Hteli mi to da prihvatimo ili ne, druga zlatna era televizijskih serija traje i ne pokazuje bilo kakve znake posustajanja, zamora ili ponavljanja. U teško uporedivom i zbilja neponovljivom kreativnom vrtlogu koji će uskoro navršiti pune dve decenije, globalni serijski program iz sezone u sezonu dalje razuđuje i nadgrađuje sopstveno idejno, tematsko, stilsko, žanrovsko i kvalitativno bogatstvo, neprestano nudeći nove razloge za nepatvorena gledalačke izazove, iskušenja i uzbuđenja. I taman kada se neki od međaša iz te sada već nesagledive ponude učini kao poslednja i konačna karika u dugačkom lancu, odnosno kada poneti njegovom ubedljivošću poverujemo kako se od te tačke nema kud dalje otići, odmah iza ugla nas spremno dočeka neki novi, još hrabriji, neodoljiv serijski proizvod, uz koji kao omađijani provodimo slobodne dane i noći.

U godini koja je tek ušla u svoje drugo poluvreme, sve izrečeno je već nesumnjivo dobilo praktičnu potvrdu, bez obzira na to da li su vaši subjektivni favoriti maratonske pseudoistorijske fantazije, sve uvrnutiji euro–noir krimići čije se težište lagano seli iz Britanije i Skandinavije u zemlje Beneluksa, na Apenine i Pirineje, sitkomi razapeti između klasičnih konvencija i modernističkih diverzija, kostimirane drame zasnovane na stvarnim događajima i ličnostima iz bliže i dalje prošlosti, apokaliptične vizije strave i užasa zombijevske i postzombijevske orijentacije, mjuzikli koji to jesu i nisu, manje ili više romantične komedije koje se sve više približavaju svakidašnjem životu, neprekidne trake razmahanih policijsko-forenzičkih i sudskih procedura prema kojima su drevni whodoneit modeli obična dečija igra, humaniji superherojski koncepti koje Marvel imperija forsira na malim ekranima, ili – na kraju krajeva – naivno maštovite space opere kojih se svi odriču i svi ih krišom gutaju. Ipak, čini se da je iz svog tog ovogodišnjeg repertoarskog bogatstva bar zasad moguće izdvojiti jedan naslov koji je nadvisio sve druge, a to je Feud: Bette and Joan američkog kablovskog kanala FX.

Integralni deo skorašnjeg, pomalo stidljivog, introspektivno-esejističkog trenda kojim Holivud preispituje vlastitu baštinu putem brojnih celovečernjih dokumentaraca, igranih filmova (My Week with Marilyn, Girl, Hitchcock), povremenih rimejkova, pa i još serija slične tematike (već najavljeni Amazonov The Last Tycoon), Feud: Bette and Joan je unapred – bar na papiru – delovala kao siguran pogodak. Zamišljena kao priča o legendarnoj netrpeljivosti, rivalstvu i međusobnoj mržnji između dve istinske dive starog Holivuda – Bet Dejvis i Džoan Kraford, ova dramska serija je od starta pragmatično u prvi plan isturila svoj glavni adut: glumačko-producentski par iz najsmelijih snova koji sačinjavaju dve jednako harizmatične i slavom ovenčane savremene zvezde Džesika Lang i Suzan Sarandon, čije silno motivisane, antologijske kreacije zdušno iz pozadine podržava znalački sačinjen tim epizodista u kom su Alfred Molina, Džudi Dejvis, Džeki Hofman, Stenli Tući, Ketrin Zita-Džons i Keti Bejts.

Arhaična i nama ne baš familijarna engleska reč Feud označava dugotrajno neprijateljstvo, svađu ili razmiricu, ali se čini da bi njen najadekvatniji prevod ipak bio Zavada, pa ćemo tako u nastavku teksta i zvati ovu višestruko zanimljivu seriju. Kreativno čedo Rajana Marfija, čoveka koji je kao producent, reditelj i scenarista u poslednjih desetak godina ozbiljno zadužio aktuelnu renesansu TV serija (Nip/Tuck, Glee, American Crime Story, American Horror Story), Zavada nas vodi na sam početak 60-ih godina prošlog veka i većim svojim delom pripoveda o događajima sa, oko i nakon snimanja prvog i poslednjeg zajedničkog ostvarenja Dejvisove i Krafordove – Šta se dogodilo sa Bejbi Džejn? (What Ever Happened to Baby Jane?, 1962) legendarnog reditelja Roberta Oldriča. U tom momentu njihove karijere su uprkos prethodnoj, višedecenijskoj slavi i nagradama (Dejvisova je osvojila dva, a Krafordova jednog Oskara) u strmoglavom opadanju, pre svega zato što su kao sredovečne žene (Dejvisova ima 54, a Krafordova 56 godina) postale potpuno neinteresantne svemoćnim holivudskim producentima, njihovim studijima, medijima i – posledično – publici.

Kako to obično biva, nevolja nikada ne dolazi sama, i one su i na privatnom planu identično uronjene u veoma ozbiljne probleme – profesionalno potpuno dezorijentisane, usamljene i uronjene u poroke, sa gomilom propalih brakova za sobom, mnoštvom dece koja još uvek nisu samostalna, kućama koje treba održavati, računima koji ih napadaju sa svih strana, i sa životnim stilovima formiranim u nekim mnogo srećnijim i bogatijim vremenima. Simultano, i industrija kojoj pripadaju je u jednako delikatnoj fazi, pošto je stari studijski sistem na izdisaju i nemušt u prepoznavanju potreba i interesovanja armije konzumenata rastuće pop kulture, finansijski i kreativni moguli koji su podigli izvorni Holivud su u odlasku, dok su televizija i marketing u nezaustavljivom usponu. Konačno, u trenutku kada se Krafordova pojavi na njegovim vratima sa proznim predloškom za budući film u rukama, i sam Oldrič je nakon autorski vrlo uzbudljivih 50-ih, tokom kojih je stekao kultni status u Evropi i pokorio festivale u Berlinu, Kanu i Veneciji, u nekoj vrsti kreativnog ćorsokaka i bez prave ideje kako da pomiri sopstvena htenja sa diktatima finansijera i prohtevima gledalaca.

Ono što sledi potom je, naravno, čisti gubitnički mit: dve već prežaljene i zaboravljene glumačke vedete, reditelj koji gubi tlo pod nogama i arogantni, bivši producentski velikan pred izvesnom penzijom (Džek Vorner) uspevaju da – uz mnoštvo muka, sukoba, međusobnih podmetanja, klevetanja i varanja, ali i uz minimalan budžet i opšte odsustvo vere javnosti u ono na čemu rade – stvore jedinstvenu i zaista nezaboravnu mešavinu drame i horora, a taj ekscentrični i sadistički, grand guignol spektakl postaje jedan od komercijalnih i umetničkih hitova sezone (pet nominacija za Oskara!) koji prividno vraća Dejvisovu, Krafordovu i Oldriča na pravi put. Sudbina, međutim, jednostavno nije dala mira dvema divama i taj nenadani trijumf kao da je samo raspirio njihovo rivalstvo i mržnju bez presedana, pa im Šta se dogodilo s Bejbi Džejn? na kraju ipak nije spasao dalje karijere, a ni ostatak njihovih tužnih životnih priča.

Čvrsto se držeći zacrtanog koncepta (u najavi su nove sezone o nekim drugim čuvenim istorijskim neprijateljstvima) serija Zavada ne samo da na perfektan, duhovit, zahuktalo napet i minuciozan način rekonstruiše događaje, epohu i milje o kojima pripoveda (uključujući i senzacionalnu, animiranu, solbasovsku špicu koja simultano foršpiluje stvarnosne i filmske događaje koji slede), nego i elegantno i pronicljivo otvara čitav niz kulturoloških, socioloških, pa i civilizacijskih pitanja koja gore u pozadini ove burne i zavodljive lekcije iz holivudske istorije. Jer, čak i ako vam ovakva filmološka arheologija ne znači ama baš ništa, ili ako vam se čini da nemate vremena i strpljenja za svedočanstva o tome kako je jedna kinematografska zvezda padalica toliko mrzela onu drugu da je osmislila i izvela čitav socijalni igrokaz ne bi li je sprečila da se dokopa nove nagrade Američke akademije, Zavada nesumnjivo ima kapacitet da vas podstakne na razmišljanje o nekim drugim i naizgled nepovezanim fenomenima koji i dalje muče svet na kome jesmo.

Pre svega, na razmeđu 50-ih i 60-ih godina XX veka, taj pakao hladnoratovskih vrhunaca u kojem je zabava poistovećivana sa vrhunskim zaboravom, na kulturnom planu svakako predstavlja veliku i značenjima bremenitu raskrsnicu na kojoj je stari poredak smaknut novim. Voljom baby boom generacije i rokenrola neki novi ukusi, navike i monarsi su postepeno zagospodarili javnom scenom, zadržavajući glamur i oreole nedodirljivosti, ali Holivud, njegovo staro studijsko ustrojstvo, gospodari i protagonisti (uključujući i Dejvisovu, Krafordovu, Oldriča ili Vornera) nisu bili dovoljno dalekovidi da na vreme prepoznaju dotičnu promenu i da joj se eventualno prilagode, a ni dovoljno pametni i imaginativni da joj krenu u susret i potčine je sopstvenim sposobnostima. Zavada je zato i priča o neumitnom padu jednog sveta iluzija, o krahu dinosaurusa koji su izbezumljeni u finišu proždrali jedni druge, oslobodivši dragoceni prostor za dramatične promene koje će u istu tu industriju doneti naraštaj potpuno novih i skroz drugačijih reditelja, scenarista, glumaca, producenata i ostalih filmskih profesionalaca.

Uz to, serija Zavada pred auditorijum dovodi i sliku sveta koji u mnogo čemu liči na ovaj današnji, u čijim temeljima stoje beskompromisna patrijahalnost, mizoginija i posledična netolerantnost prema ženskom polu. Sarandonova i Langova koje su sada znatno starije od Dejvisove i Krafordove u vreme snimanja Šta se dogodilo s Bejbi Džejn? možda su dočekale da žive u okruženju koje umesto lapota ipak nudi ostarelim glumicama i ovakve kolosalne kreativne mogućnosti, ali su bez ikakve dileme uplovile u Zavadu ne samo sa svešću o tome kako je taj apsurdni sukob do istrebljenja bio direktna posledica muškog principa koji je vladao ondašnjim Holivudom, nego i sa opravdanim osećajem da ga u nekim drugim, boljim i pravičnijim vremenima verovatno ne bi ni bilo. Iako će im Zavada više nego zasluženo doneti nove ugledne nagrade (Sarandonova ima jednog Oskara, a Langova dva, ali i tri Emija i jednog Tonija), sigurno je da će im mnogo veću satisfakciju doneti okolnost da su na ovako upečatljiv način uspele da spevaju odu dvema ženama koje su podigle klasični Holivud.