U Beogradu će od 22. do 29. novembra biti održan deseti, jubilarni Festival atorskog filma "Pogled u svet". Osnovan 1994, jedne od najtežih i najdepresivnijih godina u istoriji naše zemlje, festival je uspeo da nam za prethodnih deset godina prikaže 234 ostvarenja iz 59 zemalja. Doza hrabrosti, improvizacije i ljubavi prema filmu, koja je bila neophodna da bi festival nastao, ostaće njegovo osnovno obeležje i zaštitni znak koji ga prati sve do danas.

KAKO JE POČELO: Odlukom Saveta FEST-a 1993. godine, Beograd ostaje bez jedinog međunarodnog filmskog festivala, dok se srodni BEMUS i BITEF pojavljuju u skraćenim, embargo izdanjima. U jesen 1994, popunjavajući prazno mesto FEST-a koji je posustao pod teretom opšte apatije i sopstvene glomaznosti, direktor "Jugoslavija filma" Vojislav Vučinić i filmski kritičar Slobodan Novaković osnivaju Festival autorskog filma "Pogled u svet" koji je premijerno održan u decembru te godine. U svojim počecima festival je nužno ličio na državu u kojoj je nastao. Filmske rolne su stizale kao i svaka druga roba tih dana, svim mogućim, polušverceskim, ništa me ne pitaj, kanalima. Od početka prihvaćen od zahvalne publike, svestan svoje nesavršenosti i, za razliku od FEST-a, neopterećen sentimentalnim bagažom sopstvene mitske veličine, festival je nastajući u okolnostima potpunog društvenog beznađa formirao i do danas očuvao jedan izrazito gerilski način delovanja. Svoj status je gradio, praktično, bez ikakvog marketinga, isključivo kvalitetom prikazanih filmova. Potpuno čist od svih socijalnih konotacija i festivalskog glamura svojih beogradskih kolega, on je stvorio krug vernika od poštovalaca filma i nikog drugog. Pogledati film je jedini razlog što neko odlazi na FAF. Ovim fokusiranjem na filmske vrednosti izvršena je potpuna deratizacija od svih pripadnika političke ili neke druge elite koja bi da se uslika ili prošeta bunde.

Specifičan karnevalski pristup u organizaciji i odgovarajuća atmosfera koja iz toga proizlazi svakako su najupečatljivije odlike festivala. Svaki lični utisak je često obeležen nekim neprijatnim sećanjem. Gužvanje u hodniku koji je preuzak da bi u njemu prošli i oni koji izlaze sa projekcije i oni koji žele da uđu na sledeću, prvo je na šta nailazite. Izrazito neudobna sala DKC-a opremljna je samo jednom grejalicom u prilično hladnom novembru. O kvalitetu zvuka i slike najbolje govori incident sa filmom Srećni zajedno Vong Kar Vaja čiju jedinu kopiju evropski distributer nije hteo da pošalje da se ne bi oštetila na našoj zastareloj projekcionoj opremi. Dešavalo se i da gledaoci sa ulaznicama ne mogu da uđu u salu koja je popunjena ili da se dva puta prodaju karte za istu projekciju. Nijedan objavljeni program do sada nije ispoštovan. Da filmovi ne stignu, zakasne ili promene termin nikoga više i ne čudi. Koncept filma iznenađenja ovde je izdignut do programskog načela. Gosti koji su stizali imali su priliku da osete nešto od ove Ed Vudovske razdešenosti. Gaspar Noa je kada se pokvario projektor za titlove izašao na binu i prekinuo prikazivanje dok se uređaj ne popravi, da publika ne bi propustila bitan deo filma. Holandski reditelj Kjuriel je 1996. imao još zanimljivije iskustvo. Njemu je prišao jedan nadobudni student FDU-a i rekao reči kojima ne treba prevod "Your film is shit", na šta je ovaj hladnokrvno uzvratio "Imao sam ja i gorih".

POD ZNAKOM PITANjA: Ovaj specifični šarm na stranu, jedino i najbitnije što nam je festival doneo jesu sami filmovi. FAF je odnegovao čitavu jednu generaciju filmofila i doprineo da nekolicina reditelja kao što su: Vong Kar Vaj, Abas Kijerostami, Aleksandar Sokurov, Klod Miler, Tom Tikver, Takeši Kitano, zadobije kod nas kultni status. Za ovog poslednjeg vezano je i prvo veliko razočaranje ovogodišnjeg programa. Nakon što se i prošle godine pokazao kao malerozan jer je njegov film Lutke kasnio zbog toga što nije na vreme ušao u avion u Beču, ove godine Kitanov novi film Zatoichi iako najavljen ipak neće stići. Još dva filma, koja su trebala da budu favoriti festivala pod velikim su znakom pitanja. Radi se o jednom od festivalovih otkrića, Klodu Mileru, i njegovom novom filmu Mala Lili. O veličini potencijalnog gubitka govori podatak da je Milerov film O ženama i magiji osvojio glavnu nagradu "Aleksandar Saša Petrović" za 2001. a prošlogodišnji Beti Fišer i druge priče bio odlično prihvaćen. Drugi neizvestan film je Na čijoj strani, u režiji još jednog velikog imena evropske kinematografije Ištvana Saboa i po scenariju Ronalda Harvuda. Problem je, kako saznajemo kod organizatora, grčki distributer koji je otkupio prava za područje jugoistočne Evrope i koji bi pre da proda filmove nego da ih ustupi. Za film Kloda Milera traži se alternativni izvor preko Francuske, ali šanse nisu velike. Na prvi pogled, među 20 naslova na programu predstojećeg festivala nema izrazito intrigantnih filmova, filmova koji su podigli veću prašinu i za koje možemo unapred reći da će biti centralni događaji ovogodišnje smotre. Takvih filmova ranije nije nedostajalo. Prošle godine su to bili Ken Park Lerija Klarka i Nepovratno Gaspara Noe, a pretprošle Profesorka klavira Mihaela Hanekea, Intimnost Patrisa Šeroa i Princeza i ratnik Toma Tikvera. Prethodna dva izdanja Festivala autorskog filma bila su i najbolja u njegovoj kratkoj istoriji, festivala koji je uspeo da ukrade momentum od FEST-a i da prikaže najvažnije nezavisne filmove tih sezona. Iako organizatori tvrde da su uspeli da nabave skoro sve filmove koje su želeli, izostanak ostvarenja koji bi svojom kontroverznošću skrenuli pažnju javnosti rizičan je selektorski potez i tek ćemo videti da li će se isplatiti.

OVE GODINE: Jedini film koji dolazi sa oreolom pobednika nekog od značajnih evropskih Festivala jeste Povratak Andreja Zvjaginceva koji je osvojio Zlatnog lava u Veneciji. Ovo debitantsko ostvarenje je drama u maniru karakterističnom za deo ruske kinematografije koja vodi poreklo od Andreja Tarkovskog. Njene odlike: opsednutost teškim temama, meditativnost i komplikovane međuljudske odnose možemo naći i u filmu Otac i sin našeg starog znanca Aleksandra Sokurova. U pitanju je drugi film iz planirane trilogije posvećene odnosima u porodici. Prvi film Majka i sin bio je pobednik FAF-a 1997, a u planu je i treći Dva brata i sestra, koji ćemo verovatno gledati na nekom od narednih festivala. Oba filma koja nam stižu iz Rusije su pored sličnog kinematografskog pristupa povezana i temom odnosa oca i sina. Najveće rediteljsko ime ove godine pripada svakako Ircu Stivenu Frirsu, koji potpisuje američki film Prljave lepe stvari. Ovo je pre svega priča o životu i obespravljenosti ilegalnih emigranata u Londonu. Pored teme o civilizacijskom sukobu između bogatih i siromašnih, koja našoj publici može da bude bliska, glavni kvalitet filma je francuska glumica Odri Tatu, poznata po naslovnoj ulozi u filmu Amelija Pulen. Argentinski reditelj Hektor Barbenko se posle filma Poljubac žene pauka vraća temi života u zatvoru s aktuelnim ostvarenjem Karandiru. Radnja prati doktora koji dolazi da zatvorenike testira na HIV virus i bavi se strukturom moći među zatvorenicima, da bi se završila pobunom koja se zaista desila u oktobru 1992, poznatom pod imenom Karandiru masakr. Još jedan reditelj je povratnik na festival. Reč je o Poljaku Janu Jakubu Kolskom, s tim što njegovog filma iz 1996. bolje i da se ne sećate jer je ostavio prilično loš utisak. Njegov novi film Pornografija snimljen je po romanu Viktora Gombroviča i bavi se poljskim intelektualcima za vreme nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu. Ostali autori su nepoznati našoj publici. Od Francuza, tu su dve rediteljke, debitantkinja Džuli Bertučeli sa filmom Otkako je Otar otišao koji se fokusira na život jedne porodice u Gruziji, i En Fonten koja dolazi sa dva filma, nešto starijim Kako sam ubio oca iz 2001. i poslednjim Natali koji okuplja proverenu glumačku ekipu: Fani Ardan, Emanuel Bear i Žerara Depardijea, i koga često porede sa Ozonovih Osam žena. Boje azijske kinematografije brane iranski, tajlandski, indijski i kineski filmovi. Od njih treba izdvojiti Priču koja počinje s kraja Indijca Muralija Naira, još jednu potvrdu da se u Indiji ne snimaju samo bolivudski mjuzikli. Film u ironijskoj transformaciji kreće od socijalne drame da bi se završio kao horor. Sintagma indijski horor vrsta je atrakcije sama po sebi, tako da ovaj film ne bi trebalo propustiti. Drugi azijski film nametnuo se izuzetnim rejtingom kod kritike gde god da se pojavio. Radi se o tajlandskom filmu Poslednji život u svemiru još jednog debitanta Pen-ek Ratanaruanga, koji se bavi otuđenošću, samoubistvom i ljudskim odnosima u velikim gradovima. Prvo američko ostvarenje ruskog reditelja Vladimira Alenikova Pištolj prati kretanje jednog pištolja tokom 90 minuta trajanja filma. Forma toliko moderna poslednjih godina nadovezuje se na još jednu aktuelnu američku temu: kontrolu oružja. Nećete mnogo rizikovati ako pogledate predstavnika uvek zanimljive islandske kinematografije, film Noi Albinoi Dagura Karija, dok je drugi brazilski film Madame Sata Karim Oinuz zadužen za seksualnu kontroverzu koja je privukla mnogo pažnje proteklih godina. Festival nastavlja tradiciju premijernog prikazivanja domaćih filmova. Ove godine videćemo Ta jadna stvorenja, novi film Petra Lalovića koji se vratio dokumentarnom filmu o prirodi po kome ga najlakše prepoznajemo. Drugi je Seobe II iz zaostavštine Saše Petrovića, zapravo načinjen od šest epizoda TV serije koje je snimio posle prvog dela Seoba.

Na kraju samo jedan savet. Ako se i ove godine odlučite da posetite festival, teškom mukom se probijete do sale, jedva uđete sa svojom kartom, na vašem sedištu sedi neko ko ima isto mesto kao i vi, film počne i shvatite da to nije onaj za koji ste platitli ulaznicu, nemojte da se nervirate. Možda će to biti najbolji film koji ste u životu gledali.