Ako bi se naše slikarstvo nekim slučajem danas pogledalo iz nekog drugog ugla, ako bi taj pogled sagledao to slikarstvo ne samo istorijski nego i vizionarski, u toj perspektivi bi važno mesto sigurno imala Mirjana Koka Mihać. Nažalost, ona kao ličnost nije imala ni snage ni želje da se nametne u borbi sa ubrzanim i sunovraćenim vremenom u kome je živela i njegovim kratkotrajnim i prolaznim umetničkim idejama, a s druge strane – umetnička sredina nije imala smelosti, poštenja i kritičarske intuicije da njeno delo sagleda u njegovim važnim aspektima, delo koje je danas moglo predstavljati jednu specifičnu struju u našem slikarstvu. Vreme je bilo prebrzo za njenu specifičnu kreativnost i njeno slikarsko proročanstvo.

Njeno slikarsko proročanstvo i zaveštanje sadržalo se pre svega u tome da je slikanje odraz otmenosti, odnosno da je umetnost duhovni dar a ne isprazno naklapanje i belosvetska jurnjava. Tragedija savremene umetnosti i uzrok njenog gotovo nikakvog uticaja u savremenom svetu jeste to što je ona prepuna znanja. Možda današnjoj umetnosti znanje daje veću snagu da izbori svoje mesto u svetu tehnologije, ali je to isto znanje dovodi u zavisan položaj u odnosu na progres, koji sputava njenu arhetipsku snagu i ustalasanost koji izviru iz bića sveta. Znanje teži konačnom, umetnost teži iskonskom. Ta dva puta su najčešće suprotstavljeni, idu u različitim pravcima, često razdvojeni provalijom u samom čoveku.

Iskrenost (ta odavno zaboravljena osobina umetnosti), vera, predanost, saosećanje, blagost, vernost, nada, milost – reči su od kojih bi se mogla napisati slikarska i duhovna biografija Mirjane Mihać. U njenom slikarstvu sve je obasjano i sve obasjava. Reč je o iskonskom, obećanom Raju, o mestu u kome se zaustavio neko ko žudi za nečim što izmiče, što je prevučeno nekom tajnom koja bi mogla biti odraz naše nesavršenosti. Zato u njenom slikarstvu stalno nešto izmiče: gledalac ne zna da li je suočen sa svojim sećanjem ili sa svetom koji bi svakog trenutka mogao da se pretvori u realnost. Zbog toga je njeno slikarstvo oblik nadanja i iščekivanja. Mene je ono privuklo nekom sablažnjivo nesaznatljivom snagom. Ali manje me je privuklo ono što je prikazano na njenim slikama od onoga što je nevidljivo, što je bilo pre ovoga sada, nešto iz čega se ovo sada rodilo i sa čime je povezano neumitnošću. Po tome slutim da je ovo sada njenog slikarstva posledica nekog velikog procesa, ne prirodnog nego duhovnog, ne pragmatičnog nego inicijatičkog, ne procesa svesti nego procesa bića. U svakom slučaju, život ovog slikarstva ima svoj začetak, svoj izvor (ili svoj svršetak, svoj uvir) negde iza: ispod ili iznad, svejedno. Svejedno? Da. Jer slikarstvo Mirjane Mihać govori o večnom kretanju, bolje reći o silaženju i uspinjanju, o jakovljevskim lestvama kojima se prelazi iz jednog stanja u drugo. To je put večite promene. To je stanje punoće sveta.

Njeno slikarstvo su često svrstavali u intimističko (kakva besmislena odrednica!), ali ono je najbliže simboličnom (osećaju se čak refleksi Gistava Moroa i Odilena Redona, jedini refleksi ovih slikara u našem slikarstvu). Putem simbola Mirjana Mihać je sagledavala isprepletanost, odnose i metamorfoze čoveka i sveta, gde nikakvoj linearnosti, a pogotovo istoriji, nema mesta.

O ispraznosti istorije razgovarala je sa svojim prijateljima, ali su mnogi među njima, nošeni burnim događajima i izazovima, završili u toj ispraznosti. To im Koka Mihać nije mogla oprostiti. Da je želela da se politički angažuje van kruga prijatelja-opozicionara (ali ne opozicionara prema trenutnim potrebama, nego po životnom opredeljenju), ona bi bila jedan od najžešćih prevratnika našeg novijeg doba. Prezirom prema bahatosti i primitivizmu, prema ideologijama i fundamentalističkoj religioznosti izdizala se njena ličnost u krugu koji je nesvesno stvarala kao opomena da se naša agonija neće završiti dok se ne uzdignemo pre svega u svojoj otmenosti. Malo je onih, među našim umetnicima pogotovo, koji su uspeli da povežu otmenost i umetnost. Jer, vrlinama se ovde već odavno gubi svaki trag.