Kako da objasnim beskrajni red, uglavnom mladih ljudi, koji su čekali da uđu na izložbu Iza sedam brava? Iza naslova Iza sedam brava krila se jednostavna tema: Kurtizane i kupleraji u Beogradu u XIX i početkom XX veka. Da li je tajna interesovanja u opsednutosti sopstvenom istorijom ili samom temom? Ili kombinaciji istorije i teme? Zašto bi tema uopšte bila tako važna? Sigurno ne zbog toga što je neko očekivao da će u jednom muzejskom prostoru moći da vidi više nego što svakog dana vidi u medijima. Mislim, tako slobodno i raznovrsno. A možda je privlačno bilo upravo to što će se u muzeju naći nešto što sa institucijom muzeja deluje nespojivo.

Srbi, naime, uživaju u tome da se bave istorijskim temama – posebno onim iz sfere politike, diplomatije i vojske, takozvanom zvaničnom istorijom – ali se klone tema iz svoje sopstvene privatne istorije. Osim detalja koji pokazuju superiornost srpskog kulturnog nasleđa, kao što je rano korišćenje zlatnog escajga, sve ostalo je podložno sumnji i zaboravu. Pogotovo ukoliko ih ta privatna istorijska slika čini manje velikim.

Zbog toga su, verovatno, i tako retki pokušaji da se privatna istorija učini ne samo vidljivom nego i opipljivom. Pa ipak, radoznalost i zanimanje za privatnu (malu) istoriju deluje fascinantno. Ona postoji u svakom ljudskom biću, bar kao radoznalost za istoriju sopstvene porodice.

Ideja da se Beograd upozna sa istorijom prostitucije i njenih institucija u svojoj sredini, u jednom sasvim određenom periodu, potekla je od strane autora projekta Noć muzeja – Ane Jovanović i Mladena Petrovića. U ovom projektu je učestvovala i Marija Stojić, koja je prikupila i odabrala neophodnu istorijsku građu – istorijska dokumenta, štampu i knjige.

Nije, naravno, bilo ni vremena ni sredstava da se uradi jedno dubinsko istorijsko istraživanje i da se, možda, pokažu neke specifičnosti srpskog odnosa, ne samo prema prostituciji nego i celom erotskom kompleksu. Tekstova i podataka o prostituciji u Srbiji ima. Većinom su to, međutim, medicinske ili kriminološko-pravne studije. Nema ozbiljnih umetničkih dela – erotske književnosti ili makar memoarske literature koja bi otkrila kakav je bio odnos prema prostituciji i ljubavnom životu. Jedini ozbiljniji izvor je dnevnik austrijskog poslanika Benjamina Kalaja, u kojem su opisane njegove ljubavne avanture sa viđenim Beograđankama. Iz tog dnevnika otkrivamo da je najveći problem u tim odnosima, pored sigurnog mesta za ljubavne sastanke, predstavljao triper. Triper se vraćao i vraćao, a pouzdani (diskretni) lekari su bili u Zemunu.

Koliko triper može da zagorča ljubavni život jedini je, koliko me pamćenje služi, kod nas opisao Aleksandar Tišma u svojim dnevnicima. Triper se tako održao čitava dva veka. Naravno, nije to bila jedina cena intenzivnog promiskuiteta – bilo je tu i drugih ozbiljnijih boleština – ali o tome naša kultura uporno ćuti. U Srbiji, ne samo toga doba, kao da se stvorila jedinstvena hijerarhija bolesti u kojoj je na vrhu bila tuberkuloza (jektika i sušica), a ispod nje sve ostale. Na dnu su, naravno, bile polne bolesti. Smrt u ratu ili smrt od iscrpljenosti nisu, naravno, ulazile u ovu hijerarhiju – ove su smrti bile svete i zaštićene.

Srpski lekari su herojski čuvali kolektivno sećanje na slavne dane nacionalnog erotskog oslobađanja ne propuštajući da naglase koliko je prostitucija bila raširena u Beogradu i Zemunu i kako je srpska medicina bila savremena za to doba. U to vreme su jednom nedeljno zvanične prostitutke bile sprovođene, u pratnji pandura, na lekarski pregled – vizitaciju. Postoji podatak, s početka XX veka, da je u Beogradu bilo 130 zvaničnih prostitutki. Šta je, međutim, bilo sa onim takozvanim tajnim prostitutkama? Prema tim izvorima – bilo ih je čak 3000. Taj podatak svakako deluje preterano. Ukoliko bi to bilo tačno, onda bi broj prostitutki iznosio pet odsto od ukupnog broja stanovnika Beograda – 60.000. U svakom slučaju, Beograd u to vreme nije bio ni smeran ni čedan grad.

Opet, međutim, dolazimo i do čudnog načina izražavanja – umesto odlaska u kupleraj ili zabavljanja sa prostitutkama, naši pisci, umetnici ili ugledne javne ličnosti uživaju u "noćnom životu". Ima se utisak da je to tema koja nije prisutna u srpskom javnom životu. Zbog toga će biti mnogo lakše pisati o nekom našem čoveku koji u Parizu troši novac u društvu žena sumnjivog morala nego u Beogradu.

Da li se situacija u međuvremenu drastično promenila? Za razliku od Srbije u XIX veku ova današnja ne prepoznaje problem prostitucije kao ozbiljnu društvenu činjenicu, pa zbog toga i nema pokušaja da se ova oblast uredi na zakonit način. Srećom, niko više ozbiljno ne govori da u Srbiji nema prostitucije, a bilo je i toga. Međunarodni apsekt seks trafikinga naterao je i policiju i pravosuđe da se sa tim suoče. To je postala međunarodna obaveza. Ali, kad u blizini Manakove kuće policija pravi raciju i odvodi prostitutke to se doživljava kao još jedno "čišćenje" grada, a ne ozbiljan ljudski problem.

Nema ničega romantičnog ili slavnog u prostituciji. Makar to bila i prostitucija uređena zakonom od pre više od sto godina. Cena tadašnjih seksualnih usluga iznosila je koliko i ručak u mehani, gde su se najčešće posle ručka ili večere i dobijale. Slično je i u Mirnim danima u Klišiju gde Henri Miler opisuje izgladnelu mladu prostitutku. Isto je, nesumnjivo, danas i u blizini beogradske železničke stanice.

Otkud, međutim, tolika gužva na prvom prikazivanju ove potpuno (neslavne) privatne istorije u Beogradu? Verovatno najviše zbog toga jer mladi ljudi očajnički žude da pobegnu što dalje od slavne, zvanične istorije.

Izložba je bila koncipirana krajnje jednostavno: informativno – o onome šta nude policijski i medicinski izvori, i asocijativno – rekonstrukcija zamišljene sobe iz javne kuće. U zamišljenoj sobi su bili: krevet sa sjajnim jastucima, toaletni sto i stolica, drvena vešalica sa peškirom, sto sa porcelanskim lavorom i bokalom, a ispod kreveta noćni sud. Uz predmete idu i detalji: mala fotografija deteta zataknuta za ogledalo toaletnog stola, na njemu vaza sa cvećem (beli zvončići), razbacan ženski veš, papuče i puder sa otiscima ženskih stopala. Svetlost crvenkasta, prigušena. I sve zaronjeno u intenzivan miris toaletne vode Šanel 5. Postojala je ideja da se ova soba jako zagreje i da se u nju puštaju posetioci u parovima. U "informativnoj" sobi trebalo je sve da bude belo, blještavo i veoma hladno – uz malo mirisa dezinfekcije. Tehnički uslovi, međutim, nisu dozvolili ovakav simbolički radikalizam.

Uspeh ove brzometne četvorosatne izložbe mogao bi biti poučan ne samo za autore nekih budućih projekata nego i za jedan novi kulturološki odnos prema "blagu" naše prošlosti. Ta je prošlost mnogo življa i mnogo bogatija nego što mnogi njeni ljubitelji misle.