Pod naslovom "Umetnost koja radi, Catch me!", u Beogradu je počeo 46. Oktobarski međunarodni salon, naša najprestižnija manifestacija vizuelnih umetnosti. Ovogodišnju sliku inostrane i domaće likovne scene predstavlja 47 radova po izboru Darke Radosavljević, umetničkog direktora Salona. Postavljeni su u centru grada: u za ovu priliku upriličen prostor Kuće legata (Knez Mihailova 46), u obe galerije Kulturnog centra (Trg Republike), u Galeriju ULUS (Knez Mihailova), u Art kafeu Kocka (Carice Milice 7) i po Knez Mihailovoj ulici.

Naslov izložbe rođen je u jednom neformalnom razgovoru Darke Radosavljević vođenom u Galeriji Remont. "U priči smo došli do stava da je hiperprodukcija prouzrokovala poremećaj vrednosti i da nas većina izložbi koje imamo prilike da vidimo u zemlji i inostranstvu ostavlja ravnodušnim, a da nam se retko kad desi da neki rad sa tih izložbi zapamtimo. I, dok sam govorila o tome, jedan mlađi umetnik koji nije prisutan na ovoj izložbi, rekao je: Aha, ti tragaš za umetnošću koja te radi! Tako je, eto, nastao naslov ovogodišnjeg Salona. Trebalo bi da se zove Umetnost koja te radi ili koja me radi, ali to je nezgodno za slogan. Mislim da tim skraćenjem nismo oduzeli ništa od stava za kojim smo tragali i koji smo želeli da saopštimo naslovom."

Darka Radosavljević je birala radove sa kustosima Nebojšom Vilićem iz Makedonije i Majom Ćirić i Slobodanom Jovanovićem iz Beograda. Svaki izloženi rad izabran je konsenzusom. "Tragali smo za radovima koje je rečima teško objasniti, za radovima koji ostavljaju utisak na posmatrača. Mi smo bili njihovi prvi posmatrači, pa je trebalo da deluju na nas. S druge strane, tragali smo za radovima koji su jasni u konceptu, jasni u ideji, još jasniji u realizaciji, za radovima u kojima se prepoznaje svest i namera umetnika da pokaže svoju ideju od nastanka do realizacije rada. Takvih radova, istina, ima svuda, ali ih nema puno." Brojčani odnos stranih i domaćih radova je gotovo uravnotežen (23:24 u korist gostiju), a po mišljenju Darke Radosavljević – i kvalitativni: "Niko ovde nema potrebe nikoga da ubeđuje u svoju ideju ili vrednost. Svi radovi su toliko različiti po temama i po medijima u kojima su realizovani da ih je nemoguće porediti. Zajednička im je samo osobina da rade. Zato bih ja najviše volela da radovi nemaju legende, odnosno da sam rad radi za sebe, a ne da ga ljudi identifikuju sa imenom ili ne daj bože zemljom odakle umetnik dolazi." Tokom postavljanja izložbe, dok legende radova još nisu bile na zidovima, slučajni radoznalci su, kaže Darka Radosavljević, bili privučeni nekim radovima. "Videla sam kelnere iz susedne kafane, dakle ljude koji možda nemaju predznanje o vizuelnim umetnostima, kako posmatraju neki rad, odu do sledećeg, pa se ponovo vrate na prethodni. Mislim da je to efekat koji smo hteli da postignemo sa našim izborom."

Među učesnicima Salona nema zvezda svetske likovne scene, ali su svi oni vidno prisutni na njoj. "Nismo tragali za zvezdama već za radovima, a njihovi autori su poznati likovnoj sceni, samo možda nisu u prvom planu. Većina njih se nalazi u svim pregledima strane umetnosti, pre svih Ervin Vurm iz Austrije, Danijel Flum iz Nemačke, Volfgang Tilmans iz Velike Britanije – oni su među prvima na savremenoj sceni. Među autorima koji tek dolaze na međunarodnu scenu su Pilar Albarasin iz Španije, Blue Noses iz Rusije i makedonski umetnik Antoni Maznevski, čiji su radovi stigli u Beograd sa Venecijanskog bijenala. Pomenula bih i Rolanda Furmana i Ilju Čičkova iz Nemačke koji izlažu na velikim međunarodnim izložbama." Među autorima ovogodišnjeg Salona nema ni veterana. Darka Radosavljević tu činjenicu naziva slučajnošću, a objašnjava je mogućom posledicom svog dosadašnjeg rada u Remontu, galeriji koja okuplja mlađu generaciju umetnika. "Verovali ili ne, uopšte nisam znala godine autora dok nisu stigle njihove biografije. Ponavljam, prepuštala sam se da me radovi vode."

Kuća legata, centralni izložbeni prostor Salona, bio je predlog Darke Radosavljević. "Mislim da Salon treba smestiti u centar grada, kako bi i na taj način bio dostupan. Naših pet izložbenih lokacija povezuju projekti Petra Mirkovića duž Knez Mihailove ulice, pa smem da kažem da je ove godine Oktobarski salon ušao u sam centar grada." Savo Popović, predsednik Oktobarskog salona, kaže da je "Skupština grada još prošle godine najavila adaptaciju Kuće legata, ali se ništa nije desilo": "Prvobitna ideja da se radovi izlože u neuređenom prostoru ubrzo se pokazala nemogućom, tako da je ipak trebalo prvo okrečiti i popraviti krov – ceo prostor učiniti bezbednim i pristojnim za izlaganje." Zbog Oktobarskog salona biće promenjen još jedan prostor u gradu: na uglu Palmotićeve i Hilandarske ulice biće postavljena skulptura Tripod Koste Bogdanovića. Savo Popović objašnjava da je to "privatna inicijativa kolekcionara Trajković čiju je realizaciju preuzeo Salon ne bi li se brže dobile neophodne dozvole": "Bogdanovićeva skulptura rađena je baš za taj konkretni prostor, a to je izuzetno važno i retko, jer je skulpture koje su po beogradskim parkovima moguće postaviti i bilo gde i nigde. U većini slučajeva, ovo drugo rešenje bila bi bolja odluka."

Namera da se kao prateći program organizuje izložba "Salon o Salonu" u Paviljonu "Cvijeta Zuzorić" nije uspela. Zamišljena kao svojevrsna kritika prethodnih 45 godina manifestacije, ova namera je zbog nedostatka dokumentacije i novca – odložena.

Žiri ovogodišnjeg Oktobarskog salona, kao i prošlogodišnjeg, bio je međunarodni. Ravnopravne nagrade po 2500 evra dobili su Johana Bilin iz Švedske za Film o ljubavi i gubitku, Melik Oanjan iz Francuske za video film Patrola i Aleksandar Rafailović iz SCG za sliku Nebo i zemlja.

Ulazno stepenište Kuće legata zastrto je veštačkim cvećem, instalacijom Za–gaziti Nikole Macure. Darka Radosavljević očekuje da će cveće privući publiku "i da će ljudi, kad jednom uđu, biti ili uhvaćeni ili zarobljeni Salonom".