Beograd, Plato, 2002, prevela Olivera Živanović

Ni posle svih društvenih promena koje uvode i obezbeđuju slobodnije ponašanje ne bi bilo manje iznenađenje da neki filozof, ili barem profesor filozofije, pristane da se slika kako vuče kola dok nad njim bičem zamahuje mlada, lepa žena, naročito ako je studentkinja. Ipak, Niče je, prihvatajući svog prijatelja Pola Rea u isti jaram kojim upravlja čuvena intelektualna zavodnica Lu Salome, upravo to učinio. Stvar je dovoljno izazovna, pa čak i zagonetna, da premašuje neku uobičajenu predstavu o opčinjenosti i zanosu. Ima u njoj nešto više literarno nego biografsko, nekmoli filozofsko.

S druge strane, poznato je da su se Niče i Frojd – a Lu Salome će nedugo posle te fotografije biti jednako fatalan izazov i u krugu psihoanalitičara – sreli u svojoj lektiri, pre svega čitajući Šopenhauera, ali isto tako i Dostojevskog, Šekspira i grčke tragedije. Napokon, i jedan i drugi otkrivali su jednu dublju stranu čovekove ličnosti, ono zatamnjeno svojstvo duše i karaktera koje pokreće sve strasti i odlučujuće utiče na čovekovo mišljenje i delanje. Iz dva različita ugla oni su potresli duhovnu istoriju čovečanstva na svršetku XIX veka i svojim uvidima, ali i osobenim stilom, otvorili nove mogućnosti razumevanja i razmišljanja, tumačenja i samosaznanja.

Dovoljno je, prema tome, zamisliti ova dva susreta, jedan stvarni i jedan duhovni, pa da se ukaže široko polje mogućnosti od kojih lako nastaje zanimljiva priča. Upravo to nastoji da postigne parabiografski roman Irvina Jaloma, profesora psihijatrije na Stenfordu. Jalom je, oslanjajući se na ono što se moglo dogoditi, "dogradio" i mistifikovao 1882. godinu šaljući Ničea u Beč da spas od nepodnošljive, psihotične usamljenosti potraži u začecima psihoanalitičke procedure koju uvodi Frojdov mentor i prethodnik, doktor Jozef Brojer. Frojd ostaje u drugom planu, ali je utkan u priču tako što se naslućuje da će se iz ovog slučaja i analize izroditi nešto posebno. To je efektno rešenje, kao što je dobro zamišljen, premda ne i tako uspešno realizovan, obrt u kojem Niče analizira Brojera pokazujući dvostruko delovanje psihoanalize. Ako nije stvaran, nego moguć, ovaj događaj koji je Jalom strpljivo izgradio i popunio biografskim materijalom, sa stanovište duhovne istorije uverljiviji je nego da se zbilja odigrao. Jedino je rasplet u jednostavnosti samosaznanja manje uzbudljiv no što bi to ideje nihilizma obezbeđivale, ali Jalom je psihijatar, zar ne. Utoliko je više na strani duše nego duha, pa i Ničeovu figuru mora da okuje u razmere ljudske patnje više nego prometejske i sokratovske filozofske misli.

Neki bolji znalac istorije filozofije i psihoanalize mogao bi da očekuje više, a neko čiji je pogled na književni doprinos i filozofiji i psihoanalizi oblikovan ne samo između Zveva i Prusta, Dostojevskog i Mana ili Kafke i Beketa nego u celini onoga što nude klasici svetske književnosti mogao bi da traži više pripovedačkog dara no što ga Jalom ima. Ipak, ovaj američki profesor ume da priča i priču učini zanimljivom, a to što je jednostavan i poučan, može biti i vrlina ove knjige za onoga ko se u stvarima nihilizma i psihoanalize ne razabire sasvim. Naprotiv, upravo će taj čitalac, ostavljen da luta između ljubavi i odbojnosti, želje i strasti, potrebe i osujećenosti, između drame samorazumevanja i pretumačivanja čitave istorije mišljenja, moći da u ovoj lektiri pronađe neku vrstu uvoda u jedno povlašćeno polje duhovne istorije čovečanstva u kojem uvek ima mesta za onoga ko traga i stremi, kojem običnost običnog nije dovoljna. Roman Kad je Niče plakao zato je već posle nekoliko nedelja postao jedna od najbolje prodavanih knjiga u našim knjižarama, što samo pokazuje da nije jedini put do bestselera kroz skandal i trač ili kroz uporno medijsko uzdizanje nekih izobličenih i priprostih osoba koje su nešto načule i baš bi htele da budu fam fatal, a još bi i da pišu. Prosvećujuće dejstvo priče i pričanja neka je vrsta pomoći da se čitalac zaštiti i istovremeno slika jednog drugačijeg izdavačkog usmerenja.