Da bi ispričala svoju priču, najslavnija drvena marioneta u istoriji (dečje) književnosti, Pinokio Karla Kolodija, morala je da oživi, da se, takoreći, osamostali, da pokida konce kojima ga pokreće lutkar i, na taj način, preuzme odgovornost za sopstvene laži i, potom, sopstvene istine. I Turčin šahista, genijalni izum Volfganga fon Kempelena iz 18. veka, morao je da se otrgne od svoga tvorca upravo da bi ispričao priču o njemu, Fon Kempelenu, čoveku koji ga je stvorio. Osim što izum nije bio genijalan. I što uopšte nije bio izum, nego prevara. Istina same prevare, međutim, poseduje i određenu tragičku notu, dovoljno upečatljivu da Aleksandru Šurbatoviću posluži kao ideja za kostimirani roman koji se događa po čitavoj Evropi i, delom, Americi, u širokom luku između evropskih dvorova i ozloglašenih kafana, uz učešće slavnih šahista, carica i careva, političara, naučnika, umetnika i umetnica, nasilnika, kepeca, ljigavaca, pijanaca, snalažljivih i manje snalažljivih dama, jednog đavola (pravog), te čitavog grozda krajnje pitoresknih sporednih likova među kojima se, malo-malo, pa pojavi po koje zvučno ime. I sve to uz nepokolebljivu vedrinu (čak i kada stvari po naše junake ne idu najbolje), duhovitost, (samo)ironiju i, razume se, onu ozbiljnost koju zahteva svaka igra dostojna toga imena. Najzad, u romanu, za dobrodošlu promenu, nije uočen nijedan Balkanac.

Nesuđeni pronalazač Volfgang fon Kempelen uspeo je, nadahnut mađionačarskim trikovima, sredinom osamnaestog veka da napravi šahovsku mašinu koja je, na četvrtastom postolju, nosila torzo s likom Turčina i bila u stanju, barem ju je tako predstavljao Fon Kempelen, da se nosi i s jakim šahistima. Naravno, bila je to prevara, ali je Fon Kempelen, uz silne padove i uzdizanja, ipak uspeo da postane slavan, a njegova priča da ostane

upamćena kao svojevrsna bizarnost i primer prevarantske snalažljivosti. Već sama okolnost da je Fon Kempelen, zahvaljujući svom izumu-prevari, stigao do Marije Terezije, Bendžamina Frenklina i Napoleona Bonaparte, budi izvesnu radoznalost, a taj činjenični okvir Šurbatović uzima kao polazni motiv svoje priče, da bi ga, potom, oživljavajući drvenu lutku i dajući joj reč kao povlašćenom svedoku, razvijao u nekoliko pravaca koje spisateljska dovitljivost čini uzbudljivim, a u ovom slučaju i zabavnim. Upravo stoga i "opomena" čitaocu na početku romana da ne traži istorijske činjenice u tekstu jer bi ih, na sopstveno iznenađenje, mogao i pronaći. Kao u kostimiranim filmovima u kojima vidimo napuderisanu gospodu s teškim perikama i dame u dugim haljinama iz kojih kipe sapete grudi, tako se atmosfera Šurbatovićevog romana hrani osamnaestovekovnim prizorima visokog stila života (ali i nešto nižeg), da bi, u nekim epizodama, zaista dostigla filmsku dinamiku. Urnebesna je scena kada En Ford, udatu Tiknes, bivši muž drugi put otima od dušmana, da bi u kočijama koje, uz glasno tandrkanje, jure Bulonjskom šumom, došlo do nesporazuma između bivših supružnika jer od kloparanja ne čuju jedno drugo: dok on doživljava srčani udar i pokušava da joj skrene pažnju na tu okolnost, ona sve vreme, s blagim gađenjem, veruje da joj on, pružajući ruke k njoj i stavljajući ih na srce, u stvari, iskazuje ljubav (na tom mestu čitaocu, nedoljivo, pred oči dolazi onaj pop što ga Roberto Beninji, u ulozi taksiste, vozi po Rimu u Džarmušovom filmu Zemlja noću). To je, naravno, tek jedan od događaja koje nam priređuju Fon Kempelen i njegova čas vesela, čas sumorna družina na turnejama po Evropi i Americi, a da se, u međuvremenu, ne gube ni dinamika ni raznovrsnost motiva. Jedan od razloga visoke koncentracije koju Šurbatović održava u čitavom romanu – a reč je o tekstu koji zaprema više od 300 stranica, računajući i slike i ilustracije – jeste i promena pripovedačkih perspektiva i registara, te neprestana borba koju izumitelj-prevarant vodi sa samim sobom jer on, u stvari, gaji velike naučne i pronalazačke ambicije, ali ne stiže da im se posveti upravo zbog nezapamćenog uspeha Turčina šahiste. Pomalo kao u sjajnoj drami Toma Stoparda Rozenkranc i Gilderstern su mrtvi – a Šurbatovićev roman nosi nešto od atmosfere Stopardovog komada – naš izumitelj dolazi do odličnih ideja i rešenja, ali ga često neko pokrade. Recimo, baš će motiv potpisivanja ugovora s đavolom da mu mazne neki nepoznati klinac-pesnik iz Vajmara, izvesni Gete, kao što će i drugi slavni pronalazači, sve diveći se Kempelenu, od njega pokupiti najbolje ideje i ostvariti ih, dok će ovaj ostati samo tužni i neostvareni cirkuzant kažnjen lucidnošću i svešću o sopstvenim ograničenjima.

Šurbatovićeva rečenica je duga, vijugava i sigurna, dobro izgrađena upravo za pastiširanje kitnjastog stila epohe. Važno je reći da se pisac nije preigrao gotovo nijednom i kad god tekstu zapreti zagušenje, on interveniše pametno i s merom, što se naročito vidi u izvrsno vođenim dijalozima: čak i kada su dobrohotni, u dijalozima se, uvek, odvija svojevrsno odmeravanje inteligencije i moći. Shodno epohi, junaci govore s određenom dozom izveštačenosti, ali čak i taj momenat pisac koristi za uvođenje humora, ironije i samoironije. Poseban, a opet funkcionalan segment su podrobni opisi, bilo da je reč o otmenom londonskom klubu (koji će, kao mestu muškog okupljanja, oskrnaviti jedna vrlo živopisna mlada dama) ili raskošnoj haljini En Ford (ne bi se tih pomnih opisa postideo ni Žorž Perek iz romana Život, uputstvo za upotrebu), a kada zapreti opasnost od prezasićenja, pisac se, bez izuzetka, zaustavlja i menja jezički registar.

U osnovi, Aleksandar Šurbatović je napisao nesavremen roman, vrlo hotimično prkoseći književnim modama. Njegova bi se nesavremenost, utoliko, morala razumeti u ničeanskom smislu: nesavremenost ne znači izvan vremena, već odbijanje da se bez preispitivanja prihvate savremeni književni obrasci i, samim tim, spremnost da se ponovo isprobaju klasičniji načini pripovedanja. Najzad, roman Turčin šahista sasvim je nepretenciozan, a mešavina humora koji razgrađuje umudrenu ozbiljnost i spisateljske ozbiljnosti koja bdije nad svakom rečenicom kao da je poslednja, daje ovom romanu neporecivi šarm i svrstava ga, bez ikakve sumnje, u kvalitetnu književnost.