Umesto današnje uloge backgrounda i nosioca prodaje životnog fazona, pop muzika jučerašnjice imala je ponekad onu teško opisivu snagu da nam otkrije gde se nalazimo i kuda idemo, da nam omogući da prepoznamo sebe u pesmama i to podelimo s drugima. Sve ostale pesme behu loše

Sedamdesetogodišnji Johnny Cash spada u najveće fenomene pop kulture, jednu od njenih neprolaznih, ikoničkih oznaka, koja obeležava i vek što se tek odmotava pred nama. Prvi i jedini originalni "čovek u crnom", sin siromašnog uzgajivača pamuka iz Tenesseya, Cash je imao karijeru veću i od života i od filma, u kojoj su se stalno preplitale srećne i nesrećne okolnosti.

TESTAMENT POP MUZIKE: Počeo je kao deo tima Elvis Presley / Jerry Lee Lewis / Carl Perkins koji je polovinom pedesetih u Sun studiju u Memphisu zakuvao rock’n’roll, nastavio da se inspiriše ruralnim folkom, da bi tek kasnije postao megazvezda countryja, u vreme kad su country zvezde tražile svoju rock publiku. Idući uvek suprotno od toka, kao neka vrsta vremeplovske spone između Woodyja Guthrieja i Brucea Springsteena, Cash je bio tiha savest Amerike u vremenima u kojima je ona tako malo obraćala pažnju na sebe i svoj obraz. Poslednjih nekoliko godina, bez pouzdane dijagnoze sve teže bolesni Cash, snimio je jedan za drugim ravno četiri diska sa svojim čitanjima pesama drugih autora, među kojima srećemo pop hitove, ali i pesme izvučene iz tradicije folka (ova izdanja nose zajedničko ime American, a redom se zovu American Recordings 1994, Unchained 1998, Solitary Man 2000). Njegov najnoviji poduhvat The Man Comes Around beleži, tako, potresne verzije Simona & Garfunkela (Bridge Over Troubled Water), Depeche Modea (Personal Jesus), The Beatlesa (In My Life), Nine Inch Nails (Hurt), Hanka Williamsa (I’m So Lonesone I Could Cry), sve ukupno 15 obrada i jedan original, koji, nošeni tim jednoličnim baritonom koji se urezuje u sluh, ovog puta kao da dolaze s one strane tanke granice koja deli žive i mrtve. Sad je sasvim jasno da su sva četiri albuma obrada neka vrsta Cashovog testamenta, načina na koji se odužio pop muzici i svim zaljubljenicima u nju. Ali i više od toga – ova izdanja funkcionišu i kao odgovarajući testament same pop muzike.

Možda je pravi trenutak za nekoliko reči na temu nikad sasvim razjašnjene tajne fenomena Cashove nadgeneracijske popularnosti – nije samo jedna priča o Johnnyju Cashu ispričana, i nije samo jedan kritičar pokušavao da rastumači kako je neko s relativno ograničenim vokalnim mogućnostima postao cenjeni pevač i zaštitni znak američke folk i country muzike, obožavano biće kako među domaćicama koje slušaju samo Nashvilleske proizvode, tako i među intelektualcima koji će u CD plejer pre staviti neke novorockere tipa The Strokes… I nijedna priča nije bila sasvim tačna zato što nije isticala u prvi plan ono što je bilo najjače oružje Johnnyja Casha – humor. Apsolutno razoružavajući humor nekog kome nisu strane sve stranputice i mene koje život sa sobom nosi.

DOSTOJANSTVO UPRKOS SVEMU: Da nije imao toliko humora, koliko je imao tokom svoje skoro 50 godina duge karijere, Cash ne bi 1968. otišao u zatvor Folsom Prison da peva robijašima i snimi ploču s njima, niti bi – suprotno tradicionalnoj tipologiji karaktera, po kojoj crno nosi samo negativac – dobar deo profesionalnog života proveo obučen kao darker, što teško da je ikad bila preovlađujuća moda na srednjem Zapadu. Konačno, da nije imao mnogo humora, verovatno ne bi nikad ni pokušao da sarađuje s producentom Rickom Rubinom, jednim od tvoraca rap muzike (kroz Beastie Boys), i to na seriji albuma na kojoj – opet humor – peva samo obrade tuđih kompozicija, mada je veći deo karijere posvetio pisanju i izvođenju svojih autorskih komada.

Ono što je najuzbudljivije u ovoj humornoj odiseji kroz sopstveni život jeste karakteristično dostojanstvo s kojim je kroz sve oblasti muzike Cash klizio. Od ubedljivog rock’n’rolla otpevanog dok se u susednoj sobi Presley borio sa šiparicama, preko klasičnog countryja i folka, do današnjih nadahnutih verzija poznatih i manje poznatih pop hitova – s glasom o kome treba napisati poseban esej, glasom koji je vokalni pandan Busteru Keatonu na filmu, glasom koji se trudi da bude jednoličan ne bi li nekako neutralisao svu životnu prolaznost, Cash je zauvek potvrdio postojanje one dimenzije ljudskog dostojanstva koju možemo nazvati "dostojanstvo uprkos svemu", a naročito uprkos samom sebi.

Na sva četiri dosad izašla albuma obrada, on s veličanstvenom lakoćom preuzima pesme, kao gotove predloške, i pretvara ih u sage s rubnih područja emocija. Pri tom, prosto je neverovatno šta je, gde i kod koga našao – U2, Nick Cave, Sting, The Walkabouts, Chris Isaac… poznati i nepoznati, stari i novi, svi prolaze kroz isti Cashov tretman kojim ih podvrgava svom ličnom iskustvu, nalazeći novo opravdanje da se njihove pesme pevaju. Ovim postupkom Cash je pop muziku vratio njoj samoj, pronalazeći duboko ispod slojeva lažne šminke koju sa sobom donosi masovna proizvodnja pesama kao robe, one poslednje tragove iskonske story–telling prakse, koja odgovara na ljudsku potrebu da se s nekim drugim podeli svoje iskustvo.

Pesme se i pevaju da bi se doživljaj podelio i Cash ga deli neštedimice.

Vraćajući pop muziku u njen prirodan kontekst, i vraćajući je u vreme kad se obraćala ljudima koji su umeli da slušaju, Cash nas je podsetio na njeno poreklo. Umesto današnje uloge backgrounda i nosioca prodaje životnog fazona, pop muzika jučerašnjice imala je ponekad onu teško opisivu snagu da nam otkrije gde se nalazimo i kuda idemo, da nam omogući da prepoznamo sebe u pesmama i to podelimo s drugima. Sve ostale pesme behu loše.

I tako – grejući se na hrapavom glasu Johnnyja Casha, možete čuti poslednjeg deku čije reči još vrede, kako vam govori baš ono sto biste hteli da vam neko nekada kaže, pre nego što ste se tako nepromišljeno zaleteli u ovo bespuće…