Kao što nam politika i inače – u nenormalnosti na koju smo godinama svikli – zagušuje sve pore života, tako svakog drugog proleća zlom sezonskom srećom festivale Guitar Art i Todo Mundo pritisne tmasta senka izbornog košmara. Prošlog vikenda peto izdanje World Music festivala Todo Mundo jeste zapalo u izbornu tišinu, ali i – nezasluženo – na margine događaja/vesti. Ustaljen kao 2-dnevni događaj u velikoj dvorani Doma omladine, zadržao je snižene cene ulaznica (500-800d.), neobavezan konceptom, sloganom i/li dominantnom zemljom porekla muzike/izvođača, i imao je i nekoliko pažnje vrednih ‘gravitirajućih’ koncerata i radionica u drugim prostorima i okolnim danima, s besplatnim ulazom.

NA KEMENČETU: U subotu uveče, s pristojno popunjenih sedišta, neuništivi deo publike alter-festivala Ring Ring i još neki radoznalci prvo su pažljivo pratili nastup Šervina (Shervin) Mohajera iz Irana, majstora na tamošnjem tradicionalnom žičanom instrumentu kemenče (kamanche; preteča violine – 4 žice, okruglo telo). Akademski obrazovan i kasnije profesor na teheranskom konzervatorijumu, kome nisu strane ni klasične i moderne forme, malo poznatu izvornu iransku muziku solo-nastupima predstavlja širom sveta, povremeno koristeći i alt-kemenče napravljen po njegovim instrukcijama. Jasnim, prodornim zvukom i povremeno vratolomnim prstometom i ‘nepravilnim’ gudanjem podsetio nas je na ćemaniste pa i gajdaše istočne i južne Srbije. Podsetio? Nesumnjive podudarnosti melodija zazeble su pomišlju da ni to po budžacima ove zemlje nije sasvim naše. A lako je Irancima, kod njih ženama nije dozvoljeno scensko nastupanje u javnosti, pa se muški lako usredsrede na muziku.

Za prvobitnim triom Damira Imamovića svakako postoji žal u Beogradu, jer je ta postava i svingovala i naravno neraskidivo vezana s njegovim prvim gostovanjima ovde. Srećom nam je čest gost pa i uživo pratimo njegov razvoj, te nam je sad premijerno predstavio svoj aktuelni sastav Sevdah Takht, u kome su (umesto kontrabasa) bas-gitara i (nedavno dodata) violina. A ‘predpremijerno’ važi za znatan deo izvedenog materijala – s upravo izlazećeg, drugog albuma ovog benda Dvojka, sa cenjenom etiketom Glitterbeat – kao Lijepi Meho, i gotovo epske Tambur i Opio se mladi Jusuf–beg.

NEOSEVDALIJA: Prvo iznenađenje bilo je da Damir na bini uopšte nije imao gitaru, nego se dičio instrumentom koji su bosanske sazlije napravile po njegovoj narudžbini. Po izgledu i zvuku na putu od akustične gitare natrag ka sazu naravno, obrisima podsećajuči i na lautu/lutnju, najpravilnije je starinski zvati ga (kao i vlasnik) tambur. Reski, plići ton bez problema je nadopunjen diskretnim, ali obuzimajućim basiranjem Ivana Mihajlovića, koji u Beogradu svira sa Naked, Svi na pod, Menson Benson. Ritam-sekciju zaokružuje perkusionista Nenad Kovačić iz Zagreba, takođe uposlen u nekoliko bendova. Sve to, neretko dubokih tamnih sazvučja, protkano je violinskom srmom Sarajke Ivane Đurić, potpuno do mere da je nekoliko numera Imamović izveo samo kao pevač, ostavljajući tambur po strani. Pojednostavljenog poređenja radi, Teško meni jadnoj u Saraj’vu samoj pravi je bliskoistočni bluz, a šaljiva Star se Ćurčić pomamio – bliskoistočni kantri.

Drugo, takođe prijatno iznenađenje je dalji napredak Imamovićeve vokalne tehnike, naročito u visokom registru koji i inače tanano, nazalno izvođenje sevdaha dodatno feminizira; uostalom, i Damir mnoge stihove peva zadržavajući ih u ženskom rodu. Treće, posle pažljivih obrada i rekonstrukcija sevdah-standarda, znalačkih nadogradnji, uglazbljivanja starih lirskih zapisa, prirodno je došlo i do autorskih radova D. Imamovića u istom maniru – kao što su gorepomenute tačke s novog albuma, i Sarajevo – pa će po izlasku Dvojke sigurno biti polemika. (Koje je Damir jednostavno mogao izbeći da se nigde nije potpisao, i čistunci ne bi ni primetili ‘novokomponovano’.)

U međuvremenu, Razbolje se lijepa Hajrija, Lijepa Mara, Uzbrdo je mene bole none, Sen Gidi Sarhos – sve u svedenom trajanju, bez solističkog istrčavanja, i Imamovićeva bosansko-šarmerska konferansa uglačana nadnacionalnim šlifom doprineli su da topao prijem koncerta preraste u zahtev za bis. Je li rano maestralno izvode stojeći pevač Damir i instrumentalni trio, da bi šumadijsku Oj livado, rosna travo posevdalisao u akapela verziji.

Kovanica neosevdah dobija pravi sadržaj i pun smisao. Nedžad i Zaim imaju se čime ponositi.