Predstava Dogvil izvedena je u produkciji Pozorišta "Deže Kostolanji" u režiji Andraša Urbana, dramaturg je Vedrana Božinović, a kao autori teksta potpisani su Lars von Trir, Kristijan Lolike i Vedrana Božinović.

Predstava Dogvil prati radnju istoimenog filma Larsa von Trira, sa motom: "Uspavani gradić nedaleko odavde".

"Zamislite jedan grad. Mali grad. Grad u kojem se nikad ništa ne dešava. Sa ružnim fasadama. Napuštenim kućama koje propadaju. Prodavnicama u kojima se po sniženim i još uvijek previsokim cenama preprodaje iznošena odeća loše kvalitete. Grad sa napuštenim i zatvorenim fabrikama. Započetim i nikad završenim građevinama. Zatvorenim prodavnicama prljavih izloga. Ulicama punim rupa. Grad bez kulturnih dešavanja. Sa lošim i korumpiranim školskim sistemom. Grad u koji niko ne dolazi. I iz kojeg svi žele da odu. Nemojte zamišljati svoj grad. Ovo nije priča o vašem gradu. Ovo nije priča o vama. Vi ste dobri ljudi. Ovo je jedna sasvim druga priča. Ovo je tužna priča."

Predstava nam priča o osveti, položaju žena u društvu i o tome da nema dobrih i loših ljudi, već da smo svi dobri u svojim mislima i uverenjima sve dok nam neko ne postavi pitanje da li smo zaista učinili sve što je u našoj moći da pomognemo drugome, upućuje nas reditelj Urban.

Ova predstava se otvara ‘"pozorištem u pozorištu". Narator (Gabor Mesaroš) nam priča o mladoj glumici koju vidimo na sceni, koja je spremna da uradi sve, ili gotovo sve, da udovolji publici, podseća nas koliko umemo biti blazirani i indiferentni prema onom što gledamo na sceni, udobno zavaljeni u svoje fotelje i spremno gubeći iz vida da ljudi koji pred nama na sceni stvaraju jedan svet nama daju sve što imaju.

Nakon toga, Grejs stiže u Dogvil i jasno je da je begunac. Sama kaže da je vaspitana da bude arogantna i da sada želi da to promeni. Grad je "prihvata" da bi je zatim vrlo podmuklo zlostavljao, što ona do jedne ozbiljno daleke tačke trpi. Pokuša da pobegne, što naravno ne uspe, sve dok se na kraju ne desi dugoočekivana poseta i osveta.

Ne treba gubiti iz vida da je Dogvil inspirisan Brehtovom Piratušom Dženi. Autorski tim je predstavom izvrsno predstavio uspostavljanje ravnoteže i oslobađanje kroz osvetu. Bes nalazi način da se ispolji, što je ključno kod Dogvila, a rasplet je furiozni oslobađajući ventil, tako da uživate u osveti i neposrednom izvršenju pravde.

Dramaturškinja Vedrana Božinović samu strukturu komada postavlja upotrebom glasa naratora kombinujući dijaloge glumaca koji izlaze iz lika i vraćaju se u njega, što komadu daje na interaktivnosti. Glumci Boris Kučov, Gabor Mesaroš, David Buboš, Timea Filep i Andrea Verebeš igraju disciplinovano i zanosno, pomerajući "četvrti zid", dovodeći predstavu fizički u vašu neposrednu blizinu. Urban likovno estetizuje priču, da bi se brutalnost naglasila, jasnije i videla i osetila. Vešto uplićući element slike i muzike, on stvara raskoš tonova u priči Dogvila. U tom kontrastu brutalnost se jasnije ističe.

"Arogantno je biti toliko milosrdan", kaže otac Grejs u raspletu, kao i da to proizilazi iz njenog stava da niko ne može biti dobar kao ona, kaže joj otac naglašavajući lajtmotiv predstave. On svesno preuzima moć tako što nam ukazuje da Grad treba da bude kažnjen za počinjeno zlodelo i da je to njegova neposredna odgovornost.

Na kraju predstave Grejs kaže: "Pobijte ih sve i ostavite psa. Neko će doći po njega, ljut je samo zato što sam mu jednom uzela kost", što gledaocu pruža vrstu oslobođenja. Zahvaljujući dobrom tempu i pravoj dozi poetičnosti, element oslobođenja je postignut vrhunskim prikazom "dogvilovskog" pozorišta, a na sceni Pozorišta "Deže Kostolanji" .

Baš kao i Brehtova Piratuša Dženi čije prisustvo možemo osetiti od početka do kraja ove predstave, kao i zadovoljstvo onim što se dogodi na kraju. Pošto ima pravde ipak i na ovom svetu.

VELIKA DEPRESIJA

Na Kamernoj sceni Srpskog narodnog pozorišta (u produkciji Srpskog narodnog pozorišta i Centra za razvoj vizuelne kulture) odigrana je premijerno predstava Velika depresija (praizvedba komada Vilica Ebena Bajersa) Filipa Grujića, u režiji Marka Čelebića.

U periodu nakon prvog svetskog rata smatralo se da radijum leči sve, ali radon koji je deo radijuma je kratko opstajao i iako su ga stavljali u puter, pastu za zube… kada bi došao do kupca njegova se lekovitost gubila.

No, jedan od junaka Grujićeve drame, lažni doktor Vilijam Bejli (optužen da je lažirao diplomu sa Harvarda) napravio je svoj napitak od čistog radioaktivnog elementa – radithora. Prvi konzument bio je njujorški plejboj, sin industrijalca Eben Bajers, koji umire od posledica konzumiranja tog napitka. Napitak je davan kao eliksir. Nakon njegove smrti "Njujork tajms" je objavio članak "Sve je bilo u redu dok mu vilica nije otpala". Na osnovu te priče nastaje Grujićeva drama. U drami Filip Grujić predstavlja porodicu Ebena Bajersa: njegovog oca, suprugu, mlađeg brata i ‘doktora’ Bejlija, ali i uvodi hor koji predstavljaju Radium girls.

Taj termin "radium girls" nastao je prema mladim radnicama koje su radile u fabrikama sa radijumom u Nju Džersiju, koje su od radijuma preminule; te su smrti zataškavane, a javnost na njih nije obraćala pažnju. Korišćenje radijuma je zabranjeno tek nakon smrti njujorškog plejboja. Njihove smrti nisu bile dovoljno vidljive. Filip Grujić u komadu njih predstavlja kao hor Radium girls, kroz koji slušamo lične ispovesti koja svaka od devojaka govori svojim imenom i prezimenom.

Filip Grujić jasno postavlja kontekst, priču o Bajersu koju vešto ukršta sa horom, veoma spretno preplićući dva sveta. Ono što je karakteristično za Grujićevo pisanje (u "Vremenu" sam pisala o njegovom komadu Pred svitanje koji je nedavno postavljen u Ateljeu 212) jesu monološke forme koje interpolira u strukturu drame, koje su pisane bez interpunkcije, monolozi-bujice, kratke ispovesti koje deluju da su nesprečive, kao da moraju biti izgovorene.

Na sceni vidimo svet sinova bogatih fabrikanata, obojica uzimaju raditor i stradaju od njega, dakle bogatu getsbijevsku Ameriku u svom osećanju depresije i nadmoći i svet radijum devojaka koji se sa ovim svetom preklapa po stradanju, po nesreći koja nas kao i smrt svakako čini jednakima.

Režija mladog Marka Čelebića je promišljena, a nepretenciozna, uspeva u nameri da na sceni stvori jedan svet čežnji i depresije i dekadencije, jasno klasno raslojen, u izvesnoj meri privlačan (jer nam je literaturom i filmom neodoljivo poznat, prva scena u kojoj mlađi sin leži u vodi sa licem prema dnu nagoveštaj je njegove smrti, ali i fini omaž Bulevaru sumraka) i surov u toj raslojenosti. Reditelj nam iz vremena u kojem se komad dešava govori o nama samima, a svet sa početka prošlog veka

neopozivo govori o savremenom čoveku, jasno je, da smo mi danas njihov odjek.

Reditelj daje pravi okvir za kretanje Grujićevom tekstu. Scena je funkcionalan drveni kvadrat/stepenište, koji može asocirati na tursko kupatilo ili ekskluzivni spa centar, jer je unutar njega bazen, u svakom slučaju svedeno i luksuzno (scenografkinja Katarina Šijačić), tom svetu prirodno pripadaju odlični kostimi Staše Jamušakov – svi su beli, ali tačno govore kojem svetu, kojem rangu pripadaju naši junaci.

Gluma čitavog ansambla je punokrvna, takva da se u njoj uživa, pronicljiva, donosi junake kao celovite pred nas. Ubedljiv i tačan Bane Jerkov kao Eben Bajers igra tako da jasno vidite svet koji sa sobom nosi, kako spoljašnji tako i unutrašnji, Tijana Marković upečatljiva kao gospođa Bajers, koja u sebi nosi vrstu elana, odlučnosti da nipošto ne napusti status koji u društvu ima, Aljoša Đidić kao Bajers mlađi, verodostojan, živ, Strahinja Bojović kao lekar šarlatan Bejli zanimljiv, precizan, ni jednom ne sklizne u karikaturu, Predrag Momčilović kao Bajers stariji isto tako jasan sin svoga vremena, industrijalac, odsutan i samozadovoljan. Posebnu pažnju treba posvetiti mladim glumicama koje igraju Radium girls, hor: Emilija Milosavljević, Una Beić, Sara Simonović, Magdalena Mijatović i Milena Dautović, studentkinje četvrte godine glume novosadske Akademije umetnosti koje igraju vrlo zrelo, spontano i usredsređeno, tako da njihove tužne ispovesti jasno čujete, doživite ih kao zvezde koje vam govore a dolaze ‘sa druge strane’.

Pokret koji je radila Andreja Kulešević spretno nadograđuje ritam predstave, a muzika kompozitora Novaka Aškovića ga naglašava.

O Ebenu Bajersu pre ovog komada nije pisano, dok su Radium girls postale vrsta, kaže nam pisac, deo pop kulture (na Netflixu možete pogledati seriju o njima). Velika depresija pokreće mnoštvo asocijacija (Getsbi i Bulevar sumraka su neke od njih), osim toga nameće pitanje o tome šta sve danas prolazi ispod radara i koliko je važno imati i empatiju i odgovornost.