Prošle sedmice u Beogradu je promovisana monografija posvećena jednom od naših najznačajnijih savremenih umetnika Mrđan Bajić – Skulptotektura, koju je napisala Ana Bogdanović a objavio privatni izdavač "Fondacija Vujičić". Mrđan Bajić je profesor vajarstva na beogradskom Fakultetu likovnih umetnosti, a u Beogradu nije izlagao duže od decenije. Za to vreme, njegove skulpture su redovni eksponati na ovogodišnjim izložbama u Gracu, Koblencu, Firenci, Parizu, u Rijeci, i ranijih godina u Bolonji, Rimu, Veneciji, Kairu, Sent Etjenu… Izlazak pomenute monografije povod je ovog razgovora.

"VREME": Skulptotektura bi se mogla shvatiti kao zamena za neostvarenu a planiranu izložbu u Beogradu. Zašto nije realizovana?

MRĐAN BAJIĆ: Da, jeste neka vrsta zamene. Ova monografija prikazuje moj rad od 2007. do 2013. godine, materijal koji je za Beograd do sada bio potpuno nevidljiv, a koji čini drugu polovinu celine koja je trebalo da bude pokazana na velikoj monografskoj izložbi pripremanoj u saradnji Kulturnog centra Beograda i Muzeja grada Beograda, a za koju nismo uspeli da sakupimo potrebni budžet. Ali to nije neki naročiti usud koji je pogodio samo mene. Generacije umetnika u zrelim godinama koje bi imale materijala i potencijala za velike monografske izložbe u Beogradu naprosto nemaju prostore u kojima bi mogle da ozbiljno pokažu svoj rad. Tako ispada da ova država nečinjenjem kontinuirano sprečava vizuelne umetnike da postanu deo kulture kojoj pripadaju. Nije tako u regionu, to je beogradski specijalitet. Tome smo naravno i mi kao umetnička zajednica doprineli, takođe nečinjenjem. Da neka vlast trajno zatvori jedno pozorište u Beogradu, glumci bi je složno pojeli za doručak. Nama su najveći muzeji decenijama zatvoreni ili prepušteni nesposobnim a arogantnim rukovodstvima da ih oni zatvore, a istovremeno obećane nove institucije nisu sagrađene. Postoje neke ozbiljne manje galerije malog kapaciteta i neki veći prostori koji su ruinirani ispod pristojnih izlagačkih standarda. Zato sada imate jedan devastirani izlagački pejzaž i zato većina aktera te zrele generacije ili je odustala od sopstvenog posla ili pluta nekako samostalno pokušavajući da ono što ne može da realizuje u sopstvenom gradu uradi u inostranstvu. Zato se ovdašnja scena na svu sreću održava energijom mladih umetnika i kustosa koji su brojni i kvalitetni a još nezamoreni stupaju u profesionalni život.

U biografiji na kraju knjige nabrojano je sedam vaših izložbi tokom 2013. godine. Sve osim jedne održane su van zemlje. Da li to znači da je kod nas izložba skulptura nedovoljno interesantna, ili nešto treće?

Ta jedna izložba koju spominjete održana je u Smederevu u Galeriji savremene umetnosti: odličan prostor u centru grada sa velikim izlozima, kompetentni kustosi koji su se jako potrudili oko organizacije, dobar katalog sa ozbiljnim tekstom, Noć muzeja, velika poseta, i eto – napravili smo izložbu kakva je mogla da bude u bilo kom prestižnom centru. I to je nešto što smatram važnim da kažem posle ove tugaljive slike sa početka razgovora. Jeste, u ovoj zemlji koju smo svi zajedno prilično upropastili ne može se gotovo ništa uraditi. Osim onoga što se može uraditi. Dakle ako ne možete da napravite veliku izložbu u glavnom gradu onako kako želite, možete da napravite manju u manjem gradu ali isto tako dobru. Ako ne možete da učinite da cela institucija u kojoj radite bude po vašim standardima kvalitetna, možete sami da te visoke standarde primenite vodeći sopstvenu klasu na Fakultetu ili segment posla koji vam je dat. Ako nema državnih izdavača, ima privatnih, sa kojima u zajedništvu možete da pažljivo uradite monografiju, za koju moj francuski galerista kaže da izgleda kao da je dizajnirana, prevedena i odštampana u Francuskoj. Dakle, kako god okolo bilo, ništa nas ne abolira ako odustanemo od svoga posla odustajanjem od profesionalnih standarda produkcije i prezentacije. Uvek se ipak vraćamo na pitanje lične energije jer je to jedini rezervoar koji isključivo pripada svakome od nas.

Da li je skupo biti vajar?

Jeste, ali šizofreno ukrštanje novca i umetnosti je veoma složen globalni problem. Ipak, umetnost nije samo ono što finansijski zastrašujući kapaciteti no limit galerijskih struktura iznose u prvi plan. Umetnost je i kada usred Njujorka zimi prodajete grudve na tepihčiću sa tropskim motivima, kako je to uradio Dejvid Hemons.

Ana Bogdanović, autorka Skulptotekture, ograničila se na sedam poslednjih godina vašeg rada. Zašto baš na taj period?

To je bio naš prethodni dogovor iz razloga koje sam već naveo, zato što postoji knjiga Backup koja obrađuje period do 2007. godine, ali pre svega zato što se u ovom periodu zatvorio jedan ciklus mojih radova sličnih opštih karakteristika, što pokazuje monografija a naročito tekst koji je, vođen sigurnim analitičkim pristupom, čini mi se – izvrsno, napisala Ana Bogdanović, mlada autorka, istoričarka umetnosti obrazovana u Beogradu i Berlinu.

Šta određuje kovanica u naslovu knjige o vama?

Skulptotektura je termin na koji se Ana Bogdanović vraća tokom čitave knjige referirajući na davnašnji tekst Lidije Merenik. I na sličan termin Entonija Karoa. Termin govori o nekoj vrsti stapanja skulptoralnih i arhitektoničkih formi, što jeste karakteristika mojih radova koja se, mislim, može izvesti još od izložbe u nekadašnjem Studentskom kulturnom centru 1987. godine sa radovima Zvonici, Tvrđave, Kućerci. Termin je na dobar način zvučan za naziv monografije, ali dopadalo bi mi se i da mogu da kažem da sam: skulptotekta – onaj koji gradi skulpturama (starogrčki: tekton – graditelj).

Jugoslavija je jedna od vaših velikih tema. Zašto?

Raspad Jugoslavije je ultimativni istorijski događaj nekolikih generacija u celom regionu i nije tema nekakvo tugovanja za tim društvom koje je zataškavalo tenzije zbog kojih se i raspalo. Tema je pre bila pokušati se snaći i svedočiti, jer ste gledali u direktnom prenosu kako čitav jedan sistem vrednosti nestaje, kako se ljudi ubijaju brutalno, kako nacionalni identiteti natkriljuju lične identitete i kako determinišu novu mrežu ljudskih međuodnosa, kako je sve o čemu su vas učili upitno i, što je najgore, kako ne vidite oko kojih će se elemenata, normalnih i logičnih, nove zajednice oformiti posle tolikih nekažnjenih brutalnosti.

Uzgred budi rečeno, moja generacija je propustila sada već i treću krucijalnu šansu, 1990/2000/2008, da najpre spreči ogromno krvoproliće, a zatim da izvede svoju zajednicu u red organizovanih i uređenih država. Malo smo na ivici da bi nas trebalo lustrirati daljeg petljanja u politiku. Možda se i htelo, al’ se nije umelo. A ništa gore od dobronamernih, a ne previše sposobnih.

Jedno od najčešćih pitanja koja vam postavljaju jeste u kojoj fazi je Yugomuzej, projekat koji je postao vaš zaštitni znak. Da li je u ovom vremenu bez muzeja, virtuelni muzej kakav ste predložili ovim projektom, naša realnost i ostvariva mogućnost?

Najintenzivniji rad na Yugomuzeju odvijao se od 1998. do 2004. godine. Ono što je danas već zaboravljeno jeste da je tih godina, u svim novonastalim zemljama u regionu uključujući i Srbiju, u zanosu nacionalnog samopotvrđivanja, na delu bila neka vrsta odbacivanja svakog kontakta sa memorijom i tradicijom države u kojoj smo svi prethodno živeli. Svi su se tada odricali trupine. Danas, sa vremenskom distancom, tema Jugoslavije je česta. I tada i sada sam mislio da Yugomuzej nije nikakva sentimentalna tvorevina, već mesto ponovnog susreta sa činjenicama, sa predmetima i likovima koji nose u sebi upisane ključne elemente te zajednice. Ti su elementi bili ukršteno sklopljeni u pedesetak kompjuterski generisanih skulptorskih konglomerata sa paradoksalnom kombinatorikom, ali i sa brigom da se upotrebi dokumentarni materijal kad god je to moguće. Naravno da nema nikakve šanse da se Yugomuzej oformi kao neka prava institucija. Ja se više ne bavim na direktan način tom temom, osim što je sajt aktivan i osim što ponekad uradim neku rekonstrukciju na tematskim grupnim izložbama. Ali je ostao taj postupak kolažnog baratanja i susreta gotovih predmeta koji evociraju neka metaforična značenja ili istorijske elemente, i prisutan je u novim radovima: Anđeo, Gorgona 2012, Radnička klasa ide u raj, Na lepom plavom Dunavu… jer sada u našoj zajednici imamo mnogo drugih situacija i tema koje provociraju određenje i ja se sada bavim njima. To je vidljivo u monografiji obuhvaćenim radovima, i to je razlog što mi je priprema ove knjige bila važna.

Gde je sad fića iz skulpture Radnička klasa ide u raj koju ste pokazali pre dve godine u Kragujevcu? Ta skulptura je odličan primer za dvojnost značenja vaših radova – oni izazovu i osmeh i revolt prema svakodnevici.

To je jedna od retkih skulptura koja je izašla na naslovnoj strani časopisa! I čak imala svoju emisiju na lokalnoj televiziji. Upravo tako, ta je skulptura izazvala posebne reakcije na ulicama Kragujevca: osmeh, revolt prema svakodnevici ali i revolt prema samom radu. Na ulicama grada kao deo nekog smešnog skulptorskog konglomerata pojavio se stari heroj socijalizma, fića, srdačnog valjuškastog dizajna, opšti brend emancipatorskih namera sada potonulog društva čiji su zadnji obrisi goreli pod bombama aviona pristiglih iz Avijana, upravo u trenutku kada je Fijat preuzimao propalu fabriku sa obećanjem sada ne komunističkog, nego konzumerističkog raja. Naravno, ukoliko izginemo od posla i uz lošu vest da koliko god patrijarhalni bili, istorijski tok pokazuje da nismo u stanju da sami vodimo svoje poslove i da smo nezreli da bez nadzora brinemo o sebi i svojima. I o raju. Zaista niko nije prošao ravnodušan, i pošto je skulptura bila nasred prometne ulice, ljudi su hteli nešto da kažu o radu, on ih se nekako ticao. I tu je još uvek komunikacijska moć skulpture: u njenom realitetu koji je u stanju da bolno oživi deo istorije lokalne zajednice. Inače, fića se vratio kolekcionaru od koga je iznajmljen i koji ga sigurno čuva, skele su i dalje u upotrebi u građevinskoj firmi od koje su takođe iznajmljene, jedino je onaj preveliki teret od drvenih sanduka ostao da ja brinem o njemu, da ga premeštam i čuvam do neke sledeće montaže. Ovakve Potemkinove ili nepermanentne skulpture neka su vrsta principa kojim se sada bavim: njeni delovi se vraćaju u realnost iz koje su uzeti sve do neke ponovne montaže kada će po preciznoj šemi neki drugi primerak istog proizvoda postati deo skulpture, kao naturščik u poznatom dramskom toku.

Da li je umetnik danas u poziciji da kritikuje i komentariše stvarnost?

Baviti se umetnošću sigurno znači biti u nekoj vrsti aktivne komunikacije sa svetom u kome živite. Sigurno i kritikovati, ali to nije dovoljno: morate nekako i sudelovati, morate nešto i aktivno uraditi, ili bar to pokušati.

Politika je u bukvalnom smislu uticala na vašu karijeru: trebalo je da predstavljate Jugoslaviju na Venecijanskom bijenalu 1993. godine, ali zbog sankcija niste, da biste 2007. godine označili prvo predstavljanje Srbije na ovoj svetskoj manifestaciji.

Na neki način imao sam sreću da se to istorijsko kretanje baš tako označujuće sklopi.

Četiri skulpture iz celine Reset, među eksponatima pokazanim u Veneciji, sugerisale su ideju o promeni, o ispravljanju greške. Kako u praksi realizovati te lepe želje?

Pre svih, mislim da je skulptura Zeleni zrak generisala optimizam trenutka. Ogromna artificijelna mašina koja pokušava da veštački proizvede nešto što je prirodna pojava nad pučinom, a što po verovanju, kao i po istoimenom filmu Alena Renea, jeste najava individualne sreće za one koji bi ga ugledali. Uvek se bojim da preteram sa tumačenjem, jer skulpture su ipak samo dobro skrojene stvari sa manjkom funkcije a viškom značenja koje treba strpljivo gledati.

Predlog da postanete član Srpske akademije nauka i umetnosti nekoliko puta je odbijen. Iako ovo pitanje ne bi trebalo uputiti vama – da li znate zašto?

Počastvovan sam profesionalnim uvažavanjem kolega na odeljenju koji me kontinuirano predlažu, a dosta ravnodušan što ne prolazim glasačku mašinu. Negde ste dobrodošli a negde niste, i tu nema nikakve drame. Možda karakter moga rada za većinu članova nije odgovarajući. Možda moji politički stavovi ili odsustvo busanja u patriotske grudi nisu odgovarajući. Svejedno, sve su to nepromenljivi aspekti moga bivanja – bio ili ne bio izabran.

U našim gradovima ima spomenika, ali tek pokoja moderna skulptura. U Beogradu ih verovatno nema ni deset, uključujući i vašu Pozorišnu skulpturu u foajeu Jugoslovenskog dramskog. Da li planeri grada predviđaju prostor za savremenu skulpturu? Da li će, na primer, u Beogradu na vodi biti vajarskih dela?

Ne znam ništa o Beogradu na vodi, ali ovaj postojeći koji nije na vodi ne samo da ima tužno odsustvo moderne skulpture iz svojih urbanih mikrocelina, već ima i tužno prisustvo neutemeljenih kvaziakademskih tvorevina nedopustivo loših skulptorskih rezultata koje je dobio tokom poslednje decenije. O Tesli na aerodromu i Svetom Savi ispred hrama i o Ćirilu i Metodiju kod Vuka, pisao sam tekst Tužni niz u "Vremenu" pre par godina, a taj se tužni niz u međuvremenu dopunio najodurnijim elementom: spomenikom azerbejdžanskom diktatoru Alijevu koji je neukusna verzija nepatvorenog vulgarnog socrealizma protiv koga su se borile generacije srpskih vajara i delatnika. Koliko god da su platili za rekonstrukciju Tašmajdana, ponižavajuće je i sramotno za one koji su prihvatili da Beograd nagrde postavkom ove skulpture. A toliko je savremenih primera da se atraktivnim modernim skulptorskim rešenjima pokreću modernizatorski procesi novog urbaniteta.

Predviđena pasarela u Beogradu između Beton hale i Beogradske tvrđave, vaš rad sa britanskim vajarem Ričardom Dikanom, nije realizovana.

Gradske vlasti su se konkursom, na koji je potrošena skoro identična suma potrebna za realizaciju našeg projekta, odlučile za projekat koji, kako se meni čini, preterano velikim faraonskim gestom menja i razara uspostavljeni pejzaž Kalemegdana i koji je preterano invazivan čak i prema sveukupnoj konturi grada. Osim toga je verovatno i faraonski skup. Naš projekat bio je vođen drugačijom logikom, koja se sa mnogo više poštovanja kretala kroz već uspostavljeni pejzaž, ali je on sada izvan svakog interesa za realizaciju. Ričard Dikan je letos uradio skulpturu za Aranđelovački park, u okviru simpozijuma "Mermer i zvuci", koja upravo čeka da bude postavljena, tako da će ipak ostati trag njegovog boravka u Srbiji. Što se mosta na Kalemegdanu tiče, skoncentrisani smo na zaokružujuću knjigu koja će izaći na proleće. Takođe, projekat je celovito predstavljen letos u Ludvig muzeju u Koblencu.

Vaše skulpture sugerišu priču koju posmatrač sam sklapa i razvija u zavisnosti od individualne memorije, i na taj način ponovo misli o temi priče koju ste mu ponudili. Da li i oni vama nešto poručuju?

Svesno, već duži niz godina, vodim rad ka jednoj vrsti naglašene komunikativnosti, koja je uvek branjena čvrstom, crtački definisanom strukturom, ali barata globalno prepoznatljivim formama i njihovim lokalnim interpretacijama. Prepoznatljivi oblici u iščašeno zašivenim odnosima. Imam zadovoljstvo da publika u različitim zemljama prepoznaje neke sadržaje koji je se tiču, a istovremeno navode da im moj rad izgleda kao nešto individualno, nešto sa čime se nisu sreli. To je ono što dobijam natrag: energiju da dalje komuniciram oblike i sadržaje.

Da li gledate TV seriju Otvorena vrata? U prethodnoj, snimanoj pre 20 godina, "glumila" je i vaša scenografija.

Pogledao sam nekoliko inserata nove verzije, ali pošto mi je to više ličilo na šmiru nego na nekadašnji inteligentni humor, ne gledam je uopšte.

Promocija knjige o vama Skulptotektura napunila je atrijum Narodnog muzeja. Ko nije došao?

Primetno baš niko iz Muzeja savremene umetnosti, i primetno jako malo onih koje država nekako plaća da brinu o vizuelnoj umetnosti u ministarstvima i sekretarijatima. Umesto toga, fantastična količina, preko trista dobronamerno zainteresovanih ljudi, tako da se ni u kom smislu ne žalim, već samo konstatujem. Odavno smo poprilično izgubili institucije, ali su i institucije izgubile nas, tako da više ni u kom smislu nisu merodavne za ovdašnju scenu. Vitalnost je u grupnim umetničkim asocijacijama, u individualnim i privatnim aktivnostima.