U kulturnom okruženju u kojem se – što brljanjem i nehajem, što smišljeno i sistematski – uveliko radi na zaboravu, odnosno na nekovrsnoj kokošizaciji našeg pamćenja, vredno je pohvale svako nastojanje da se tom zaboravu doaka, da se vrednosti obnavljaju tako što će živeti; dakle, najbolje tako što će ukupna naša baština modernosti bivati na sve dostupne načine reaktuelizovana. Naizgled mali, ali dragocen prilog tome jeste i novo izdanje knjige koja se ovde razmatra, debitantskog romana s konca šezdesetih Lasla Vegela, tada jednog od Mladih Gnevnih Ljudi šezdesetosmaške generacije, a danas rezigniranog, no zarad toga ništa manje lucidnog posmatrača ovdašnjih, ali i uopšte srednjoistočnoevropskih postkomunističkih uspona, posrtanja i lutanja.

No, da gornji pasus ne bi doprineo zabuni, valja pohitati da se kaže: Memoari jednog makroa nisu nekakva muzealna vrednost kojom će se baviti tek dokoni istoričari književnosti (a bogme i sociolozi kulture bi tu imali posla), nego živa i uzbudljiva literatura koja se nije pohabala u ovih četrdeset i kusur godina! Sama činjenica da se prevođenja romana poduhvatio takav maestro kakav je bio Aleksandar Tišma – koji niti je živeo od prevođenja niti je radio "na normu" – ukazuje na jednu važnu činjenicu: ovaj je roman jedan od onih koji su najbolje "uhvatili" duh i strujanje jednog vremena, i preneli ga – eto svedočanstva kroz novo izdanje – do današnjih čitalaca. Prvi se put ova knjiga u srpskom prevodu pojavila 1970, negde na vrhuncu one postrankovićevske oslobađajuće "južine" u jugoslovenskom društvu; lično posedujem ono sledeće izdanje iz 1986, iz sutona socijalizma dakle, objavljeno u onoj dragoj i prelepoj biblioteci "Danas" Matice Srpske, iz onog prošlog svršenog vremena u kojem je Matica, sa svojim sjajnim knjigama i sa svojim fenomenalnim Letopisom (koji su tada kreirali ljudi poput Despotova, Kopicla, Jovanova, Judite Šalgo…), bila uistinu kulturna institucija a ne pozadinsko paravojno udruženje za sistematsku kretenizaciju i varvarizaciju "svih srpskih zemalja". Sada nam "Stubovi" nude svojevrsno treće čitanje, u najnovijem "novom kontekstu" jedne večito burne i u toj večitoj burnosti večito iste potkontinentalne istorije.

Šta su zapravo ovi "Memoari"? Zaigran, uzbudljiv solilokvij momka sa (novosadske) ulice iz šezdesetih, malo studenta a malo (više) zgubidana, korzo-kibicera, ne baš artikulisanog buntovnika protiv jednom-zauvek-zadatog Reda Stvari "pobedničke" generacije očeva. Nešto je, naime, snažno u vazduhu, neko čudno strujanje u kojem se "lokalna" potreba za buntom protiv građanske učmalosti jednog navodno postgrađanskog poretka prirodno spaja sa "globalnim" weltschmerzom rokenrol generacije, baš koliko i sa generalnim hormonskim (i pomalo selindžerovskim, po prirodi stvari) svrabežom mladosti kao takve, besomučno eksperimentišuće sa emocijama, telima, vrednostima. Takvi su, dakle, i narator Bub, i njegovi prijatelji, prijateljice i devojke u svim svojim izukrštanim opasnim vezama, Hem, Tornados, Merkur, Bea, Tanja, Čiči i ostali. Takav je grad i svet oko njega: propupao i zamaman, sav nekako ustremljen protiv sveta roditelja; a to se gibanje šezdesetih, taj se kontrakulturni senzibilitet koji nema potrebu da se deklariše takvim jer to već duboko iznutra jeste, oseća u svakom retku ove knjige, nekako posve kompatibilne sa, recimo, Godarovim filmovima iz tog vremena, ili sa Blow Upom, ili sa free jazzom i psihodelijom Novoga Sveta, ili uostalom sa konceptualističkim "provokacijama" i vaskolikim duhom novosadske Tribine mladih; bajdvej, da su stvari išle malo drugačije nego što jesu, moglo bi se zamisliti kako Žilnik "ekranizuje" ovaj roman, bilo bi to zanimljivo videti! Takođe, Memoari jednog makroa, mada prirodno pripadaju mađarskoj literaturi, svojom su potpunom ukorenjenošću u "ove prostore" nesumnjivo i jedan od ključnih primera (ranog) ukrštanja obrazaca džins proze sa društvenokritičkom književnošću u jugoslovenskim kulturama.

Ispisujući jedan od najnovosadskijih novosadskih romana u našim književnostima – mada se ime grada, onako uzgred, pominje tek na jednom jedinom mestu – i pravi omaž uzbudljivoj uzbibanosti koja vrije ispod privida nepomične panonske flegme (ko to ne vidi, ništa ne vidi…), mladi Vegel stvara jedan literarni mikrosvet čiji su junaci, potvrdilo se, "naša budućnost", gotovo kao u onoj proročanskoj rečenici iz filma Mlad i zdrav kao ruža. Pa dobro, ta budućnost je odavno tu, mladi buntovnici odavno su se konformisali, a mladi komesarčići izrodili su svoje mutirane klonove, mlade japijevčiće. Jedino korzoa više nema, ni u Novom Sadu ni bilo gde, ali devojke su podjednako zamamne, u letnjim haljinama i bez njih, a i Poredak se promenio samo zato da ostane isti: "Tada sam definitivno naučio da ma šta učinio sve ostaje po starom. Pa zar bi vredelo da nešto učinim? Reci sam, ti koji bi uvek da nešto činiš. Ti još izmišljaš ponešto. Ali ne. Znaš šta još možemo činiti? Možemo da menjamo košulje, pantalone, kapute, možemo da menjamo cure i sobe. E pa eto ti šta znači biti čist."

Ne zvuči baš utešno, ali književnost ionako ne služi tešenju – za to su dobre i crkve, kladionice ili nadrišpanske serije. Vegelov roman je, međutim, sasvim lepo ostario, kanda mnogo lepše od svojih protagonista, tada još mladih i zdravih kao ruža, a sada…