Proteklih dana počelo je zasedanje Skupštine Srbije, koje je ozvaničilo nov način parlamentarne tv-borbe – ometanje. Ova pojava je stara koliko i pluralizam, ali je sada dobila široku primenu – od strane DSS-a, NS-a i SRS-a.

Moje prvo sećanje na ometanje rada parlamenta vezano je za SPS i poslanika iz čuvene špice Radija B92 – koji je tokom demonstracija studenata u sitne sate pospanim kolegama sa govornice pričao basnu o dedi i unuku. Predsednik Skupštine (mislim da je bio Unković) – apelovao je na parlamentarce da ne negoduju, već da sačekaju da "čujemo tužan kraj". Onaj nadahnuti nesrećnik beše, čini mi se, profesor književnosti, pa navik’o čovek da se poetski izražava. Tada sam saznao da je jedna od osnovnih premisa ometanja rada parlamenta – trošenje vremena! Dakle, zamislite da ste golman tima koji krade vreme do kraja utakmice. Pimplate loptu, nameštate se za šut, nešto objašnjavate igračima – igrate do zvižduka sudije. Jedina razlika u ovoj paraleli je što golmanu ili igraču koji se previja nakon faula, trošeći vreme, trenutni rezultat odgovara, a u Skupštini ste opozicija koja samo želi da ostane trenutni status kvo. Normalan rad skupštine vam ne odgovara jer ostajete na margini političkih događaja. Vi ste dakle poput tv–Šeherezade, čija priča mora da traje do opomene jer samo tako produžavate politički život. U takvoj situaciji ozbiljna i argumentovana politička diskusija je, naravno, isključena. Zamislite samo Šeherezadu koja bi pospanom šahu pričala o ekonomskoj situaciji, stanju ljudskih prava, udžbenicima, međunarodnim odnosima – ne bi se ona naživela, ili jezikom televizije – pao bi joj rejting. Umesto toga, Šeherezada priča bajke, jednu za drugom, sa sve više fantastike i što je najvažnije – kraj jedne bajke je istovremeno i početak sledeće.

Tako otprilike izgleda trenutno i naš parlament, gde praktično jedan radikal smenjuje drugog – a Poslovnik je taj fantastični lepak za snove, jer njegova povreda spaja priču na priču. Ovih dana počela je školska godina, a poslanici nalik na đake čitaju, sriču ili frenetično recituju svoje pismene sastave na temu – kako sam proveo letnji raspust obarajući zločinački režim Borisa Tadića. Racionalni argumenti su, kako rekosmo, retki pa je mnogo uputnije slediti smernice gospođe Vjerice Radete i nadahnuti se epskom kletvom. Fora je da imaš propovednički ton, da kuneš, proklinješ, deluješ besno, uvatiš se za govornicu i padneš u trans. Posle ti samo krene, a ako baš nisi talentovan/na (mada Toma Nikolić reče da su najbolji u ovoj disciplini), budi brate jednostavno – dosadan! Uvatiš neke spise, pa opališ da čitaš i zamisli čuda, što lošije čitaš ili sričeš, to si bolji jer si još dosadniji, iritantniji i više vremena si potrošio. Celog života su te požurivali, podsmevali su ti se iza leđa, pokazivali prstima makazice (skrati, čoveče), vatali se za vrat, kao totalni si udav, mislili su da si senilan, podsmevali su ti se kad na slavi ‘oćeš da recituješ integralne verzije srpskih junačkih pesama ili Gorski vijenac, sada je tvoj dar postao božansko nadahnuće – budi spor, budi iritantan, budi dosadan, došlo je tvoje vreme. Ukoliko ste dama, zvali su vas jezičarom, kad uzmete reč koleginice su ustajale, zlobnice su vam sekle krila kada ste želele detaljno da im opišete svaki trenutak vašeg letovanja, svaku probu kod šnajderice, svaki detalj trudnoće, nisu shvatali da je to vaše fotografsko pamćenje, sada je sve vreme ovoga sveta vaše – poklonite se i počnite.

Istini za volju, i DSS pokušava da se uključi u ovu igru, ali sa mnogo manje žara, oni mu dođu kao predgrupa za Emerson Lejk i Palmer, što je za mene simbol dosadnog simfo-roka, duboko se izvinjavam fanovima. Ima nečeg psihodeličnog u ovom opstruiranju, jer zaista deluje kao psihodelični esid–rok nastup. Naročito je to došlo do izražaja kad je govorio Velja Ilić, a novinarka RTS-a pričala preko njega. Meni je zvučalo kao ono famozno preslušavanje Led Cepelina unazad, kada se, navodno, čuju satanističke poruke.

Posle se RTS izvinjavao, ali bi šta bi. Posle, kao, krivi tonci, što nisu namestili zvuk.

Ne znam koliko će Šeherezada potrajati, ali nešto mi govori da je ovo poslednja faza u promenama, jer prvo su nam skakavci jeli godine, pa mesece, a sada smo stigli na nekoliko minuta između dve zvonjave skupštinskog zvonca za replike.

Velika istorijska priča postajala je sve kraća i kraća da bi u ovom trenutku došla na tri minuta – vreme trajanja prosečne rok pesme. Pesma je ostala ista, rekoše Cepelini.