Završena je rekonstrukcija krova zgrade Muzeja Ponišavlja u Pirotu, poznate kao Kuća ili Konak Malog Riste. Time je ovaj vredan objekat narodnog graditeljstva, star blizu 170 godina, zaštićen od propadanja, što je donedavno bila stalna bojazan zbog dotrajalosti drvene krovne konstrukcije i krovnog pokrivača. Prvih dana decembra biće vraćena stalna izložbena postavka na svoje mesto, pa će i muzej opet biti otvoren za publiku. Od 1953. godine kuća je pod zaštitom države, a od 1979. je spomenik kulture od izuzetnog značaja.

"Izvođenje radova na sanaciji krova predstavljalo je složen i kompleksan zadatak", ističe Nenad Jovanović, kustos Muzeja Ponišavlja. "Trebalo je zaštititi i očuvati sve karakteristične konstruktivne elemente objekta kako se ne bi narušio njegov autentičan izgled. Zamenjen je krovni pokrivač od dotrajale ćeramide, kao i trule krovne grede i drugi elementi od drveta. Ono što je još uvek bilo u solidnom stanju zaštićeno je i ojačano. Poslednjih petnaestak godina, zbog dotrajalosti krova svaka kiša je predstavljala ozbiljnu pretnju daljem ruiniranju celog objekta. Osim radova na krovu ofarbani su stolarija i pod u zgradi."

Radovi su započeti sredinom avgusta, a rok za njihovo okončanje je pomeran nekoliko puta, jer je tako nalagala situacija. Težilo se tome da se posao uradi kvalitetno i da problemi budu otklonjeni na duže vreme. Radove je finansiralo Ministarstvo kulture i informisanja, a njihova ukupna vrednost je četiri miliona dinara. Rekonstrukciju je finansijski pomogao i Grad Pirot. Rekonstrukcija je obavljena po idejnom projektu i pod nadzorom niškog Zavoda za zaštitu spomenika kulture.

"Kuća porodice Hristić, ili Konak Malog Riste, predstavlja najbolje očuvani spomenik tradicionalne arhitekture iz sredine 19. veka u Pirotu", kaže Jovanović. "Svojom lepotom i graditeljskim karakteristikama premašuje granice Srbije i čini deo kulturne baštine Balkana. Njen vlasnik Hrista Jovanović bio je ugledni pirotski trgovac. On ju je podigao kao dom za svoju porodicu. Građena je dve godine i dovršena 5. aprila 1848. o čemu svedoči urezan tekst na spratu kuće. Za zidanje kuće Malom Risti, kako su ga zvali, bila je potrebna dozvola turskih vlasti, jer je nameravao da to bude velika kuća na sprat. Tako je, na tadašnjoj periferiji Pirota, podignuta jedna od najraskošnijih hrišćanskih kuća onog doba. Nažalost, nigde ne postoje podaci o majstorima koji su je podigli."

Do danas je ostala enigma ko je došao na ideju da podigne takvu kuću – da li gazda Rista, putujući turskim carstvom za svojim trgovačkim poslovima, ili izuzetni majstori koji su je podigli utkavši u nju spoj mašte i graditeljskog iskustva, dodaje Jovanović. U kući je živeo Hrista Jovanović sa svojom porodicom, a kasnije i njegovi naslednici, koji su prezime Jovanović preinačili u Hristić.

Posle Drugog svetskog rata promenjena je namena kuće. Opštinska vlast ju je 1953. godine otkupila od Aleksandra Hristića, praunuka Malog Riste i dve godine kasnije je ustupila tadašnjem Narodnom muzeju. U to vreme zgrada je bila skoro prazna, a prvi značajniji zaštitni radovi (zastakljivanje, krečenje prostorija, zamena ćeremide i farbanje stolarije) izvedeni su pre samog useljenja 29. novembra 1956. godine. Od 1969, ova ustanova nosi naziv Muzej Ponišavlja. Tada su na zgradi urađeni konzervatorsko-restauratorski radovi – i tada je dotrajalost krova predstavljala veliki problem, pa je glavnina radova bila fokusirana na njega. Tom prilikom zamenjeno je više od 8500 komada ćeremide, a 1977. godine zgrada je konačno dobila i prilaz sa Ulice Nikole Pašića. Od tada do nedavno završenih radova rađeno je samo tekuće održavanje zgrade.

Kuća Malog Riste u kojoj se nalazi Muzej Ponišavlja smeštena je u Tijabari, delu Pirota na desnoj obali Nišave. Muzej je etnografskog karaktera. Kuća ima podrum, prizemlje i sprat. Po rasporedu prostorija i po detaljima, ima sve odlike balkansko–orijentalnog stila, naglašava Jovanović. Karakterišu je sklad unutrašnjih prostorija i u isto vreme raskoš fasade i krova. Bondručne je konstrukcije. Veština majstora u izgradnji dala je ovoj kući zadivljujuću lepotu. U osnovi, to je tip simetrične zgrade skoro kvadratnog oblika, sa krstastim holom. Krunu građevine čini jedinstveno rešenje krova sa konstrukcijom vidikovca. Na beloj fasadi glavni dekorativni elementi su drveni ramovi prozora, kao i uglovi zidova obloženi daskama ukrašenim profilisanim letvicama.

U kuću se sa trema ulazi u hol prizemlja. Levo i desno su sobe za spavanje. Prizemlje je bilo i ekonomski deo kuće. U njemu je "iža" (kuhinja) sa ognjištem, drvenim i metalnim posuđem i naćvama za hleb. Ovde je izložena i grnčarija iz pirotskog kraja. Na spratu su hol sa rafovima i ognjištem, muške i ženske sobe i divanhane. U prostorijama je autentični nameštaj porodice Hristić s kraja 19. i početka 20. veka. U vitrinama su izloženi delovi gradske nošnje onog vremena i nakit. Prostor je ukrašen čuvenim pirotskim ćilimima.

U dvorištu muzeja nalaze se rimski, jevrejski i arapski spomenici. U doba Turaka Pirot je bio multietnički, pa otuda i jevrejski i arapski nadgrobni spomenici. U dvorištu muzeja se povremeno organizuju koncerti etno-muzike.

Osim etnografske, Muzej Ponišavlja ima i stalnu arheološku izložbenu postavku u zgradi u dvorištu srednjovekovnog Momčilovog grada. Ovo utvrđenje Piroćanci zovu Kale. U toku je i opsežna rekonstrukcija ovog kamenog utvrđenja.

Kako je Rista dobio nadimak

Vlasnika kuće Hristu Jovanovića su zbog niskog rasta zvali Mali Rista. Turci su ga nazivali Čučuk Rista. U Pirot se doselio iz Zavoja oko 1830. godine i trgovao je sa Turcima kožom, voskom, solju i maslom. Na preporuku pirotskih čorbadžija, vidinski Usein-paša uzeo ga je za kalauza Pirotske nahije. Trgujući stokom četrdesetih godina 19. veka, otišao je u Vidin i silno se obogatio. Bio je krupan pirotski trgovac sve do šezdesetih godina 19. veka, kada je oteran u "surgun" u Carigrad.

Posebno je zanimljiva takozvana niska soba u Ristinom konaku. Naziv potiče otuda što su vrata i plafon niski. Mali Rista je u ovu sobu ulazio normalno, dok su Turci prosečne visine i viši, ali i svi drugi sa kojima je sarađivao, u nju ulazili pognuti. To je, kako kaže predanje, odavalo utisak da mu pognutim položajem ukazuju posebno poštovanje.