Prošle godine ovaj festival završio se mrljom zbog izostanka glavne zvezde Di Di Bridžvoter: u poslednji čas, zbog zdravstvenih problema, otkazala je deo evropske turneje. Beogradski jazz festival (dalje: BJF) tom prilikom ponudio je vraćanje novca onima koji su kupili ulaznice, i jasno, obećao da će koncert ove pevačice u Beogradu prirediti prvom prilikom. Proletos je Di Di nadoknađivala otkazane nastupe, ali je BJF to potpuno ignorisao. Kako i ne bi kad se u tom kratkom razdoblju navrat-nanos pripremalo njegovo novo izdanje, jer festival, zapravo, postoji samo u jesen. No, to nije jedina bitna razlika kojom BJF sve više zaostaje za buketom drugih, neretko novijih muzičkih festivala u Srbiji i regionu, koji se i te kako trude da održavaju kontinuitet zbivanja, kontakta s publikom, publiciteta itd. Niti je džez monopol BJF-a, pa mu i na "njegovom" terenu odgovarajućim sadržajima sve jače konkurišu BELEF, Guitar Art, BEMUS itd. – pravilno postavljeni kao elitni, statusni, time i bliži državnim jaslama.

Burgijajući da ostane čedo tog u srži komunjarskog načina finansiranja kulture, BJF je ove godine prihvatio i da mesecima bude neizvesno njegovo održavanje ili makar sadržaj, ovisno o kilavom izboru gradonačelnika, nemuštom sklapanju (gradske) vlade, instaliranju partijskih aparatčika koji tranžiraju fondove… Ponižavajuće je da posle uspešnog obnavljanja BJF-a 2005. njegova budućnost i dalje (za)visi od lokalnih političara, a ne (ipak zdravije) od komercijalnih sponzora. Ovakvo životarenje BJF-a neizbežna je posledica izbegavanja suštinskih promena u organizaciji/Domu omladine Beograda (dalje: DOB), bez čega nema razvoja ni ovog festivala.

Prethodna garnitura nove vlasti znatno je povećavala download novca poreskih obveznika BJF-u, a festival se u svom II i III pojavljivanju posle obnavljanja (22. i 23. po starom brojanju) samo gojio i gubio na kvalitetu. Najnovija nova garnitura u Skupštini grada i Ministarstvu kulture se isprsila, a s više od deset miliona dinara (tada, više od 125.000 evra) naših para 24. BJF je kraći i u manjim prostorima, uprkos stidljivom sponzorstvu i jedne banke. Nema ni traga od navodne koncepcije samo oni koji ovde premijerno gostuju, nego su zvezde-nosioci programa bez izuzetka već nastupale ovde, poneke i više puta. Sve najvažnije desilo se u 12 koncertnih celina, "duplih" – uveče u Domu sindikata ili sali "Kolarca", i ponoćnih – u bioskopskoj dvorani DOB-a.

Posle apsolutnih početnika, Big benda Muzičke omladine Beograda u foajeu, aktuelni ambasador SAD u Srbiji Kameron Manter, shodno najavi, uz pomoć dvojice svojih viših službenika, na klaviru je korektno izveo Mo’ Better Blues B. Marsalisa, možda ne slučajno iz istoimenog filma vodećeg crnog režisera Spajka Lija. Imajući petlju kakva nedostaje i najskupljim činovnicima, zaslužio je aplauze i kadencu na kraju veselog, mudrog i poučnog nastupa trubača-veterana Džona Fedisa sa Big bendom RTS-a. Vodeći nas kroz orkestarsko doba svog uzora Dizija Gilespija, Džon je uspešno zadržao i Dizijevu duhovitost, pa je svog bubnjara najavio kao "Barakovog dalekog rođaka". Fedisov cenjeni rad u džez obrazovanju dozvolio nam je da kao retko kad primetimo da je ovaj orkestar prevazišao ćatinski odnos prema muzici, a master-klas imao je i na džez-odseku muzičke škole "Stanković".

Mladi, takođe crni trubač Kristijan Skot s razlogom je u strmom usponu jer sa svojim kvintetom pokazuje jedan od puteva kojim je Majls Dejvis mogao otići da nije zapao u metiljavi fank i solističko zabušavanje. No, bar trećina prisutnih otišla je još u pauzi, a nova/nekultivisana publika nastavila da izlazi i tokom sola i tihih delova. Ovo se ponavljalo svake večeri, podstaknuto čudnom inverzijom programa: veće zvezde/nama poznatiji izvođači nastupali su ranije, pa je deo prisutnih posle klimaksa koncerta gubio interes.

Vatreni kvartet italijanskog saksofoniste Stefana di Batiste oduševio je baš kao što ga je "Vreme" predstavilo letos u prikazima evropskih džez festivala. Pijanistkinja/pevačica Patricia Barber sa svojim kvartetom opet je briljirala, mešavinom standarda (mahom s odličnog novog The Cole Porter Mix, Blue Note/EMI – Dallas records) i sopstvenih pesama, koje su se iz neobičnog ugla približile atmosferi i opusu Džoni Mičel. I, nije propustila da u poredbenu You’re The Top utka … you’re Obama, a democrat.

Prerano izvikani izraelski trio Jarona Hermana je drugorazredni u poređenju sa (sada već nepostojećim) e.s.t. ili trijom Avišaija Koena, da se zadržimo u okvirima obnovljenog BJF-a. Više teatralno nego sadržajno, međutim, uspaljuju publiku koja se tek uči džezu.

Brazilski kompozitor/klavijaturista, pevač i producent Markos Vale nije samo iz drugog naraštaja bosanove nego nam se sa svojim mlađim/tvrđim pratiocima predstavio i kao manje kvalitetan korisnik prefinjenih harmonija. Svetla tačka je njegova mlada supruga-pevačica, a sve je došlo na svoje mesto kad su kul pratili glas i gitaru gđe Vande Sa. Pravo naelektrisano izdanje – elektro-bosa s jakim unosom fanka – pružili su u Holandiji smešani Zuco 103, a sličnu snagu i mešavinu demonstrirao je i violončelista Dana Leong iz SAD, s reperom, semplovima i dinamikom "kašmirskog" razdoblja Led Zeppelina. Džimi Pejdže, vrati se, sve je oprošteno!

Poslednji koncert festivala, takođe u DOB-u, pripao je američkom triju Bad Plus, koji je pokazao da se i akustičnim instrumentima može preneti ništa manja energija, a u dekonstruisanju hitova popa/roka (koji to i zaslužuju) pomogla im je pevačica Vendi Luis. Najveći broj ljudi privukao je ipak Rambo Amadeus, donekle prilagodivši aranžmane festivalu. Uopšte problem nije zašto je angažovana neosporna komercijalna veličina van džeza (koja toliko ulaznica može da proda i bez BJF-a), nego kud li se dede ona misija BJF-a da predstavi ovdašnje džezere koji između dva izdanja festivala objave novi album? Jer, ipak je i kod nas, u međuvremenu, objavljeno nekoliko takvih.

Pošto organizatori BJF-a ne shvataju da je prodata ulaznica vrsta ugovora između njih i kupaca (slično kao plasiran glasački listić između političara i birača), tim je teži udarac nedolazak francuskog gipsy swing gitariste Birelija Lagrena, zvezde završne večeri. To smo saznali tek ušavši u predvorje, a objašnjenja i kasnije vraćanje novca jadna su popravljanja utiska kod najšire javnosti. Još jedna etno šarena grupa, libanskog (o)udiste Rabiha Abu Halila s aktuelnom mešavinom arapske muzike i portugalskog fada ostavljena je na cedilu: Rabih je kulturološki nekorektnim, ali urnebesnim najavama "kupio" prisutne, no tamnom zvuku njegove zanimljive postave nije pomoglo što su za razočaranu publiku svirali i duže od predviđenog, s nametnutom pauzom.

Beograd i Srbija imaju veću i žilaviju džez publiku nego što to misle PGP/RTS i BJF, koji je uz to i ne poštuju dovoljno. Posle četiri oživljena izdanja BJF nije od budžetskog dojenja bitno odmakao ka samostalnom opstanku, i vuče se za političkim farsama u Serbistanu. "Od posebnog značaja za Beograd?" Previše važan da za toliko novca i drugih ulaganja ne bi bio bolji, i da bi bio ostavljen samo činovničkom otaljavanju.