Zahvaljujući krizi koja je tokom devedesetih godina izgnala priličan broj mladih i edukovanih ljudi iz naše zemlje, ostali smo uskraćeni za kreativni potencijal koji je, silom prilika, nastavio da se razvija negde drugde. Da li je moguće da se bar delić te rasute energije (obogaćene iskustvom iz tehnološki i kulturno naprednih sredina) vrati u Srbiju, pitanje je koje se nameće tokom posete kanadske umetnice srpskog porekla Nine Bunjevac pančevačkoj galeriji Elektrika, gde je održala slajd prezentaciju, kao najavu izložbe njenih radova koja će 13. avgusta biti otvorena u beogradskoj galeriji Glasnik. Rođena u Kanadi, Nina Bunjevac se kao dete iselila u Jugoslaviju gde je živela (u Zemunu i Nišu) sve do šesnaeste godine, da bi pred samo razbuktavanje krize dospela ponovo u Toronto, gde se danas bavi stripom, slikarstvom, ilustracijom, skulpturskim radom…

"VREME": Ono što tvoj opus čini zanimljivim jeste da postoje tragovi ovdašnjoj publici bliskih referenci na balkansku sredinu, pa zatim emigrantsko iskustvo, ali i rezon nekoga ko nepogrešivo pripada severnoameričkoj sredini?

NINA BUNJEVAC: Da, to odražava život između te dve realnosti. Porodica mog oca je generacijama živela i radila u Severnoj Americi, neprekidno se vraćajući rodnoj Slavoniji. Ja sam Kanađanka po rođenju, koja je odrasla u Jugoslaviji. Majka me je, kada sam bila dve godine stara, dovela u Srbiju, gde se nikada nisam osećala kao autsajder – to što sam Kanađanka samo je značilo da postoji još jedna domovina, koje se nisam sećala, ali koja je asocirala na puter od kikirikija i puding u konzervama kojih se često prisećala moja sestra Sarah. Nakon što sam stigla u Kanadu, doživela sam nešto poput kulturnog šoka, nedostajali su mi prijatelji i rodbina. Iako sam bila prihvaćena od strane vršnjaka i umetničkih krugova, osećanje nostalgije me je pratilo bar tri godine, tokom kojih sam se neprekidno batrgala između Nine "kanadske umetnice" i Nine "srpske emigrantkinje". U jednom momentu sam napustila školovanje i zaposlila se u jednoj srpskoj kafani u Torontu, samo zato da bih bila među zemljacima. Družila sam se sa ljudima koji su tamo radili – muzičari, turbo folk pevači, kriminalci, dileri, pristojni porodični ljudi… Svi su bili sveže pristigli emigranti spremni da urade bilo šta radi pukog opstanka. Pa ipak su ispoljavali osećaj superiornosti, jer su Kanadu posmatrali kao zemlju bez istorije, a Kanađane su videli kao hladne i bez kulturnog identiteta. Međutim, nakon što je kafana zatvorena, ja sam se vratila u umetničku školu… Iako nisam održala kontakt sa ljudima koje sam znala iz kafane, iz tog iskustva je nastala većina scenarija za moje stripove.

Ti u svom radu koristiš različite umetničke medije, od skulpture i slikarstva do veza…

Kada sam bila deset godina stara, boravila sam kod bake u selu podno planine Mali Jastrebac. Tamo sam došla do gline, od koje sam vajala ljudska lica. To me je dovodilo do euforije. Stariji su bili previše zaposleni da bi primetili kako razgovaram sa likovima koje sam kreirala. Kasnije sam uživala u tome da prihvatim nove medije koji su mi dolazili pod ruku, iako je strip trajna opsesija, zato što ta umetnost odražava moju strast ka pričanju priče, i može lako da bude pretvorena u animaciju, kojom takođe želim da se bavim. Strip je i krajnje pristupačan medij – ja snažno verujem da umetnost treba da dođe do široke publike, umesto da bude namenjena grupicama privilegovanih individua.

Veoma se radujem novom liku koji sam kreirala za strip na kojem trenutno radim – lik se zove Zorka Petrović i ona je žena-mačka, prema klasičnom "noir" filmu Ljudi mačke, koji je 1948. režirao Jacques Tourneur. Film predstavlja Balkance (naročito Srbe) kao seksualno devijantne predatore koji prete da unište miran život normalnih Amerikanaca. U mom stripu, Zorka je usamljena devojka opsednuta idejom da pronađe svog muškarca. Ona radi u industriji prerade mesa, i voli da jede brzu hranu gledajući američke TV programe. Na neki način, ona je danas postala žrtva, a ne neprijatelj američke medijske mašinerije.

Zanimljivo je da neki od najznačajnijih autora savremenog stripa dolaze upravo iz Kanade, uprkos prevlasti SAD u ovoj oblasti?

Autori kao Seth ili Julie Doucet uctrali su Kanadu na mapu svetskog stripa, naročito kada je autobiografski strip u pitanju. Njihov osobeni pristup je privukao dosta pažnje, posebno Seth, svojim izvanrednim crtežom načinjenim četkicom, i melanholičnim pripovedačkim stilom. Julie Doucet je, s druge strane, potpuno izmenila način na koji je stvaralaštvo strip autorki prihvaćeno na sveukupnoj današnjoj sceni.

U Kanadi je strip već postao deo javnog školskog sistema, već i zahvaljujući tome što je raznorodni edukativni materijal pretvoren u stripove. Takođe, školske biblioteke su mesto gde možete da pronađete bitne grafičke novele, a tako je i u knjižarama, iako tamo bar dve trećine prostora zauzima japanska manga. Ja već nekoliko godina predajem strip i kreiranje fanzina u školama, i uvek sam oduševljena visokim interesovanjem koje deca pokazuju za ove medije. Većinu vremena provodim pokušavajući da svoje učenike nateram da zaborave na postojeće stilove stripa, kako bi razvili nešto svoje. Nada uvek postoji…