Ako niste znali, Branislav Nušić nije bio samo komediograf, već i pisac "ozbiljnih" drama, a reditelj Egon Savin bi, očito, dodao – i to dobro napisanih. Upravo taj pokušaj da se Nušić legitimiše kao seriozni dramatičar prepoznaje se kao glavno, ako ne i jedino rediteljsko opravdanje za postavku komada Tako je moralo biti na Sceni "Ljuba Tadić" Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Na početku treba videti kakve to dubioze ima ovaj, široj publici gotovo nepoznat komad, a koje inscenacija treba da prevaziđe.

Po pitanjima koja otvara, a jednim delom i po svom dramaturškom sklopu, komad Tako je moralo biti može se žanrovski odrediti ponajpre kao realistička građanska drama. U klasičnoj kompoziciji, s prilično zgusnutom dramskom radnjom i s krajnje zgusnutim dramskim vremenom, pokreću se tipična pitanja buržoaskog društva, vezana za porodične i bračne odnose, te njihovu zavisnost od finansijskih prilika. U sižejnoj osnovi komada nalazi se sudbina mlade i ugledne građanke Jele, koja počinje da poštuje i voli svog muža tek kada shvati da je on zapao u velike novčane neprilike zato što je pokušao da se umili njoj, ženi koja se, bežeći od prošlosti, bez ljubavi udala za čoveka od karijere, ali niskog porekla. Ali, taj srećan obrt ne dovodi do srećnog raspleta: iskreno želeći da, novčanom pozajmicom, spasi muža, Jela nevoljno obnavlja odnos s čovekom koga je nekada volela, što je dovodi u potpunu emocionalnu pometnju, bračnu prevaru i, na kraju, samoubistvo.

Pisac se maksimalno trudio da psihološki utemelji likove i situacije i tako ih učini dramski verodostojnim. Ovaj trud bio je nužan jer se željenoj uverljivosti opire Nušićeva dramska tehnika koja, kao što je sugerisano, samo uslovno odgovara realističkoj drami, a mnogo više tradiciji artificijelnih i nategnutih salonskih, dobro skrojenih komada druge polovine 19. veka. Još su kritičari iz onog doba, Slobodan Jovanović pre svih, prepoznali neke neuverljivosti drame (kako Jela nije videla da živi preko svojih mogućnosti, zašto i kako se podala Nestoroviću?), previđajući, čini se, najveću: i pored piščevog truda, i dalje ostaje vrlo neuverljivo da predaja miraza za udaju Jeline sestre nije mogla da se odgodi, pogotovu što je dogovor sklopljen danas za preksutra (nerealistička zgusnutost vremena), a taj novac iskoristi za spas njenog muža. Prosede građanske realističke drame dodatno je ugrožen izlivima samoekspliciranja junaka koji su, pri tome, i izrazito melodramski.

Reditelj Egon Savin nije se, kako se moglo očekivati, velikim skraćivanjima teksta borio protiv problema (ne)verodostojnosti, već je, u svom htenju da potvrdi puni dramski kredibilitet komada, te probleme rešavao prevashodno glumačkim opravdavanjem likova i situacija. U tom poslu je ostvario solidan rezultat. U tumačenju Anite Mančić, Jela nam se prvo prikazuje kao melanholična, tajnovita i pomalo razmažena dama, da bi vremenom počela da se otkriva njena složena priroda, njena verodostojna psihološka i emocionalna raspolućenost između sopstvene časti i odanosti mužu i porodici, ponovo otkrivene stare ljubavi i tek ostvarene nove ljubavi. Usled ograničenih mogućnosti koje nudi tekst, likovi muškaraca nisu bili psihološki iznijansirani, ali su bili karakterološki pregledni: slab, ali plemenit i iskreno zaljubljen muž Đorđe (Nebojša Dugalić) i dostojanstven, čvrst i takođe plemenit ljubavnik Nestorović (Vojin Ćetković).

Već je u komadu lik Jelinog oca, žovijalnog i ne mnogo odgovornog činovnika Jakova, prikazan kao dosta komičan, a taj ton je, u već dosadno prepoznatljivoj persiflaži Predraga Ejdusa, bio podvučen, prenaglašen. Nezahvalnom tipu rezonera, trbuhozborcu piščevog, u konkretnom slučaju patrijarhalnog i konzervativnog svetonazora – pre svega negativnog stava prema braku ljudi iz različitih socijalnih slojeva – Mihailo Janketić je, s osećajem mere, dao dramsku punoću, učinio ga strogim, razumnim, a opet plemenitim čovekom… Pored rediteljske zamisli i glumačkih ostvarenja, utisku zanatski solidnog, a estetski konvencionalnog pozorišta, doprinose i scenografija i kostimografija Angeline Atalagić; bogati kostimi iz epohe i salonski enterijer u kome, iz znakovno nerazgovetnih razloga, preovlađuje zelena boja (asocijacija na jesen, setu, tugu, umiranje…?).

Ono što je hteo, Savin je i postigao: prevazišao je dobar deo neuverljivosti ovog komada, pokazao da je on, ipak, teatarski upotrebljiv. Ali, da li su te ambicije dovoljne u savremenom pozorištu, da li se treba zadovoljiti zanatskim opravdanjem jednog bizarnog repertoarskog poteza?… Nije veliko otkriće ako se uoči sličnost između Jele i Ibzenovih junakinja, prevashodno Nore, koja takođe "zgreši" iz želje da spase supruga. Ali, dok Norvežanka s kraja XIX veka, razočarana u muža nespremnog da prihvati njenu žrtvu, (emancipovano) zalupi vrata za sobom, Srpkinja se, iz skoro istog perioda i zbog sličnih razloga razočarana u muža, ubija. Ova konzervativnost i može da se shvati u kontekstu društva u kome je komad Tako je moralo biti napisan, a i u kontekstu piščevih stavova, ali ne i danas, pa se zato nameće zahtev za drugačijim, izoštrenim rediteljskim pogledom i komentarom. Pošto je dotični potpuno izostao, dobila se larmoajantna predstava koja zadovoljava potrebe umetnički i ideološki konzervativne publike, ali nikako i one druge.