Pogledom na bilo koju od pet slika izložbe "Post scriptum" Čedomira Vasića u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda, vi postajete njen deo. "Post scriptum" je u bukvalnom smislu interaktivna izložba: ona navodi na igru, podstiče na razgovor, izaziva polemiku. Kako? Čedomir Vasić je poznata platna našeg i svetskog slikarstva s istorijskim sadržajem prikazao u lentikularnoj tehnici (sećate se novogodišnjih čestitki čija se slika menjala čim je pokrenete?) i time postigao da se naslikane scene čas vide, čas ne vide, sve zavisi od ugla pod kojim ih gledate. Reč je o scenama na platnima Seoba Srba Paje Jovanovića, Hercegovački begunci i Kosovka devojka Uroša Predića, Opsada Brede španskog slikara Dijega Velaskeza i Džordž Vašington prelazi Delevar američkog slikara Emanuela Lojca.

Čedomir Vasić je profesor Fakulteta likovnih umetnosti i rektor je Univerziteta umetnosti u Beogradu. Poslednjih trideset godina bavi se videom kao izražajnim sredstvom. Imao je mnogo izložbi u zemlji i inostranstvu. Beogradu se poslednji put predstavio 1981. godine "Sintetičkim pejzažima" u Kulturnom centru. Izložba "Post scriptum" održana je (15. novembar – 3. decembar) u okviru obeležavanja pedesetogodišnjice osnivanja Kulturnog centra Beograda.

"VREME": Šta znači naslov izložbe?

ČEDOMIR VASIĆ: Naslov je pokušaj da temu kojom sam se i ranije bavio u raznim medijima, čišćenje istorije, afirmišem i prikažem na još jedan, dodatni način koji bi vodio ka njenom zatvaranju, uslovno rečeno – ka zaključku. Ispostavilo se, međutim, da je ta tema ovom izložbom počela da se otvara na drugi i širi način, što je i prirodno: u svakom umetničkom delovanju jedan korak proizvodi drugi. Izložba je takođe i skretanje pažnje na "Sintetičke pejzaže", šest slika imaginarnih planova poznatih gradova SFRJ i isto toliko inostranih, gde su i posetioci mogli da stvaraju svoje gradove. A da je "Post scriptum" doveo do zaključka, on bi bio opšti. Zato sam sad, uz već ranije prikazane očišćene slike naše likovne umetnosti, uvrstio i dva inostrana platna. Princip kompjuterskog čišćenja istorije, sećanja, pa i mitova, univerzalna je stvar u vremenu u kome živimo, vremenu u kome digitalna tehnologija omogućava brisanje činjenica i stvaranje novog sveta.

Boljeg sveta, sveta koji želimo? Vaše slike nude svet bez ljudi, svet pejzaža. Da li je to neki sintetički svet?

To je svet koji, uslovno rečeno, vodi do rešenja. E, sad, da li je to ujedno i pravo rešenje, to je drugo pitanje. Da li ljudsko biće može da se liši naslaga sećanja, pa ako hoćete i svojih mitova? Nisam siguran.

Zašto ste odgovore na ta pitanja potražili baš u ovih pet slika?

To su najpoznatije slike istorijskih kompozicija srpske umetnosti, a ja sam tražio najočigledniji primer prepoznavanja istorijskog simbola u slikama. Te slike su morale da imaju i veze sa mnom: Kosovka devojka je simbol samilosti, milosrđa koga više nema, zatim Hercegovački begunci i Seoba Srbalja – to su opšte teme, teme kojima se često barata, možda ponekad i manipuliše. Zatim, Velaskezova slika je jedna od najpoznatijih u istoriji umetnosti, meni veoma bliska i draga. To je slika likovno-idejne ravnoteže: na njoj su dve suprotstavljene strane, jedna je pobedila, druga je izgubila, ali među njima postoji jedna vrsta balansa, a ne negiranje onog drugog, trijumfalizam koji isijava prostakluk. To je sukob ideja u kome je, u tom trenutku, jedna strana pobedila drugu, ali uz nekakav plemenit odnos. Zato se ta slika meni uvek sviđala. Mogla bi da korespondira sa našom situacijom, da ukaže na naravoučenije, ali, nažalost, čini mi se da mi te mudrosti nemamo. A slika sa Džordžom Vašingtonom je zgodna za pretvaranje u pejzaž, jer "Post scriptum" je, ipak, kao što piše u podnaslovu, izložba pejzaža. Šta za nas znači pejzaž, da li nešto lepše, da li rešenje svih problema? Može i tako: nema ljudi, nema problema. To nije baš mnogo veselo, zar ne? U svakom slučaju: mene zanima u kojoj meri značenje slike menja sliku. Ideja promene slike me zanima otkad se bavim slikarstvom.

U slučaju "Post scriptuma" na promenu slike utiču i gledaoci…

Da, svaki novi pogled je nova slika. Ta dimenzija u stvaranju, učešće gledalaca, nešto je što za mene znači pravi završetak slike, njen pun smisao koji autor ponudi gledaocu. U "Sintetičkim gradovima" publika je mogla da bojeći planove stvori svoje gradove, a ovde pritiskom na dugme računara može da odštampa svoj primerak istorijskog događaja: vi čistite sliku, vi ste odgovorni. Isto važi i za sliku koju želite da vidite: da li sa istorijskim sadržajem ili bez njega, da li Kosovku devojku ili prazan pejzaž. Moja ideja nije bila da definitivno kažem: jedno ili drugo, već da i jedno i drugo i treće bude u tim radovima. Originalna slika koja se pomalja i podseća na svoje prisustvo jeste preispitivanje onoga kako sada gledamo i šta radimo.

Lentikularna tehnika je idealna za realizovanje vaše namere.

Pokazala se izuzetno pogodnom, nije nova, ali je korišćena u industriji popularnih industrijskih proizvoda, za razglednice, na primer. Zato sada u kontaktu sa gledaocima omogućava šaljivu dimenziju izložbe, dimenziju koja na radoznao i šaljiv način uvodi neke ozbiljne teme.

Da li bi ovaj medij koji zabavlja mogao biti još jedan dokaz stava da klasično slikarstvo umire?

Mislim da svako vreme ima tehnike i tehnologije koje su mu najprimerenije, i u tom vremenu imaju najveće dejstvo – tako je u datom trenutku uljano slikarstvo postalo najvažniji način slikarskog izražavanja. Dakle, svako vreme ima svoje medije koje može bolje ili lošije da iskaže. Ali: ne znači da je jedan medij nestao ako je u datom trenutku manje prisutan, on samo nema tu moć komunikacije. Ja sam koristio i video i velike printove, ali uvek polazeći od slikarske osnove. Još verujem u sliku, pa bila ona prostorna ili slika na zidu, i ne verujem da mogu to u ovim godinama da promenim. Ne isključujem mogućnost da i sam nešto naslikam, nekad i ne može drugačije da se nešto iskaže osim telom.

Da li tako govorite i svojim studentima?

Da, i teram ih da prođu kroz klasičan slikarski postupak. Da biste pravilno i kvalitetno koristili digitalne mogućnosti, vrlo je važno da znate kako se slika. Slikanje u tradicionalnom smislu osnova je za tu vrstu manipulacuije, za digitalne tehnologije, za fotošop, za te iluzionističke slike. Poznavanje tehnologije, razumevanje slikanja omogućava da danas sa novim alatima postižete tu vrstu iluzije. Tako se stvari na vrlo neočekivan način vraćaju iako izgleda kao da su prevaziđene.

Pa ipak, kompjuter se čini moćnijim od slike – može da je menja i izbriše, deluje moćnije od prošlosti – može da je prilagođava i kreira…

Evo vam odgovor na primeru iz života: bio sam na studijama u SAD, u Santa Barbari, i hteo da se prebacim u Los Anđeles. "Ne možete", odgovorili su mi, "kompjuter je rekao da ste vi u Santa Barbari!" Kompjuter je odredio gde ću ja biti, znači, zbog njega ja nemam nikakva prava da razvijam svoje interesovanje. To poverenje u mašinu, to je strašno. Eto, zato mašina može sve, zato što su ljudi tako hteli.