Jutro, 9. februar. Stigla turobna vest da je preminuo Glogovac. I to samo par nedelja posle vesti da je uopšte bio bolestan. Šta? Kako? Nešto nije u redu sa kosmičkom računicom. Nije imao ni pedeset godina. Gorostasni glumac na vrhuncu moći! Kako tu preku činjenicu sada obraditi u glavi i srcu? Gde to sada parkirati?

Sve se ukočilo kao stop kadar. Čekaju me časovi na fakultetu i brdo dnevnih obaveza, ali to postaje sporedno i bespredmetno.

Šaljem poruku sinu Igoru. Oni su bili drugari, proveli su duge noći igrajući tablu. Sin se javlja telefonom, u gužvi je, čuva malu decu. Kaže: "Bio je tako dobar čovek." Osećam po glasu da je zasuzio. Kaže: "Ovo traži hitnu čašu rakije."

Stiže poruka od Sonje iz "Vremena". Potresena je. Pita da li bih da nešto napišem. Sledi poruka sa tehnikalijama. "Tekst od najmanje 4800 karaktera sa proredom." Mislim u sebi, uf, dobro je da se ovako meša farsično sa tragičnim, inače bi postalo neizdržljivo.

Pišem poruku Tamari u JDP. "Draga Tamara, potresla me je vest da je otišao naš Hamlet Glogovac. Molim te prenesi duboko saučešće porodici i kolegama. ‘Laka ti noć, dragi prinče’."

Ne očekujem odgovor, ko zna kakav je traur u pozorištu. Ali ona se ipak javlja i zahvaljuje.

Pišem Aci Popovskom na Viberu, šaljem mu Šekspirov citat, na engleskom: "Now cracks a noble heart. – Good night, sweet prince, And flights of angels sing thee to thy rest!" On mi vraća ubitačnom rečenicom, na makedonskom: "Si zamina princot."

Stvar se vitla kao tamni oblak. Otvaram internet. Pozorišni Beograd zavijen u crno. I ne samo pozorišni.

U glavi mi se ređaju slike, kao na montažnom stolu. Proradila svesna i podsvesna arhiva. Nagli i neočekivani popis, svođenje računa. Gde smo se ono poslednji put videli? Šta smo rekli jedan drugom? Vraćaju se replike, pogledi, govor tela, atmosfera, ton i slika. Spomenar. Mala enciklopedija poznanstva.

U januaru 2017. Hamlet je bio na gostovanju u HNK u Zagrebu. Otišao sam da gledam predstavu. Sreo sam Glogovca na doručku u hotelu, sa suprugom i ćerkicom od nekoliko meseci. Ostalo mi je par fotografija na mobilnom telefonu. To su sada surove slike, nikako ne misliti na njih.

Valja se okrenuti lepim uspomenama. Kao recimo one iz leta 2013, kad su nam se pozorišni poslovi ukrstili na Jadranu. Slikao sam ga na terenu za boćanje na Brionima. Poslao sam mu tu fotografiju. Sav je u žiži, ima lasersku preciznost u očima, koncentraciju samuraja. Sada i ovde! Večnost zavisi od svakog pojedinačnog trenutka. Glumac pred publikom, na otvorenoj sceni.

Trideseti avgust 2016. Kasno popodne. Idem u JDP na probu Hamleta. Premijera je za dve nedelje. Od hotela "Park" silazim prema pozorištu. Meko i mirno beogradsko veče. Spušta se prvi hlad posle toplog dana. Prelazim ulicu. Prema meni ide motocikl. Penje se na trotoar ispred pozorišta. Motociklista skida kacigu. Nebojša. Uredno parkira mašinu.

Kaže: "Idemo da probamo." Kažem "Idemo." Kaže: "Valja li ovo šta?" Kažem: "Šta valja li?" Kaže: "Ovo što radimo. Je li dobro?" Kažem: "Da li je dobro? Naravno da je dobro. Nije to sporno." Pauza. "Ali to nije dovoljno. Mora biti izuzetno. Dobro je samo ako je odlično." Gledam ga. Smeška se zagonetno. Mislim, evo šta čini velike umetnike. Sumnjičavi su prema sebi i ganjaju se da iznova i iznova nadmaše svoje sopstvene rekorde.

Posle probe se ispostavi da je njemu tog dana rođendan. Dolazi piće i zakuska koje je on već ranije poručio. Pijemo u njegovu čast. Hamletova metafizika odstupa pred vicevima. Smejemo se grohotom. On ima retku vrcavost i osećaj za humor. Na licu mu lebdi šeretski osmeh. Nikad ne znaš šta će sledeće izvaliti. Ali u očima su mu tragovi ozbiljnog i temeljnog iskustva.

Ulogu Hamleta Glogovac je igrao kao već zreo čovek. Ali to je odgovaralo konceptu, da je Hamlet iskusan i pomalo umoran lik, koji je više puta prolazio kroz ista iskušenja i zamke, u stalnom krugu vraćanja istog.

Hamletovo "biti ili ne biti" je o životu između udisaja i izdisaja. Na početku predstave on ustaje iz groba gde je prespavao noć, na kraju predstave on se ponovo vraća tamo na spavanje.

Posle premijere razmenili smo par poruka na Viberu. Pisao je da njegov Hamlet živi u "maloj smrti između udisaja i izdisaja".

Odgovorio sam mu: "Idemo dalje, Hamlete! Ovu predstavu treba da igraš do duboke starosti! Da sazreva ko skupoceno vino!" To, nažalost, nije bilo pisano.

Dragi Prinče Glogovac, između tvog udisaja i izdisaja ostvario si veličanstven umetnički podvig, dovoljan za više života. Slava ti!

U žalosti za tobom Talija je spustila svoju zastavu na pola koplja.