Pjer Te­jar de Šarden: Sr­ce ma­te­ri­je
Pre­ve­la sa fran­cu­skog: Alek­san­dra Mančić
Izdavač: Gra­dac, 2003.

Te­jar de Šarden (1881-1955) je Fran­cu­ski pa­le­on­to­log, ko­ji je u Ki­ni ot­krio si­na­no­tro­pu­sa. On je ujedno i te­o­log je­zu­it­skog re­da, autor Fe­no­me­na čoveka, koji je spajajući is­ku­stva mo­der­ne na­u­ke (Ajnštajnovu, Haj­zen­ber­go­vu i Bo­ro­vu te­o­ri­ju), ge­o­lo­gi­ju, pa­le­on­tol­gi­ju sa te­o­lo­gi­jom, stvo­rio ori­gi­nal­no i sve­o­bu­hvat­no učenje, svo­je­vr­snu re­li­gi­ju evo­lu­ci­je posvećenu čoveku sadašnjosti, prošlosti i budućnosti. Po nje­mu, Ma­te­ri­ja ni­je niži ob­lik po­sto­ja­nja, već osnov i ma­tri­ca Du­ha, a Duh više sta­nje Ma­te­ri­je. U Sr­cu Ma­te­ri­je sa­ku­plje­no je ne­ko­li­ko nje­go­vih ogle­da u ko­ji­ma on is­po­ved­nim to­nom čini re­ka­pi­tu­la­ci­ju svog životnog pu­ta i isto­ri­ju sop­stve­ne "čežnje i po­tra­ge za Ce­li­nom". Uz­bu­dlji­vo i dra­go­ce­no is­ku­stvo.

Van Mor­ri­son: What’s wrong with this pic­tu­re
Iz­da­vač: Blue no­te, 2003

Iste go­di­ne ka­da su se lju­di is­kr­ca­li na Me­sec, Be­ket do­bio No­be­lo­vu na­gra­du i odr­žan Vud­stok fe­sti­val, Vim Ven­ders i Pe­ter Hand­ke su po pr­vi put u če­ti­ri ru­ke na­pra­vi­li je­dan film. U dva­na­est­mi­nut­nom fil­mu "3 Ame­ri­can LP’s" njih dvo­ji­ca se vo­ze auto­mo­bi­lom i slu­ša­ju svo­je omi­lje­ne iz­vo­đa­če ko­ji svo­jim zvu­kom sa­vr­še­no is­pu­nja­va­ju pro­stor ame­rič­kih kra­jo­li­ka ko­ji pro­mi­ču iza pro­zo­ra. U ko­li­ma svi­ra­ju Van Mor­ri­son, Cre­den­ce Cle­ar­wa­ter Re­vi­val i Har­vey Man­del. Tri­de­set go­di­na ka­sni­je Mor­ri­son će ot­pe­va­ti jed­nu Hand­ke­o­vu pe­smu, a Hand­ke će, ne­što ra­ni­je, is­pi­sa­ti re­če­ni­cu ko­ja po­ga­đa su­šti­nu Mor­ri­so­no­vog gla­sa: "Ne­žna spo­rost je ri­tam ovog go­vo­ra." Ko je ku­pio pret­hod­nih sto al­bu­ma Van Mor­ri­so­na, ku­pi­će i ovaj. Na nje­mu ne­ma ve­li­kih pe­sa­ma ni­ti ne­čeg po­seb­no no­vog, ali, kao i obič­no, ima pe­sa­ma o tra­ja­nju. Ima da­kle Mor­ri­so­no­vog gla­sa, ko­ji ne sta­ri, rit­ma, ne­žne spo­ro­sti i zvu­ka ko­ji sva­kom kra­jo­li­ku vra­ća nje­go­ve pr­vo­bit­ne bo­je.

No­vi­ca Mi­lić: Isti­na apo­ka­lip­se
Iz­da­vač: Gra­dac 2003

Či­ta­ti Ni­čea i su­o­či­ti se sa pro­ble­mom isti­ne zna­či do­ve­sti u pi­ta­nje isti­nu sta­ro­ga ko­va, onu isti­nu ko­ja ima sa­mo je­dan lik, ko­ja se pi­še ve­li­kim po­čet­nim slo­vom "I", ko­ja ima pre­ten­zi­ju da bu­de jed­na, ve­či­ta i je­di­na – isti­na kao ne­do­sti­žni ideal i smi­sao ka ko­jem stre­mi­mo. No, to je isti­na ko­ja je "iz­gu­bi­la sluh za isto­ri­ju, nje­nu di­na­mi­ku i ge­ne­zu". Sa Ni­če­om na po­zor­ni­cu stu­pa­ju raz­li­či­ti li­ko­vi isti­ne, laž i isti­nu vi­še ni­je ta­ko la­ko raz­lu­či­ti, su­šti­na i po­ja­va ula­ze u igru sa ne­iz­ve­snim kra­jem, vre­me apo­ka­lip­se, kao vre­me raz­ot­kri­va­nja (ali i skri­va­nja), zba­cu­je sa se­be svo­ju me­ta­fi­zič­ku ma­sku. Ako se da­nas još ika­ko mo­že pri­ći isti­ni (ili isti­na­ma), on­da to sva­ka­ko ni­je je­zi­kom na­u­ke, ko­ja i da­lje stre­mi onoj jed­noj i ve­li­koj Isti­ni, već je­zi­kom umet­nost ko­ja će, igra­ju­ći se (sa) pri­vi­dom, pro­blem isti­ne po­sta­vi­ti kao pi­ta­nje o isti­ni isti­ne, kao "pri­po­vest ko­ja se­be od­re­đu­je kao pri­po­vest". Ovom ne­ve­li­kom knji­gom No­vi­ca Mi­lić se od­va­žno upu­šta u slo­že­nu pri­ču sa ko­jom se, na ovim pro­sto­ri­ma, ma­lo ko su­o­ča­vao na ta­kav na­čin.

Ga­ja­tri Ča­kra­vor­ti Spi­vak: Kri­ti­ka post­ko­lo­ni­jal­nog uma
Iz­da­vač: Be­o­grad­ski krug 2003
pre­vod sa en­gle­skog: Ran­ko Ma­sti­lo­vić

Ve­ro­vat­no naj­va­žni­ja knji­ga ta­ko­zva­nog post­ko­lo­ni­jal­nog dis­kur­sa, ame­rič­ke pro­fe­sor­ke fi­lo­zo­fi­je Ga­ja­tri Ča­kra­vor­ti Spi­vak, uvo­di nas u pro­ble­ma­ti­ku iz­me­nje­ne sli­ke sve­ta na­kon pro­pa­sti So­vjet­skog Sa­ve­za, na­di­ru­će glo­ba­li­za­ci­je i no­vih po­de­la ko­je na pr­vi po­gled ni­su od­mah uoč­lji­ve, ni­ti su la­ko ra­zu­mlji­ve. Ve­o­ma slo­že­nom fi­lo­zof­skom i knji­žev­no-te­o­rij­skom apa­ra­tu­rom, ko­joj ne ne­do­sta­je i "em­pi­rij­ska ve­ri­fi­ka­ci­ja", Spi­vak na vi­še od 600 stra­ni­ca is­pi­tu­je sup­til­ne me­ha­ni­zme no­vog ko­lo­ni­ja­li­zma či­ji sa­dr­žaj ni­je te­ri­to­ri­jal­nog, već pre sve­ga eko­nom­skog i kul­tur­nog ka­rak­te­ra. U ve­o­ma ši­ro­kom re­gi­stru ko­ji se kre­će od ta­na­nih de­ri­di­jan­skih raz­ma­tra­nja od­no­sa cen­tra i mar­gi­ne, pre­ko bi­o­po­li­tič­kih iga­ra mo­ći i bor­bi za pri­zna­va­nje su­bjek­tiv­no­sti, do ne­dvo­smi­sle­nog uka­zi­va­nja na no­ve vi­do­ve po­ro­blja­va­nja i rop­stva, ova knji­ga spa­da u onu vr­stu šti­va kroz ko­je se ni­je la­ko pro­bi­ja­ti, ali ko­je sa sva­kim no­vim ko­ra­kom do­no­si obi­lje dra­go­ce­nih uvi­da. U iz­van­red­nom pre­vo­du Ran­ka Ma­sti­lo­vi­ća, ova vo­lu­mi­no­zna knji­ga već is­ti­če kan­di­da­tu­ru za je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih iz­da­vač­kih po­du­hva­ta go­di­ne.

En­ri­ke Vi­la-Ma­tas: Bar­tlbi i kom­pa­ni­ja
Pre­ve­la sa špan­skog: Ma­ri­ja Di­mi­tri­je­vić
Iz­da­vač: Pla­to, 2003

Na neo­bi­čan na­čin se ovih go­di­na mno­že re­fe­ren­ce na slav­nu Mel­vi­lo­vu pri­po­vet­ku Pi­sar Bartl­bi. Oči­gled­no da se u onom Bar­tlbi­je­vom "ja ra­di­je ne bih" pre­po­zna­je sve vi­še bro­do­lom­ni­ka XX ve­ka. En­ri­ke Vi­la-Ma­tas u la­ba­voj ro­man­esk­noj for­mi u ovoj knji­zi pri­ča o "Bar­tlbi­je­vom sin­dro­mu", kao pa­ra­dig­mi bo­ga­te tra­di­ci­je knji­žev­no­sti Ne­ga­ci­je. Oni ko­ji se pi­ta­ju za­što je Rem­bo za­ću­tao naj­če­će ne­ma­ju poj­ma za­što je uop­šte i po­čeo da pi­še, svo­je­vreme­no je ci­nič­no za­pi­sao je­dan fran­cu­ski pe­snik. La­ko šti­vo En­ri­kea Vi­le-Ma­ta­sa pu­no je za­ni­mlji­vih i du­ho­vi­tih de­ta­lja, i svo­je­vr­sna je zbi­r­ka izgovora ko­je su pi­sci na­vo­di­li kao razloge što im se ne pi­še. Naj­če­šće za­to što su "osta­li bez tek­sta". Ne­što po­put ne­sreć­nog Lu­ja XVI ko­ji je pri­li­kom za­u­zi­ma­nja Ba­sti­lje u svom dnev­ni­ku za­pi­sao sa­mo: "Ni­šta".