Istorija na izložbi
OTVARANJA IZLOŽBI U ZRENJANINU I SOMBORU: Milka Ljuboja;...
foto: narodni muzej zrenjanin
Kad je kašika vrednija od prstena
Priča o porodici Drelih i somborskim Jevrejima na izložbi "Kutija sećanja", ispričana pomoću slučajno sačuvanih fotografija
Porodica Drelih bila je jedna obična somborska porodica. Njihova tragedija započinje sa Drugim svetskim ratom, kada su sa ostalim Jevrejima iz ovog grada deportovani. Od dvanaest članova, rat je preživelo samo dvoje. Sticajem okolnosti, njihova dokumenta, fotografije i deo ličnih stvari su sačuvani i deo su izložbe "Kutija sećanja" Gradskog muzeja Sombor, koja trenutno gostuje u Narodnom muzeju Zrenjanin. Izložba je nastala kao deo istraživanja za obnavljanje bivšeg Jugoslovenskog paviljona u Državnom muzeju Aušvic-Birkenau u Poljskoj. Na inicijativu Hrvatske, postavka u muzeju u Aušvicu skinuta je 2009. godine (vidi okvir).
Tragajući za potomcima ili onima koji su preživeli deportaciju u Aušvic i holokaust, jedan od učesnika ovog projekta, Olga Manojlović Pintar, viši naučni saradnik u Institutu za noviju istoriju Srbije, sticajem okolnosti došla je u kontakt sa Mihal Tulpan iz Tel Aviva, koja je potomak somborske jevrejske porodice Drelih, i čiji je otac Moše Mustafija potomak sarajevskih sefardskih Jevreja. Ispostavilo se da Mihal Tulpan ima bogatu kolekciju porodičnih fotografija koje datiraju od kraja 19. veka, pa sve do trenutka deportacije, kao i fotografije koje prate njihovo iseljenje u Izrael. Pomoću njih mogla je da se ispriča priča o svakodnevnom životu Jevreja do deportacije, njihovo stradanje, pa i iseljenje u novu izraelsku državu. Pronađeno je oko 300 fotografija, a izloženo je stotinak koje, po rečima autora izložbe Milke Ljuboje, višeg kustosa Gradskog muzeja Sombor, prikazuju članove porodice u različitim trenucima njihovog života, sa druženja, školovanja, na kojima su poznanici, prijatelji, komšije, a od kojih su neki takođe stradali.
"Kroz priču o porodici Drelih zapravo se prvi put pričala priča o somborskim Jevrejima na ovaj način. Porodica Drelih nije ni po čemu bila izuzetna. Posebna je samo po tome što su njene fotografije preživele holokaust i to opet sticajem nekih istorijskih okolnosti. Njihovu kuću su posle deportacije dobili Mađari koji su doseljeni iz Transilvanije odlukom mađarskih okupacionih vlasti. Jednu metalnu kutiju sa fotografijama koju im je bilo žao da bace, smestili su u prostorijicu u dvorištu sa nekim ličnim predmetima porodice Drelih. Kada se Magda Drelih vratila iz Aušvica u januaru 1945. godine, zatekla je u svojoj kući potpuno stranu porodicu. Oni su joj omogućili da živi u toj maloj prostoriji u dvorištu i predali joj sve što su sačuvali. A Mihal Tulpan, njena ćerka, sve to je ustupila našem muzeju sarađujući sa dr Olgom Manojlović Pintar i novinarkom Suzanom Sudar, promoterkom ove izložbe", kaže Milka Ljuboja.
Na izložbi u Somboru prikazane su i porodične stvari koje su sačuvane. Među njima je bila i jedna kašika iz Aušvica, za koju je Magda, po dolasku u logor, zamenila porodični prsten i sledovanje hrane, jer nije želela da jede prstima. U surovim uslovima logora želela je da sačuva dostojanstvo. Kašika je postala porodična relikvija, da ih uvek podseća na strahote koje su se desile tokom Drugog svetskog rata.
Izložba je do sada gostovala u Novom Sadu, Sarajevu, Beogradu, planira se gostovanje u Osijeku, a tokom 2018. godine po gradovima Srbije. Ona ne prikazuje samo stradanje, nego slavi i život i, kako kaže Milka Ljuboja, "izložba je emotivna, fotografije pričaju priču i o radosti, mladosti i o druženjima, skautskom kampu gde se vidi kako podižu zastavu, ali priča i priču o stradanju i završava se nadom u budućnost, u opstanak, jer ljubav je ta koja pobeđuje i smrt u Aušvicu. Moša i Magda se sele u Izrael, dobijaju decu i poslednja fotografija na izložbi jeste jedan zaljubljen mlad bračni par koji u zagrljaju drži svoju malu decu. Kroz izložbu se vidi i kako je Sombor imao jednu posebnu društvenu klimu gde su naši, somborski Jevreji bili rado prihvaćeni kao članovi različitih udruženja, kao društvo koje se nije delilo na nacionalnoj osnovi. Jer to jeste jedna od osnovnih karakteristika našeg grada. Mislim da izložba u stvari prikazuje i slavi život i to se posetiocima jako dopada, jer o jevrejskoj zajednici se malo zna, a sad su dobili priliku da je upoznaju, a istovremeno da shvate kako u ratu nema pobednika, u ratu smo svi poraženi i svi stradaju. Prosto, posetioci počinju drugačije da doživljavaju sudbinu cele jevrejske zajednice na osnovu tih fotografija."
Tekst je nastao u okviru projekta "S muzejima kroz izložbe – Upoznavanje muzejskog nasleđa Srbije".
Projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Na čekanju sedam godina
Na osnovu odgovora iz Ministarstva kulture Republike Srbije, obnova izložbe u Aušvicu "zapela" je na pitanju kako će troškovi biti podeljeni. Olga Manojlović Pintar, koja je od početka učestvovala u ovom projektu, nije optimista da će skoro biti završen, ali je još više razočarana što slične izložbe teško dopiru do šire javnosti i ne izazivaju dijalog u društvu:
"Situacija, uvek postoji taj čuveni izraz, je kompleksna i nove vladajuće garniture nisu pokazale inicijativu da se projekat završi. Mi smo u limbu u kome ne znamo na koji način će se cela stvar okončati. Naša ideja iza koje čvrsto stojimo jeste da svi zajedno uradimo izložbu zato što je žrtve Aušvica teško deliti po nekim granicama. Iz načina na koji ovo uradimo zavisi da li ćemo kod nas uspostaviti neke vrlo važne repere u odnosu prema prošlosti – da se prepozna ne samo svoja nego i tuđa žrtva, da se preispituje odgovornost za kolaboraciju sa fašizmom i da se vidi na koji način prećutkivanje svih tih tema ima katastrofalne posledice po sadašnjost u kojoj živimo, i na koji način to blokira naša saznanja o ratovima 90-ih. Svesni smo i zamerki koje su stavljene o konceptu izložbe u Jasenovcu gde su predstavljene samo žrtve i to ne u celini, a nekako su se izgubili počinioci tih zločina. Naša glavna ideja da se vrlo jasno pokaže ko je stradao, ali i ideologija i sistem koji su to stradanje planirali i izvršili, i naravno pojedinci, institucije i organizacije koje su u tome aktivno učestvovale, da pokažemo na koji način su nacistički režim i Treći rajh osmislili, a kako su svi ostali režimi u tome aktivno učestvovali", kaže Olga Manojlović Pintar. Ona dodaje da je slična situacija i sa Starim sajmištem, gde takođe ne postoje nikakvi rokovi, a to su mesta "na kojima smo dužni da stalno sagledavamo naš odnos prema Drugom svetskom ratu i prema pojavi fašizma, kao i da pokažemo naš odnos prema čuvenoj konstataciji da je fašizam večan i da je nužno stalno se protiv njega boriti."
O sudbini nekadašnje jugoslovenske izložbe u Aušvicu, odgovor smo dobili od Asje Drače Muntean, pomoćnice ministra za međunarodne odnose i evropske integracije u oblasti kulture Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije:
"Ministarstvo kulture, informisanja i informacionog društva Republike Srbije je 2011. godine sazvalo prvi konsultativni sastanak svih bivših jugoslovenskih republika o statusu izložbenog prostora bivše Jugoslavije u Državnom muzeju ‘Aušvic-Birkenau’. Učesnici svih republika bivše Jugoslavije izrazili su volju da se u izložbenom prostoru u okviru Paviljona br. 17 ipak pripremi zajednička stalna postavka, kao i da se osnuje međudržavna radna grupa. Ova odluka je potvrđena na nivou ambasadora bivših jugoslovenskih republika, uključujući Hrvatsku i Sloveniju, koji su se sastali u Državnom muzeju u Poljskoj u oktobru 2011. godine.
Međudržavna radna grupa održala je ukupno sedam sastanaka, pod pokroviteljstvom Uneska, a u okviru globalne inicijative ‘Kultura: most razvoja’ i Interresorne platforme za kulturu mira i nenasilja, na kojima je postignut generalni dogovor o okviru i glavnom sadržaju izložbe. Na poslednjem sastanku koji je održan maja 2015. godine u Ljubljani, nastavljena je diskusija o renoviranju i transformaciji Paviljona br. 17, kao i o uspostavljanju zajedničke izložbe bivših jugoslovenskih republika, dok su se sa sadržajem izložbe, uz manje korekcije, složili svi učesnici. Procenjeni (okvirni) troškovi neophodni za renoviranje Paviljona br. 17 u Muzeju "Aušvic-Birkenau" iznose oko 1,5 miliona evra (procenu troškova je izvršio austrijski Nacionalni fond za žrtve nacionalsocijalizma). Srbija je predložila da se troškovi renoviranja podele, na jednake delove, između šest bivših jugoslovenskih republika. Dogovoreno je da svih šest republika dostave odgovore na ovaj predlog. Još uvek se čeka na odgovore pojedinih zemalja.
Na istom sastanku Republika Srbija je pokrenula inicijativu i svim prisutnim učesnicima uručila i predlog pisma, obraćanja Evropskom parlamentu (Komitet za kulturu i obrazovanje) sa molbom za eventualnu pomoć za završetak ovog projekta. Nakon dve godine pismo su konačno potpisali svi (Srbija, BiH, Hrvatska, Crna Gora, Slovenija i Makedonija) i očekuje se da bude predato Evropskom parlamentu u septembru ove godine."
