Fenomen filma "Stradanje Isusovo"
Jevanđelje po Gibsonu
Rezultat globalnog dušebrižnog komešanja koje prati Gibsonovo ostvarenje jeste taj da je ovaj film, osim što je ekspresno postao blokbaster, postao i vrsta fenomena o kome se izjašnjavaju verski poglavari, javne ličnosti i svi oni koji su bar jednom ušli u crkvu. A reditelj je tako naturalistički prikazao Hristove muke da film prevazilazi realističan opis događaja, i prelazi u horor
Da li znate zašto bumbar leti? Prema zakonima fizike, veličina njegovih krila ne može da podnese njegovu težinu. On leti zato što ne zna da ne može. Slično je sa Melom Gibsonom i filmom Stradanje Isusovo. Treba biti blaženo nesvestan veličine teme, svih tumačenja taloženih dve hiljade godina, svih moralnih, religioznih, političkih implikacija pa pristupiti realizaciji najveće priče u istoriji čovečanstva tako hladnokrvno kako je on to učinio. To što nije pojeden od ove teme jeste preduslov za gledljivost ovog filma. Sve ostalo je čista dobit.
PROPAGANDNA OFANZIVA: Kada je Mel Gibson pokušao da nađe novac da bi snimio religiozni film u kome se govori na dva mrtva jezika, na temu o kojoj ne možeš ni da zineš a da nekog ne uvrediš, najveći holivudski studiji su ga glatko odbili. Uporni Gibson je morao iz svog džepa da izvadi 30 miliona dolara i da ga sâm finansira. Kasnije je to duhovito objašnjavao tezom koja liči na neku vrstu filmske verzije Paskalove opklade – "Možda ću da izgubim novac, ali bar će biti dobro za spasenje duše". Još za vreme snimanja ovaj film digao je dosta prašine. Nakon što je ukradena, prva verzija scenarija dospela je u ruke nekakvog udruženja katoličkih skolarha koje ga je proglasilo kao "biblijski netačan i potencijalno štetan po hrišćansko-jevrejske odnose". Otprilike u tom trenutku svaka hrišćanska crkva ili sekta, svako jevrejsko udruženje, svaka javna ličnost koja je barem jednom ušla u crkvu, brže-bolje su pohitali da steknu neko mišljenje o filmu i da ga objave. Ulje na vatru dolio je i Melov otac Haton, koji je izjavio da je stradanje Jevreja u Drugom svetskom ratu preuveličano jer Nemačka, po kalkulacijama Gibsona seniora, "nije imala dovoljno benzina da spali tolike leševe". Rezultat sveg ovog dušebrižnog komešanja jeste taj da je film oborio rekord u broju karata kupljenih u pretprodaji. Američki filmski novinari, tražeći pravo poređenje za pažnju koju je Stradanje skrenulo na sebe pre premijere, morali su čak da posegnu za famom oko filma Prohujalo sa vihorom. U međuvremenu ga je i papa pogledao i kako je kratko saopšteno "svideo mu se". Kada je film, naoružan ovom svetom afekcijom, konačno doživeo otvaranje u februaru, zaradio je toliko i toliko prvog dana, prvog vikenda, prve nedelje prikazivanja, na visokom mestu na listi zarada svih vremena, bla bla – ukratko mnogo para. Sasvim je sigurno da mejdžeri žale što su propustili priliku ne samo za spasenje duše već i da učestvuju u privatizaciji tog lepog novčanog obrta. Ali, jedna druga stvar je mnogo zanimljivija. Ovo snebivanje velikih studija iskoristila je Katolička, ali i druge hrišćanske crkve da za sebe pridobiju bar deo Holivuda koji je do sada bio tradicionalno Đavolovo uporište. Širom sveta se priređuju specijalne projekcije za crkvena lica (u Beogradu čak i dve: jedna za katoličke i islamske, a druga za pravoslavne sveštenike), crkva poziva vernike da gledaju film, zabeleženi su slučajevi da pastori čak i telefonom podsećaju svoje stado da ne zaboravi da ode u bioskop, a onima koji nemaju novca crkva plaća ulaznicu. Kao da je PR filma sam Bog. Sjajno osetivši moć komuniciranja sa širokom publikom, crkva, ili crkve, shvatila je ovaj film kao pravi povod za neku vrstu propagandne ofanzive. U Americi se već mogu naručiti izdanja Novog zaveta ilustrovana fotografijama iz filma, a posle projekcija u našim bioskopima publici prilaze N.N. lica i guraju u ruke besplatne primerke ovog štiva. Sama Katolička crkva koja je stala iza filma iskoristila je ovaj povod da malo potkači svoje stare rivale protestante zbog njihovog dogmatskog preferiranja uskrsnuća, a ne samog stradanja i raspeća koje ovaj film reafirmiše u domenu popularne kulture.
PORUKA ljUBAVI ILI HOROR: Što se samog filma tiče on se bavi poslednjih 12 sati u životu Isusa Hrista – od molitve u Getsimanskom vrtu do smrti na krstu sa još par kadrova uskrsnuća. Scenario je rađen prema sva četiri jevanđelja i predstavlja neku vrstu kompilacije. Kroz kratke flešbekove u film je uvršteno nekoliko prepoznatljivih scena iz Hristovog života i učenja. Ovakav pristup čini ovaj film popularnm brevijarom i nekom vrstom Best of Jesus Christ udrobljenog bućkuriša. Film nije detaljan prikaz događaja, on računa sa gledaočevim poznavanjem same priče i onoga što joj prethodi – ovo nisu prepričana jevanđelja za one koji ne vole da čitaju. Reditelj ima pred sobom jasan cilj i dobro odabran ugao posmatranja. On bira da naturalističkom opsesivnošću publici prenese svu fizičku težinu Hristovog stradanja. A usud naturalizma je da uvek odluta u neku vrstu fantazije. Ovim pristupom pažnja se usmerava na deliće slike: na svaku ranu, svaki udarac biča, svaki pogled, svaki krik. Sve je toliko realno da izgleda nemoguće, toliko uverljivo da prelazi u fikciju. Kada se ta slika ponovo sklopi, to više nije realističan prikaz događaja – u slučaju Stradanja Isusovog sve vuče na horor. Pored opsesije krvlju i eksplicitnog likovnog prikazivanja različitih mučnih prizora, sa hororom ga spaja i trivijalizacija zla kroz njegovo fantastično poreklo. U Gibsonovom jevanđelju zlo je prepušteno liku Đavola u čijoj diletantskoj realizaciji ima ponešto i od diznijevske fantastike. Ubacivanjem Đavola u priču, reditelj odstupa od principa grubog realizma i dobija oruđe za neka elegantna rešenja, ali i donekle izmešta moralni kontekst van područja ljudskog delovanja, što čitavu stvar pomalo razvodnjava. Problem s naturalističkim pristupom, i to je zamerka ovom filmu upućena sa različitih strana, jeste što onemogućava bilo kakvo saosećanje sa likom Isusa. Gledalac je toliko zaprepašćen i zgađen količinom sirovog nasilja koje vidi da ne stiže da oseti težinu i značenje Isusovog stradanja. Pravoslavni sveštenik vladika Grigorije (Đurić) takođe ima sličnu zamerku: "Plastičnim i naturalističkim prikazima krvi, tijela, rana i patnje skoro u potpunosti je (Gibson) poništio Božansku, Blagodatnu, duhonosnu prirodu Hrista iz svoga filma." Sve ove zamerke su opravdane, ali se čini da su namere filma bile nešto drugačije. U ovoj eri televizijskih ratova i ogromne količine nasilja na ekranu, savremenog gledaoca više ne može dodirnuti tradicionalni, stilizovani prikaz Hrista. Ova gladijatorska, sadistička, snuff, horor, video-spot verzija jevanđelja jeste jedino što ga je moglo udariti po glavi i jedini medij kroz koji je ova priča danas mogla biti ispričana. Ovo je jevanđelje savremene dominacije Slike nad Rečju.
Ako ćemo pravo, u slučaju Stradanja Isusovog čitava stvar nema mnogo veze s religijom. Ovo je pre svega film o mučenju jednog čoveka ili, ako hoćete, istorijske ličnosti. U kratkom periodu od nekih 12 časova njega izdaje jedan od prijatelja, drugi ga se odriče dok se ostali razbeže, sude mu na nameštenom suđenju, surovo ga bičuju, maltretiraju ga na svakom koraku, teraju ga da nosi težak drveni krst do obližnjeg brda, zabadaju mu eksere u ruke i noge, razapinju ga na krst na kome on konačno umire. E sad, kako kod da se taj čovek zvao, ko god da mu je otac, kako god da je začet, koja god da je čuda napravio, koju god da simboliku ima njegova smrt i gde god da će se vazneti posle toga – bio je to mnogo zajeban dan.
Stradanje Isusovo": polemike oko u Izraelu
Specijalno za "Vreme" iz Jerusalima
Piše: Jeromonah Jovan Ćulibrk
Gibsonov film je u Izraelu ozledio i staru ranu, potrebu da se svedu računi između Jevreja i evropske hrišćanske civilizacije, koja je po svojevremenoj egzistencijalističkoj knjizi Eliezera Berkovica Vera nakon holokausta – sa holokaustom i završila. Mel Gibson, po rabinu Jakovu Hinicu, "vidi samo krv, patnju i čudesno izbavljenje za njega i one koji su voljni da veruju u ono što i on, dozvoljavajući mu da napravi brutalan film koji nadilazi svu brutalnost i sve nasilje Holivuda u poslednjih stotinu godina" – utisak koji bi verovatno potpisao i pravoslavni bogoslov, naročito neko kao Georgije Florovski koji je rimokatoličku usredsređenost na stradanje zvao "teologijom Velikog petka". Setimo li se kako je za Holbajnovog Hrista skinutog sa krsta knez Miškin govorio kako čovek gledajući tu sliku može da izgubi veru, shvatićemo šta su Florovski i rabin Hinic mislili
Kada je urednički tekst inače izvrsnog šabatnog kulturnog dodatka "Up Front" u konzervativnom "Džeruzalem postu" 27. februara objavio da je The Passion izazvao "ponešto radoznalosti ali malo strasti među Izraelcima", to je možda važilo do tog trenutka. Ne samo da je naslovnu stranu tog broja krasio naslov Jesus and the Jews nego je za uvodom sledilo pet tekstova izabranih stručnjaka za temu, uključujući Reganovog ambasadora u Komisiji za ljudska prava u Ženevi Majkla Novaka i profesora UCLA Emanuela Levija.
Prava izraelska zvezda među njima bio je Robert S. Vistrih, direktor centra "Vidal Sason" za istraživanje antisemitizma, ne samo verovatno najautoritativnije ime danas na tom području, nego i harizmatski intelektualac, koji ne preza da ide u borbu prsa u prsa. "Šta je tačno na tapetu ovde? Potencijalno, velika stvar jer je ovaj film dizajniran za masovnu publiku i ima moć da ponovo zažiže suštinsku klevetu da su Jevreji hristoubice. Ova kleveta je tokom vekova teško naškodila Jevrejima koji su živeli u hrišćanskim zemljama i pomogla je da se poploča put do holokausta", definisao je on suštinski problem filma The Passion viđen sa jevrejske strane.
Kada se stvar podigne na ovaj nivo (urednički tekst u "Postu" se pita da li film znači reviziju smera Drugog vatikanskog koncila kojim je sa Jevreja skinuta optužba za hristoubistvo!?), onda je logično da svaki razgovor studenata na Jevrejskom univerzitetu u Jerusalimu sadrži pitanje: "Je si li gledao…?" Jerusalimska kinoteka – više nego otmen europesque hram sedme umetnosti koji nadgleda dolinu Hinoma i krajičak zida oko Teritorija, voljeno mesto svih Jerusalimljana koji drže do sebe – čim se pojavio Gibsonov film, posvetila je jedan mesec prikazu Hrista u filmskoj umetnosti. Što se tiče osnivateljke Kinoteke, Lee Van Lir, za Isusom iz Nazareta i Brajanovim žitijem mogao bi komotno da sledi i The Passion, ali ako se u Izraelu želi videti Gibsonov film, zasad još uvek mora ili da se potegne u Istočni Jerusalim (Evropljani mogu i u Vitlejem) ili da se eventualno pogodi kada film sa obaveznom "zaštitnom" tribinom prikazuje neki od protestantskih misionarskih centara. Treća mogućnost je da se, nimalo akademski, nabavi piratska kopija kao što smo "iz pouzdanih izvora" saznali da je učinio profesor Vistrih.
Konačno, film je ozledio i staru ranu, potrebu da se svedu računi između Jevreja i evropske hrišćanske civilizacije, koja je po svojevremenoj egzistencijalističkoj knjizi Eliezera Berkovica Vera nakon holokausta – muški bačenoj rukavici u lice hrišćanstvu, iako po upotrebljenim pojmovima uglavnom zapadnom – sa holokaustom i završila. Mel Gibson, po rabinu Jakovu Hinicu, "vidi samo krv, patnju i čudesno izbavljenje za njega i one koji su voljni da veruju u ono što i on, dozvoljavajući mu da napravi brutalan film koji nadilazi svu brutalnost i sve nasilje Holivuda u poslednjih stotinu godina" – utisak koji bi verovatno potpisao i pravoslavni bogoslov, naročito neko kao Georgije Florovski koji je rimokatoličku usredsređenost na stradanje zvao "teologijom Velikog petka". Setimo li se kako je za Holbajnovog Hrista skinutog sa krsta knez Miškin govorio kako čovek gledajući tu sliku može da izgubi veru, shvatićemo šta su Florovski i rabin Hinic mislili.
U tom smislu, kako je to pokazao i Stiven Ransimen u svojoj ovde veoma čitanoj istoriji krstaških ratova, krstaši su kao deo svog poslanja smatrali i odmazdu za Hristovo stradanje. Otuda je u Izraelu ovih dana često evocirana Hitlerova reč nemačkim biskupima "da je on naumio da učini ono što su oni vekovima mislili".
Na kraju, u zemlji koju je teror toliko izolovao – retko se ko, opravdano ili ne, usuđuje da dođe u Izrael – da je koncert Džejn Birkin u septembru prošle godine bio the event, The Passion je i kulturni događaj. Jerusalim je još uvek grad knjige, u kojem vas knjižar lako može dočekati pevušeći Jovano, Jovanke, a kultni roman Meira Šaleva Isav (Esau) nosi neskrivene tragove čitanja Milorada Pavića. U takvoj atmosferi, ljudi su skloni da i potencijalno neugodan film pretvore u nešto što im čini život, odbijajući da to bude granična policija na svakom koraku ili onaj stražar koji će ih pretresti na ulazu u Kinoteku i promrmljati "Požalujtesja" dok ih bude puštao unutra.
Ono što u ovoj polemici oboje – i Izrael i The Passion – nesumnjivo dele to je osećaj teške nadolazeće budućnosti. Ako se Gibsonovi izvori za ovo proroštvo i čine diskutabilnima, nad iskustvom Izrailja bi se možda valjalo zamisliti.
