Kada bi se imenima Klaus i Erika iz naslova komada savremenog švedskog autora Lukasa Svensona dodalo i njihovo prezime, sve bi odmah bilo jasno. U pitanju su, naime, deca pisca Tomasa Mana, a drama prikazuje jedan isečak iz njihovog detinjstva, snažno obeleženog očevom slavom i njegovom despotskom prirodom, majčinom bolešću, ratom. Pored ovih "spoljnih činilaca", na složenost njihove (detinje) sudbine utiču i specifičnosti njihovih karaktera: umetnički senzibilitet koji oboje imaju (Klausov za pisanje i Erikin za teatar), kao i Klausova psihička preosetljivost, "smušenost" kako je otac naziva, oličena u vizijama smrti koje, kao što znamo iz biografije ovog deteta koje će i samo postati pisac, nagoveštavaju tragičan životni rasplet.

Složenost ovih dramskih motiva omogućila je autoru da napiše komad podjednako složene poetičke fakture, u kome se prepoznatljiva priča o odrastanju i odnosu roditelja i dece prepliće s fantazmagoričnim vizijama smrti i prikazima stvaralačkog procesa kao svojevrsnog ludila (Klausov alter ego, "zaostali" dečak-pejzažista Hungergurt) i veoma oporim i sumornim realističkim krokijima iz ratnog okruženja. Jedno dramaturško rešenje izrazito simboličke prirode funkcioniše kao tematsko jezgro ove raspršene strukture: lik oca Tomasa se ne pojavljuje na pozornici, deca šapuću ispred zatvorenih vrata njegove radne sobe iza kojih se samo čuje njegov glas. Tim dramaturškim rešenjem s neprisutno–prisutnim ocem zaista se izdvaja i artikuliše središnja tema drame Klaus i Erika: problem koji dete ima, u procesu sazrevanja, s krajnje dominantnim roditeljem, roditeljem koji poprima, u konkretnom slučaju, i drugu osujećujuću ulogu – on je, ujedno, i zlonamerni kolega (Tomas nipodaštava prve Klausove spisateljske pokušaje).

U predstavi Malog pozorišta "Duško Radović", reditelj Nebojša Bradić nije, s punim pravom, sproveo jedno dramaturško rešenje: pisac, naime, predviđa da se, pred sam kraj komada, otac pojavi na sceni i da tako, dakle – prisutan, govori deo teksta. Ova mala rediteljska intervencija čuva izvorni simbolički značaj i snagu očevog odsustva kao rešenja kojim se podvlači osujećujuća uloga te dominantne roditeljske figure. Nasuprot ovome, u većini drugih slučajeva Nebojša Bradić i Angelina Atlagić, autor i scenografije i kostimografije za ovu predstavu, pratili su vrlo detaljna Svensonova scenska uputstva. Jedno od glavnih jeste to da su vrata očevog kabineta središnji scenski znak, jer se time dodatno podvlači dramatičnost njegovog odsustva, činjenica da je na decu najnegativnije uticalo to što otac, zaokupljen svojim stvaralaštvom, nije imao vremena ni interesovanja za njih. Dakle, brižljivo realizujući scensku matricu projektovanu u samom delu, reditelj i njegovi saradnici – pored sofisticiranog dizajna Angeline Atlagić, u kome dominiraju bela boja i efekat perspektive kojim se vrata dodatno fokusiraju, treba istaći i odličnu muziku Igora Gostuškog – razvili su veoma decentan, metaforičan i teatralizovan scenski izraz.

U takav scenski izraz uklapala se i stilizacija u glumačkoj igri, za koju se opredelio reditelj Bradić. Sva glumačka ostvarenja bila su povezana ovim odmakom od realizma, a razlikovala su se, pre svega, u pogledu žanra – po tome koliko je u njima bio prisutan komički element. Tako se stvorio žanrovski raspon od naglašene persiflaže u ulogama služavke Efi (Nataša Marković) i, posebno, Klausovog druga, spomenutog Hungergurta (Bojan Lazarov), do stilizacije s nekim, ipak, dominanto dramskim naglaskom u ulogama Klausa (Branislav Trifunović) i Erike (Jelena Ilić). U osmišljavanju glumačke igre, jedino je ostala znakovno nerazgovetna rediteljeva odluka da isti glumac tumači uloge Manovog izdavača Fišer-Reklama i dečaka Hungergurta. Drugi slučajevi duple podele nisu pravili zabune: naprotiv, rešenje da sve ljude iz naroda, one oporo-farsične krokije, tumači Miloš Samolov bilo je opravdano i efektno.

Na kraju se ispostavlja da jedan važan podatak nije uopšte spomenut u ovom tekstu, valjda zato što se nekako podrazumeva: i komad Klaus i Erika Lukasa Svensona i predstava Malog pozorišta "Duško Radović" rađena po njoj pripadaju teatru za decu i omladinu. Međutim, koliko god se na prvi pogled podrazumeva, ovaj podatak može da deluje i zbunjujuće zato što nismo navikli da se u ovoj vrsti pozorišta tretiraju ozbiljni i sumorni sadržaji kao što su roditeljska nebriga za decu, osećaj odbačenosti, smrt, bolest, ludilo, rat… Ipak, ta zbunjenost može da se javi jedino ako se nije pratila repertoarska politika Malog pozorišta "Duško Radović", jer ovaj teatar, u poslednjih nekoliko sezona, promišljeno i dosledno sprovodi svetski trend po kome se deci i omladini ne nudi neka ulepšana slika stvarnosti, već, naprotiv, ona krajnje realistična, često gorka i opora.