U zemlji čiji se premijer posle toliko godina najzad trgne iz mrzovoljnog dremeža pa krene da prosipa jednoumne bisere tipa Guča = truba = Srbija, većina ljubitelja džeza prirodno je sklona da i samo obnavljanje i održavanje džez festivala smatra (nepremostivim) uspehom, konačnim dometom kulture u novopečenoj demokratiji. To nažalost izgleda i jeste plafon, zasad, sve dok isti oni koji festival prave, usput svojom neposlovnošću dovode u pitanje njegov razvoj i vodaju ga korak napred, dva koraka natrag.

Pošto je "Vreme" (br. 824) već više nego ljubazno posvetilo blok/prilog 22. Beogradskom džez-festivalu (BJF), i pošto su, kao što je red, uoči priredbe blagonaklono o tome pisali članovi Saveta, selektor itd., sad je eto došao i trenutak da se očitujem i ja: večito nezadovoljni, nagvaždajući član Saveta koga su – uprkos izričitoj ličnoj zabrani – neosnovano predstavljali kao džez kritičara. Hronološki, niti je taj Savet ikada propisno ustanovljen, niti nam je rečeno kakav li je, niti ga je organizator (Dom omladine Beograda, DOB) uvažavao. Pojedinačno, prihvatio sam da volonterski radim u Savetu nadajući se da ću moći suštinski da doprinesem razvoju Festivala, konkretno njegovom izrastanju u moderan, samostalan i novčano bar negubitnički događaj. Ni u čemu od navedenog nisam uspeo ni simbolički, i to smatram sopstvenim promašajem, i neću ni pokušavati s onim: "mene tu nema ko da sluša", "govorio njima ili ovom zidu, isto mi dođe"…

Najpre, posle prošlogodišnjeg opravdanog oduševljenja naglim i programski jakim uskrsnućem BJF-a, drugo po redu oživljeno izdanje Festivala sadržajno je osetno slabije, a više ne uživa ni opštu naklonost medija i javnosti kao Feniks.

Nijednog trenutka nisam brinuo da l’ će umetnički direktor BJF-a Voja Pantić sklopiti kvalitetan glavni program. Žilavi veteran Beni Golson sopstvenim kompozicijama i aranžmanima odbranio je reputaciju stare škole, sada već klasičnog džeza. Udarne trojke Esbjorna Svensona (e.s.t. Švedska) i Bojana Z. (Francuska) efektno su pokazale kako jezgrovito i zapaljivo i danas može zvučati klavirski trio, kao u zlatno doba Monka i Silvera, od prefinjenih akustičnih zalazaka u elektronska sazvučja do soul/fank standardizacije. Uzlete savremenog džeza predstavili su nam i kvinteti vodećeg mlađeg trubača Dejva Daglasa (SAD) i saksofoniste/recitatora Soveta Kinča (V. Britanija). Iz glavne struje, Daglas je iznenadio i pozdravljanjem BG-gradonačelnika čije mane mi itekako znamo, a tamnoputa Kinčova postava obradovala uplitanjem odlične svirke u hip-hop-rečitost na tragu negdašnjeg rege-toustinga npr. Lintona Kvesija Džonsona.

Trubač/elektroničar Džon Hasel i prateći Maarifa Street (SAD) više nego korektno prikazali su preteču new age, ali ništa više od toga. Inače bespotrebno na engleskom, nazivi pojedinih večeri tvrdili su da je to Future of the trumpet, no nit’ je budućnost niti Srbija. Pretposlednji Majlsov gitarista Džon Skofild srećom nije brljao kako voli, jer ga je na kratkoj uzdi držao odlični basista Stiv Svolou, svojom rudimentarnom "vožnjom" rasplinjavanje saterujući čak i u sving. Nažalost u večeri Koreni nekada osobeni džez-fank gitarista Džejms Blad Almer sveo se na vremešnu rutinu i umesto pre četvrt veka inovativne tehnike i stila pružio nam drugorazredno pevanje. Njegov Memphis Blood Blues Band predvodio je ovde i uživo poznati Vernon Rid (gitarista grupe Living Colour), ali kako je DOB odlučio da na njima testira (!) svoje novo ozvučenje, čuli smo malo šta iznad proseka crnog ritam-i-bluza.

Sledeće večeri u natiskanoj dansing-sali DOB-a nije radila ventilacija, pa je možda i dobro što se BJF ove godine uglavnom odvijao u "drvenim" dvoranama "Kolarca" i Doma sindikata, koje mu nikako nisu strane. Problem ostaje što je silom prilika Skofild nabeđen za glavnu zvezdu, a ni to veče ulaznice nisu bile rasprodate. Prošlogodišnjih dragocenih pratećih programa nije ni bilo, a nategnuti ponoćni koncerti udomljeni su pretežno u Bitef Art kafe. Tu je zanimljiv bio jedino saks-osobenjak Roj Nejtenson čiji je stojeći kvartet Sotto Voce natiskanu publiku zarazio žurkom. Zvanično najavljeni džem-sešni nisu mogli da se dese jer BJF nije obezbedio ni instrumente niti kućni sastav kao neophodnu osnovu; zakuvalo se jedino slučajem kad je Soveto sa svojima ušao na kraj nastupa Anderskov Accident (Danska).

Nedostatak čvrste koncepcije i nedoslednost organizacije 22. BJF-a uzročili su preveliki upliv donatora: svaka čast dobronamernim ambasadama, inostranim kulturnim centrima i fondacijama, ali džaba smo izlazili ako pod okriljem Festivala slušamo bendove koji jedva da bi skrenuli pažnju pri proputovanju kroz džez klubove Balkana. U prevodu, možda za Dane švajcarske kulture, pod uslovom da je tih dana više od tri; ako je neko srpski zet nadam se da mu je supruga dovoljna nagrada, svirka na BJF-u je već previše; jeste da nam francuski sastavi i temperamentom gode, al’ to nikako ne znači da će nam se isto primiti makar i besplatni Skandinavci.

DOB je ovog puta zanemario jedan od svojih (i gradskih) najvažnijih međunarodnih događaja, počevši od zabrinjavajuće inertnosti prema finansiranju BJF-a: učmalost na državnim jaslama ni nemali budžet od Skupštine grada nije iskoristila na najbolji način, kamoli da se pravovremeno okrenula komercijalnim sponzorima. Pare su bacane npr. na italijanskog No Name disk-džokeja za koga niko nije platio ulaz, a svega po par desetina prisutnih skupilo se za trio-koncerte gitariste Volfganga Mutšpila (Austrija) ili fri-saksofoniste Čarlsa Gejla (SAD). Ako je Mutšpil tako kvalitetan, zašto ga je BJF slabo promovisao i ostavio u ‘gluvom terminu’? Zašto je veteran Gejl, na tragu Riversa i Dolfija, organizacionim žongliranjem sakriven u izmišljeni off-program? Ta pitanja verovatno ne muče euforičnog umetničkog direktora.

Najgore od svega, i ono zbog čega je prošlogodišnji učesnik, poznati pijanista Vlada Maričić pošteno i na vreme dao ostavku u ovogodišnjem Savetu: 22. BJF pao je na pitanju uključivanja i afirmacije domaćeg džeza. Prvobitno jasnu koncepciju da predstavi one domaće džezere koji između dva izdanja ovog festivala objave novi album, um. dir. Pantić izgubio je i pred jedinim koji je taj kriterijum nepobitno zadovoljio (Jovan Maljoković Balkan Salsa Band), i tu ne pomaže ni podsećanje da je Bojan Zulfikarpašić odavde otišao u Pariz (i neka je, super!), ni podilaženje Big bendu državne TV – iako u odličnoj formi, nepotrebno je zagušivao plemeniti zvuk jednog od poslednjih živih macana, Golsona koji je svirao rame-uz-rame s Koltrejnom, Klifordom Braunom, Artom Blejkijem…

Gubljenje kredibiliteta na sopstvenom bunjištu neizbežno je aktiviralo malograđanske sujete i čaršijske budalaštine s raznih strana, pa sreća da je BJF ipak izazvao ako ne i omogućio veliki broj nastupa stranih gostiju u drugim gradovima Srbije, kao i naših džezera u klubovima, pre i posle Festivala. U trenucima razočarenja pomislio sam da zapravo nije slučajno što Beograd 15 godina tavorio bez džez festivala: nije to samo do ekonomske propasti, sankcija, (ne)kulturnog prevrata… očito nedostaje šačica pravih ljudi koja bi takav poduhvat isterala na zelene grane. Publike, sve mlađe i zahvalnije, još uvek ima dovoljno, ali će valjda uskoro moći da putuje na džez događaje po bivšoj Jugi, za kojima BJF opet šepa.