Jugoslovenski Novi talas bio je sveobuhvatni kulturni pokret (književnost, rokenrol, slikarstvo, teatar, film…), koji je započeo nešto pre smrti Josipa Broza krajem sedamdesetih i obuhvatao mladu, progresivnu kulturnu scenu Ljubljane, Zagreba, Beograda i Novog Sada (i donekle Sarajeva), trajao je kratko kao i svi inicijalni i značajni umetnički pravci, ali je ostavio veliki uticaj do početka devedesetih. Novi talas je bilo neočekivano ali poprilično zdravo i fokusirano distorziranje epohe pre i posle Brozove smrti (4. maj 1980). Tradicionalna, patrijarhalna, po prirodi konzervativna kultura je u građanskom društvu kratko vreme dislocirana pod prokazanim prefiksom "nacionalno", pa je time i jaz generacija bio dramatičniji i drastičniji. Planirani progres i industrijalizacija su doneli značajne i turbulentne migracije selo–grad i time se stvara sasvim nova, naizgled liberalna generacija koja ide u korak sa vremenom velikih socijalnih ali i kulturnih promena i koja kulminira krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih. U epohi odrođenoj od Boga, vere i nacije, pojavljuje se kabast i nedvosmislen uticaj zapada u obliku kulture hedonizma (pornografija, pop kultura i široka upotreba narkotika). Ovako specifičan milje definisao je poznu fazu SFRJ poprilično versatilno, sa jeftinom pozlatom utopijskog društva. Zato je Novi talas osamdesetih i dalje imao nadnacionalni kulturni kontekst, iako se u umetničke svrhe koketiralo sa nacionom i religijom (Laibach, Idoli) ili politikom (Pankrti, Električni orgazam, Azra, Riblja čorba…). Ipak, najvažnija činjenica je da su većinu doajena, učesnika i aktivnih svedoka Novog talasa činila deca partijskih rukovodilaca, vojnih lica i javnih ličnosti tadašnjeg režima. Kako je izvorni novi talas predstavljao post pank period u Britaniji, njegovi heroji su bili pretežno mladi iz radničke klase sa izraženim i sistematizovanim socijalnim pedigreom. Specifičnost jugoslovenskog novog talasa je time intrigantnija i zanimljivija. Zato je i omladinska paradigma "mi protiv njih" u ovom periodu dobila posebnu konsekventnu težinu. Period od 1979. do 1982. u Beogradu i celoj Jugoslaviji predstavljao je vreme nezadrživih kulturnih promena, koje su kao nikad do tada bile povezane sa svetskim tendencijama. Štampani i elektronski mediji bili su naklonjeni pozitivnim promenama, štaviše, u kulturnoj javnosti su dominirale ideje Novog talasa koje su manje-više bile komunikativne, stilski raznolike i sveže. Kako su težišta sistema popuštala, pogotovo posle smrti doživotnog predsednika Josipa Broza Tita (1980), tako su promene na TV, u muzici i na filmu bile evidentnije. U filmovima Miloša Radivojevića (Dečko koji obećava) i Srđana Karanovića (Nešto između), radio-emisijama Studija B koje je vodio Slobodan Konjović ("Vibracije", "Diskomer") ili "202" ("Ventilator" Zorana Modlija), u magazinima poput "Džuboksa" Branka Vukojevića ili zagrebačkog "Poleta", TV emisijama "Rokenroler" Borisa Miljkovića i Branimira Dimitrijevića ili "Petkom u 22", sadržane su ideje "istorije koja je još uvek trajala" i na taj način sve nabrojano su emancipovani artefakti i validni svedoci jednog od najvažnijih magnovenja kulture SFRJ.

Ove godine se obeležava četiri decenije od prapočetaka Novog talasa koji je prirodnim tokom od Ljubljane preko Rijeke i Zagreba stigao do Beograda i Novog Sada. Ličnu kartu samog početka sastavili su muzički uradci Pankrta, Buldožera, Prljavog kazališta, a vrlo brzo, zahvaljujući razumevanju Siniše Škarice iz Jugotona, Novi talas je dobio lokalni identitet tako da su sledeće tri godine obeležili spektakularni debi albumi Haustora, Kazališta, Filma, Električnog orgazma, Idola, Šarla akrobate….

Ipak, kada smo kod geopolitike i značajnih toponima, u stvari institucija, izgleda da je beogradski Fakultet dramskih umetnosti iznedrio, u pojedinačnom i društvenom smislu, imena koja su uobličila i Novi talas i epohu, stvarajući specifičan vizuelni i muzički imidž po kojim je ovaj fenomen prepoznatljiv svih ovih godina.

Za početak, scenarista i filmski kritičar Nebojša Pajkić, tada zajedno sa Momčilom Rajinom, bio je urednik kulturnog programa SKC. Već tada, ove ikoničke figure su programskim idejama, koncertima i mogućnosti da značajni bendovi vežbaju u podrumskim prostorijama SKC-a stvorili specifičan kreativni prostor koji je koristio birokratsku metodologiju zarad afirmacije Novog talasa. Pajkić je bio i scenarista filma Dečko koji obećava Miše Radivojevića, gde se pojavljuje u ulozi milicionera. Bio je uticajan filmski kritičar, kasnije i harizmatičan profesor generacijama studenata FDU. Boris i Tucko (Boris Miljković i Branimir Dimitrijević) su pre svega uticajnom i scenski svedenom emisijom "Rokenroler" snimili idiosinkratične spotove na beloj pozadini, baveći se kompozicijom unutar kadra. Niko kao ja, Malena i Krokodili dolaze su najbolji primer genijalnosti njihovih spotova. U kontekstu Novog talasa treba spomenuti i njihov avangardni televizijski film, nedosegnuti Ruski umetnički eksperiment, koji se izvrsno uklapao u milje (1982), a kasnije i simbolički raskošan spot za pesmu Across the Universe grupe Laibach kao i TV film Šumanović. Srđan Šaper je, kao i malo stariji Boris i Tucko, bio student režije na FDU baš u vreme najkreativnijeg perioda benda Idoli. Milutin Petrović i Vladimir Đurić Đura su sredinom osamdesetih imali postnovotalasni bend Heroji koji je snimio žanrovski raznoliki album. Milutin je režirao izuzetno popularnu emisiju na TV Beograd "Hit meseca". Popularni Đura poslednjih četvrt veka predvodi bend Đura i mornari, a nedavno je izdao čak tri knjige koje se tiču novog talasa Beograd bez sna, London i Vodič kroz Novi talas u SFRJ.

Pokojni Milan Delčić Delča, pre svega dramski pisac i izvođač, bio je frontmen beogradskog benda U škripcu, čiji je album O je (1983) na neki način završio najkreativniju fazu Novog talasa. Treba svakako spomenuti i Predraga Bambića, Petra Jakonića, Biljanu Maksić, Vidu Crnčević, Sonju Savić, Dragoslava Bokana, Zlatana Zlaju Fazlagića, Dinka Tucakovića, Srđana Dragojevića, Branka Dimitrijevića i naravno, Srđana Žiku Todorovića. Svi oni su na formalan i konkretan način preobrazili ustaljene kulturne stereotipe i svojim radom u raznim multimedijalnim projektima obeležili kako Novi talas tako i Beograd i Jugoslaviju osamdesetih i kasnije. Zato FDU kao nevelika obrazovna institucija i začudna betonska struktura u zanemarenom bloku 39 stoji kao poseban svedok večitih turbulentnih stranputica ovog grada i ove zemlje, koliko god ona bila velika ili mala.

Omaž na FDU

Kako je veliki broj autora odgovornih za dešavanja u okviru Novog talasa završio ili studirao FDU, u petak 29. novembra realizovaće se čak tri događaja koji predstavljaju svojevrstan omaž ovom kreativno turbulentnom i dinamičnom vremenu, kao i njegovim svedocima. Planirani program obuhvata tribinu na sceni "Mata Milošević" od 13 do 15 sati, na kojoj će biti reči o značaju Fakulteta dramskih umetnosti u pokretu koji je imao politički, socijalni, fenomenološki i umetnički značaj. Razgovor će moderirati prof. dr Aleksandar S. Janković, dok su učesnici Boris Miljković, Biljana Maksić, Milutin Petrović, Srđan Šaper, Branimir Dimitrijević Tucko i Vladimir Đurić Đura. Nakon tribine, u velikoj bioskopskoj sali, u 15 i 30 počinje projekcija filma reditelja Miloša Radivojevića Dečko koji obećava, a publika će imati priliku da čuje razmišljanja i sećanja o ovom projektu scenariste filma prof. Nebojše Pajkića. Odmah posle projekcije, od 18 sati, u foajeu FDU biće održan koncert ad hoc benda Ruža i gipsevi, oformljenog specijalno za ovu priliku od sadašnjih studenata FDU, a istovremeno i muzičara aktuelnih domaćih bendova. Tokom koncerta biće izvedene obrade pesama sa ključnih novotalasnih kompilacija Paket aranžman i Artistička radna akcija.