno su precizan mizanscen za osvrt na poslednju knjigu Ašila Mbembea, kamerunskog teoretičara postkolonijalizma. Jer ono o čemu Politike neprijateljstva govore moglo bi se sažeti na sledeće: opsesivni fantazam o zaustavljanju prodiranja preteće drugosti i propratno odumiranje zajedničkog – one vizije sveta u kojoj bi pretnja globalne epidemije ili usud izbeglištva predstavljali teret koji delimo i unutar kojeg svoje strahove ne pretpostavljamo patnji drugih.

Politike neprijateljstva su svojevrstan nastavak Mbembeove studije Nekropolitike u kojoj se suverenost definiše kao moć određivanja ko može da živi, a ko mora da umre. Savremeni suveren ne raspolaže samo pravom da uvede vanredno stanje i suspenduje pravni poredak (potencijalno zauvek, dokle god se ne iskoreni teror), on postaje pravi gospodar života i smrti, gospodar uslova u kojima se može živeti (životom poput našeg, u civilizaciji i liberalnoj demokratiji) i prostora u kojima se nekažnjeno gase životi (u izbegličkim logorima, okupiranim teritorijama ili zonama za napade dronova). Knjiga je, takođe, omaž velikom misliocu "radikalne dekolonizacije" (teritorija i umova) Francu Fanonu, u čijoj je senci – kako Mbembe sa zahvalnošću priznaje – nastala ova studija o savremenim procesima kolonijalizacije, rasijalizacije neprijatelja i totalizacije rata, što, istovremeno, znači da neprijatelj mora biti eliminisan, ali i neprekidno prisutan, jer bez njegovog pretećeg prisustva obesmišljava se najsnažniji afekat koji drži na okupu savremenu političku zajednicu: strah od toga da nam se identitet nepovratno menja i rastače, te da gubimo čistotu svoje kulture.

Ova uzbudljiva knjiga više nalikuje pedantnoj svesci punoj skica i aforizama, nego zaokruženoj studiji. Daleko od toga da to umanjuje njenu vrednost; naprotiv, otkriva strast s kojom je pisana, a njena neujednačena struktura savršen je odraz haotične i fragmentarne prirode modernog sveta koji opisuje. Ta modernost, po Mbembeu, započinje ustoličenjem liberalne demokratije i njene verne senke, robovlasništva i kolonijalnog nasilja. Taj procep unutar samog projekta demokratske države – mogućnost naporednog opstajanja poretka jednakosti i poretka radikalnog isključenja – obeležio je dalji razvoj "zapada", pri čemu su prve tehnike disciplinovanja i potčinjavanja, u kolonijama i na plantažama, bile samo pokazne vežbe za kasnije sofisticiranije sisteme klasifikacije i kontrole populacije, kao što su koncentracioni logori ili okupirane teritorije. Možda je istina da je imenovanje i distanciranje od Drugog upisano još u prapočetke ljudske političke istorije. Ali je van svake sumnje iskustvo kolonijalnog zaposedanja sveta radikalizovalo strah od drugačijeg – od neprijateljske prirode, životinja i mikroba, osvetoljubivih domorodaca – i utisnulo imperativ za razdvajanjem, za ograđivanjem svih prostora života i tako do krajnjih granica normalizovalo logiku odvajanja nas od njih. A ta logika je danas u srcu nove kolonizacije, globalizacije ratom i kapitalom koja ujedinjuje svet u bojno polje i tržište, ali ga istovremeno preseca sve dubljim provalijama, počivajući na onome što Mbembe naziva poredak bez želje. Reč je o sistematskom kidanju veza usled metastaziranog straha od poništenja i gubitka identiteta, zbog kojeg se podižu zidovi i ograde, grade logori, ali i vode ratovi, kako bi se potvrdile nove mantre: mi jesmo ostrva za sebe. Paradoksalno, koliko god nam ovo ubrzano vreme visokih tehnoloških inovacija i otkrića potvrđivalo da živimo u složeno isprepletenom ekosistemu, gde smo svi deo jednog, gde nema preciznih razlika između životinja i ljudi, između digitalnih informacija i analognih veza, tim su jači narcistički fantazmi i politički narativi o nepomirljivosti kulturnih razlika. Taj san o svetu ljudi bez veza, san o aparthejdu, pogonsko je gorivo moderne politike neprijateljstva, što znači da on nikada ne sme biti dosanjan. A figura stranca lako će poprimati različita obličja, kako to već biva u snu, od Jevrejina do Arapina, izbeglice, ili siromašnih ljudi koji "hrle" na naše granice. Kako u takvim okolnostima razvijati jednu misao i politiku o zajedničkom, kako izgraditi "autentični odnos s Drugim"?

Za Mbembea odgovor leži u kretanju, u pokretljivosti misli i osećaja koji su privrženi mestima i ljudima. Kretanje je sloboda – vrlo nejednako raspodeljena u današnjem čovečanstvu – a sloboda je mogućnost presecanja veze sa slučajnošću rođenja na određenom mestu. "Prihvatiti status prolaznika, to je možda krajnji uslov naše ljudskosti." Kretanje kao večito preobražavanje u dodiru s drugim. Tako se, potvrđuje Mbembe Fanonove misli, postaje čovek u svetu. Potrebna nam je nova etika, etika prolaznika, koja nalaže da sa svakim mestom izgrađujemo istovremeni odnos solidarnosti i distance, iskustvo prisustva i odsustva, ali nikad osećaj ravnodušnosti.