Egzil ima tek donekle drugačija, a zapravo istovetna tumačenja u raznoraznim zajednicama i vremenima koja ih prate. U osnovi, reč je uvek o izgnanstvu, odnosno progonu iz nekakve lične domovine – šta god ona značila i gde god za nas ona bila – o jednom upravo intenzivnom doživljaju tog čina, makar posmatrani individuum ostao ukopan u mestu i ne pomerio se ni makac. Koliko se samo nas osećalo izgnanim tokom devedesetih, a da ni kročili nismo santimetar jedan izvan granica onog što kolokvijalno nazivamo “rodnom grudom”? E pa, to je to!

Neko je izgnanik, a da naoko za to nema razloga. Od progonitelja ni traga – no, ipak. Onaj utisak iščupanosti iz korena što s vremenom počinje da pritiska jako, to gromko neprijateljstvo bližnjih koje probija iz narogušenih pogleda, svakodnevno nošenje etikete domaćeg stranca, kao nalepljene na čelo, a među svojima si, navodno – ume to da preplavi čoveka do nepodnošljivosti: videti primer Džejmsa Džojsa. Konačno, pripadnost drug(ačij)oj rasi, narodu, seksualnoj orijentaciji, onoj ekskluzivnoj naročitosti svog bića – razlozi su što umeju brutalno da doprinesu pomanjkanju osećaja da je sa tobom sve sasvim u redu. Jer uopšte nije. I ta spoznaja teško da se može izbrisati nekom ružičastom gumicom, prigušivanjem sopstvenog postojanja, mimikrijom i pokorno pognutom glavom, dobrovoljnim pristankom na ukidanje sebe samog, rado i bez ritanja. Ili, baš naprotiv, glasnim protestom, razmetljivim guranjem prsta u oko društvu, razuzdanom demonstracijom vlastite posebnosti. Izgnanstvo je trajno stanje postojanja za sve veći broj ljudi. Iz tih i takvih razloga – izgnanstvo je reč nad rečima.

A onda, još i ljubav? Šta je to? Je li dozvoljeno?! Sme li se?

Arudž Aftab (1985), pevačica, kompozitorka i producentkinja poreklom iz Pakistana, od svoje 19. godine živi u SAD gde je prispela zbog muzičkih studija na uglednom Berkliju. Njen prethodni život izuzetno je, međutim, zanimljiv. Rođena u Saudijskoj Arabiji, od roditelja – pakistanskih emigranata, kao devojčica vratila se sa porodicom u Lahore nakon čitave decenije provedene u tuđini. Ovo talentovano devojče rešilo je zatim da ne dangubi bacivši se smesta na vežbanje gitare i proučavanje snimaka Bili Holidej, indijskog flautiste Hariprasada Čaurasije, Maraje Keri i božanstvene Begum Akhtar. Divljenje za velikane iz prošlosti nije je omelo da postane jedna od retkih umetnica u Pakistanu koja je svoju muziku predstavila na internetu još početkom novog milenijuma, pokrenuvši tako nezavisnu scenu u zavičaju. Njeno docnije preseljenje u Boston, a zatim i Njujork, dovelo je ovu strastvenu autorku u samu žižu novih zvučnih tendencija, na čijem talasu prebiva i danas gospodareći predelom u kojem se ukrštaju džez, klasika, tradicionalno pevanje i improvizacija. Arudž Aftab je, inače, prva Pakistanka – dobitnica Gremi nagrade, za numeru Mohabbat sa njenog trećeg albuma Vulture Prince iz 2021, koju je omiljenom nazivao jedan Barak Obama. I da, Arudž Aftab suptilno sugeriše da je queer opredeljenja. Dakle – totalna izgnanica.

Vidžej Ajer (1971) rođen je pak u Americi, u državi Njujork, kao sin tamilskih imigranata iz Indije. Započevši klasično muzičko obrazovanje sa svega tri godine, narednih 15 sezona gulio je violinu, sve dok sa punoletstvom nije ukapirao kako je klavir ipak njegova prva i jedina ljubav. Praktično samouk, izrastao je u vrsnog džez pijanistu visokog renomea, što ga nije sprečilo da nakon diplomiranja matematike na Jejlu, magistrira i započne doktorat iz fizike na kalifornijskom univerzitetu Berkli. Gradeći paralelno ozbiljnu umetničku karijeru, Ajer u međuvremenu ipak doktorira u sferi psihologije muzike. Nakon više desetina albuma, koji su mu doneli status neprikosnovene zvezde vodilje savremenog džeza – održao je uostalom nezaboravan koncert sa svojim Triom na Beogradskom džez festivalu u Velikoj sali Doma omladine Beograda 2013. – Ajer je pokazao otvorenost da se priključi Aftabovoj u velikoj transetničkoj i transžanrovskoj avanturi Love in Exile, od koje vam i doslovno zastaje dah. Izbeglica iz suve nauke u pustolovinu umetnosti, nije li?

Još jedan priključeni izgnanik u ovoj super-grupi je Šazad Ismaili (1972). Američki multiinstrumentalista, producent i kompozitor, poreklom od roditelja pakistanskih emigranata, poput Vidžeja Ajera zamajavao se dovoljno dugo prirodnim naukama, tačnije biohemijom, uporedo obigravajući planetu u čednoj želji da izuči različite kulture, uključujući svoju sopstvenu. Tako je obišao Pakistan, Indiju, Tursku, ali i Meksiko, Japan, Indoneziju, Maroko i Island, dajući ključni doprinos muzičkoj sceni Rejkjavika, zajedno sa Valgirom Sigurdsonom, Benom Frostom, Nikom Mulijem i bendom Múm. Blizak je saradnik Marka Riboa, Džona Zorna, Lori Anderson, Merijen Fejtful, Elvisa Kostela, Demijana Rajsa, Bonija “Prinsa” Bilija, a nekada i Lua Rida. Njegovo umeće uključuje bas gitaru i kontrabas pre svega, ali i bendžo, harmoniku, flautu, bubnjeve i analogne Moog sintisajzere. Ukratko, čisti genije. Izgnanik po celom univerzumu – šta reći.

A sad o ploči. Iako sarađuju već neko vreme – Aftab, Ajer i Ismaili rešili su da tek sada snime prvi zajednički album pod nazivom Love in Exile. Otvara ga opojna To Remain/To Return kao dostojno halucinantan uvod u ovu nesvakidašnju sagu, istkanu zvukom koji nadilazi hiljadugodišta i suočava vas sa celokupnom filogenezom ljudskog roda. Započeta misterioznim oscilacijama elektronike, što bruji poput satelitske paučine, na koju se potom nadovezuju bistre kapi klavira, ova numera definiše bazično raspoloženje ploče. Kada Arudž Aftab zapeva svojim vanvremenskim glasom, toliko senzualnim, višedimenzionalnim i oslobođenim svake sputanosti – izazivajući u vama pometnju do srži – onda dalja objašnjenja više i nisu potrebna. Jer, odjednom shvatite da se možemo sporazumevati i nekim jezikom nepojamno drevnijim od onog kojim nam se čini da govorimo oduvek.

Mudri glas Aftabove uznosi vas dalje, do imaginarnih kupola snevanja u Haseen Thi, jecajući o stalnom traženju i seti koja tu ekspediciju prati. Neka i ne poznajete urdu kojim ona peva – u Shadow Forces između ostalog – to ne smeta nimalo zato što svejedno razaznajete o čemu pesma govori. Poput zveckanja skupocenog nakita iz pradavnina, ovaj glas se presijava i, uramljen podrhtavanjem klavira, saopštava istine stare kao večnost.

Sajni je opet slušni rebus koji žubori u svim pravcima. Maestri Ajer i Ismaili igraju se ovde partije šaha na nevin dečji način, vrludajući crno-belim poljima transcendencije sa nestašlukom i obešenjaštvom. U Eyes of the Endless, naši junaci prikradaju se suštini stvari kroz lagume što pucketaju eksplozivnim nabojem, istovremeno žudeći za spokojstvom. I da, Sharabi tajanstvom svoje percepcije sve okončava u neuhvatljivoj čulnosti zvuka, da bi usledio filozofski povratak u magiju.

O, kakav radostan dan kada se nađete posednuti ovim neobjašnjivim tonskim zapisom. Kao kakve prepotopske table, gde u kamenu razaznajemo čudesna slova postanja, ljeskaju se ove kompleksne, a opet tako tople, omamljujuće numere. Prepustite im se kao još jedinom zrncu misaonosti na ovom beznadnom trećem kamenu od Sunca. Vredi svakog trena.