Za "Vreme" iz Beča

Kao i svake godine pred otvaranje Bečkog festivala, novinarima su na konferenciji za štampu podeljene debele fascikle sa programskim materijalom. Pogled nam pada na brošuru, pored čijeg naslova je odštampan krug u kome piše na srpskom, ćirilicom, "Dobrodošli kod nas". Na nekim drugim brošurama je isto napisano na turskom. Skretanje pažnje na Balkan u Beču ili prizivanje atipične festivalske publike – srpskih i turskih gastarbajtera?

Čak i po ovakvim detaljima mogao se raspoznati rukopis nove direktorke dramskog dela programa Štefani Karp (Bečki festival čine takođe operske predstave, koncerti i filmovi). I dok je intendantu festivala Luku Bondiju zamereno držanje velike dive, odnosno ignorisanje medijskih obaveza, tako da objava o produženju njegovog mandata do 2013. godine kod mnogih nije izazvala oduševljenje, Štefani Karp je u tolikoj meri hvaljena da nije preterano reći da je upravo ona bila jedna od najvećih zvezda festivala.

SELEKCIJA: Stiče se utisak da je Štefani Karp proputovala pola sveta da bi odabrala sve ono što je reprezentativno za savremeno pozorište, uključujući i predstave iz politički eksplozivnih zemalja kao što su Iran i Liban. Kolekcionisanje predstava sa raznih kontinenata nije, međutim, dovoljan uslov za izuzetan program, jer i drugi visokobudžetni svetski festivali čine to isto. Prva stvar koju Štefani Karp čini izuzetnom je odupiranje komercijalnom kriterijumu pri izboru predstava, što u poslednjih pet godina, u vreme snažne ekonomizacije u oblasti kulture, uopšte nije samorazumljivo. Karp spaja izoštreni intelektualni ukus sa senzibilnošću, iskustvo sa željom za provokacijom, teorijsko sa praktičnim poznavanjem pozorišta. Njen program čita se kao kaleidoskop savremenih pozorišnih tendencija, panorama predstava koje povezuje snažno kritičko varničenje u odnosu na stvarnost. Interesantan efekat izbora Štefani Karp, koja nije kalkulisala sa dopadljivim predstavama, jeste činjenica da je festival prodao gotovo 90 odsto karata, više nego što je to bio slučaj prethodne godine.

Svaka od predstava dobila je prateću "žanrovsku" odrednicu, što, uprkos samo uslovnom karakteru ovakve sistematizacije, predstavlja dirljiv pokušaj da se gledaoci, ali i pozorišni profesionalci, orijentišu u lavirintu savremenih pozorišnih zbivanja. Pored "drame" bilo je reči o "dokumentarnom pozorištu", o "pozorišnom istraživanju", "dokumentarnoj pozorišnoj instalaciji", "performansu", "pozorišnom projektu sa muzikom", "cirkuskom pozorištu", itd.

PRIPOVEDANJE I DOKUMENTI: Jedna od trenutno najizraženijih pozorišnih tendencija (svakako na nemačkom govornom području) jeste povratak pripovedanju. Kao da se pozorište nakon dugogodišnje dominacije savremene drame u kojoj niti ima psihologije likova, niti konkretnog društvenog konteksta, uželelo upravo suprotne estetike, sa snažnom dominacijom teksta i epskim karakterom priče. Interesantno je da se nove drame koje bi udovoljile toj potrebi (još) ne pišu, nego se dramatizuju romani. Jedan pogled na repertoare najznačajnijih nemačkih pozorišta za sledeću godinu otkriva zapanjujući broj dramatizacija "debelih" romana, od Tomasa Mana do Dostojevskog. Na Bečkom festivalu je najznačajnija bila postavka romana Jozefa Rota Jov u režiji Holanđanina Johana Simonsa, novog direktora uticajnog minhenskog pozorišta Kameršpile.

Primetna je i tendencija ka takozvanom dokumentarnom pozorištu, koje ima različite oblike. Višestruko nagrađivana nemačka trupa "Rimini protokol", na primer, uzima uvek za polazište jednu određenu temu, koju onda razrađuje sa ljudima čija je profesija u vezi sa tom temom. U predstavi Breaking News učestvovali su montažerka televizijskih vesti, prevodioci za jezike Indije, arapskog sveta i Ruske Federacije, novinar islandske televizije, nemački dopisnik iz Afrike, medijski kritičar. Gledaoci su imali prilike da uživo prate vesti iz najrazličitijih zemalja (u jednom trenutku su prevođene i vesti ruske televizije o Kosovu), što je delovalo kao lekcija o selektivnom opažanju, tj. o formiranju različitih slika sveta putem vesti. Trupa "Rimini protokol" stvara kritičke isečke o stvarnosti, pri čemu atmosferom predstava dominiraju humor i humanistički obojena vedrina.

ISTORIJA PREĆUTANIH TRENUTAKA: Vrhunac festivala bila je predstava Efemeris legendarne francuske rediteljke Arijane Mnuškin. Ona je zajedno sa svojom trupom razvila samosvojan pozorišni jezik, koji kombinuje epsko pripovedanje sa fragmentarnom strukturom celine, ekspresivnu glumu sa precizno konstruisanim scenama. Metoda na kojoj počiva predstava Efemeris fascinira: bina je pokretna, i to u najbukvalnijem smislu, što znači da se za svaku novu scenu dovlači nova bina na točkovima. Bina je okrugla, relativno malih dimenzija, a pokreću je dva glumca u čučećem položaju, i to za sve vreme trajanja scene. Na bini su privatni svetovi u malom, majstorski osmišljene dnevne sobe i kuhinje (ponekad bašta i plaža), sa raznolikim detaljima poput fotografija i ukrasnih predmeta, i uvek sa nekoliko lampi i saksija sa cvećem. Sve to ima snovno-nostalgični karakter staklenih kugli u koje su zatvoreni minijaturni svetovi okruženi pahuljama snega.

Što nas dovodi do opšte atmosfere komada i njegove teme. Arijana Mnuškin je htela da prikaže istoriju XX veka. Ovu intenciju treba uzeti samo uslovno, budući da je od konkretne istorijske građe prisutan samo motiv proterivanja Jevreja pod nacističkom okupacijom u Francuskoj. Istorija koju pratimo je istorija prećutanih privatnih momenata i kriznih osećanja, koji su zapravo ono što daje odlučujuću boju pojedinačnom životu. Glavni motiv je rascepljena porodica: deca rastrgnuta između roditelja, porodične drame jer je otac nasilan ili majka ima ljubavnika. Mnuškin u svakoj sceni – koje u zbiru traju sedam sati – baca svetlo reflektora na jedan emocionalni kompleks, i uvećavanjem ga u isti mah reflektira i potcrtava njegov značaj. Pa iako je većina scena zapravo dramatična, Mnuškin u sve unosi humor, iz čega nastaje vedra melanholija i, sasvim atipično za savremeno pozorište, velika nežnost.

DIJAGNOZA SVAKODNEVICE: Predstava izuzetne ekspresivne snage dolazi iz Pretorije, zove se Interracial, a izvodi je Južnoafričko državno pozorište. Režiser i pisac Mpumelelo Paul Grootboom je crnačkog porekla, ima 33 godine i postavlja politički osetljiva pitanja. Interracial je otrežnjujuća dijagnoza o duboko rasistički ukorenjenoj svakodnevici u Južnoj Africi, a može se čitati i kao iskaz o tinjajućem sukobu u svim višenacionalnim društvima, gde postoje "mi" i "oni". Grootboom gradi složenu priču sa velikim brojem motiva i protagonista, sa tri pripovedna sloja, i tri stepena realnosti: "fikcionalni" sloj je priča o psihijatru belcu i njegovoj beloj ženi plesačici, koja ima ljubavnu vezu sa kolegom crncem, čije ubistvo naručuje muž; to je zapravo sadržaj romana koji piše beli klošar (bivši profesor gimnazije), koji sa crnkinjom živi u parku, gde sreće izgubljenog sina i spasava ga od samoubistva; treći stepen priče su intervencije "režisera" koji iznova prekida predstavu i komentariše je sa glumcima.

Sjajna je upotreba plesa i muzike. Ljubav između belkinje i crnca predstavljena je kroz ples koji kombinuje flamenko, crnački ples i moderan džez, baš kao što i muzika obuhvata interkulturalni dijapazon od barokne muzike do gospela. Grootboom operiše sa ironijom i samoironijom, sa stereotipima koje oživljava i ponovo ih ukida. Žestoka je scena ubistva zaljubljenog para, a ne manje žestoka je i poslednja scena u kojoj nezadovoljni "režiser" izlazi na scenu i uzvikuje: "Fuck the motherfuckers! Fuck the white man." Da li je to glavni razlog što se beloj kritici u Africi komad nije dopao?

NA DNU: Na festivalu je prikazana i drama Dva Rumuna koja govore poljski Dorote Maslovske, nove književne zvezde iz Poljske. Ona ima samo 24 godine, a u poslednjih pet godina je izdala jedan pozorišni komad i dva romana, dobila najznačajniju poljsku nagradu za književnost, i rodila jedno dete. Zavidan bilans, koji, međutim, nije glavni razlog što je celokupan opus Dorote Maslovske preveden na nemački i obasut laskavim kritikama. Za ovdašnju publiku je pre svega atraktivno što se Dorota Maslovska uklapa u njihove predstave o Istočnoj Evropi; osim toga, ova spisateljica je duhovita, koristi sleng i jezik medija, barata motivima kao što je bezizlaz mlađe generacije u postkomunističkoj Poljskoj, ili zahlađenje društvene klime nakon uvođenja kapitalističkih odnosa.

Komad Dva Rumuna koja govore poljski živi od početne vickaste ideje da se dvoje glavnih protagonista, koji su totalno bankrot, izdaju za Rumune. Glumac koji u sapunskoj seriji igra sveštenika i trudna nezaposlena devojka napuštaju žurku na kojoj su konzumirali zavidnu količinu droga, i u tom stanju kreću da stopiraju po Poljskoj. Delirično putovanje počinje srpskom muzikom "Idemo u Šabac na vašar", a završava samoubistvom mlade žene ispod tuša. I u osiromašenoj Poljskoj je "Rumun" pogrdna šifra za one sa dna, koji se ubijaju jer u postkomunističkom društvu nema ni ljubavi ni perspektive. To su dometi društvene kritike Maslovske, koju je pozorišna kritika pohvalila. Duhovita i inventivna režija nemačkog režisera na glasu Armina Petrasa podvlači bizarni karakter drame, ali njena celina ostaje bezazlena.

U festivalskom delu pod naslovom "Into the city" organizovani su projekti sa karakterom hepeninga, čiji je cilj istraživanje grada i jačanje civilnog društva. Jedan od projekata bila je "Fudbalska mirovna misija" na Kosovu. Ekipa iz Beča se otisnula u Prištinu, i igrala sa svima koji su hteli da igraju. Bečka ekipa je otišla i u srpski deo Kosovske Mitrovice, gde je uspela da skupi ekipu od šestorice Srba, od kojih je izgubila sa 12:5. Od svega toga napravljen je film, koji je prikazan na "fudbalskom pikniku" u jednom velikom bečkom parku. Kako smo čuli na konferenciji za štampu, kosovski Albanci su bili oduševljeni ovim projektom, pa su predložili Bečkom festivalu da se uključi u akciju traženja teksta za novu kosovsku himnu.