Mora da je bila značajna ta godina 1975. u profesionalnom životu Dragana Markovića, novinara, publiciste, pisca, scenariste, političara, a pre svega urednika koji je ostavio pečat u istoriji nedeljnika NIN i u sećanjima grupe novinara okupljenih u tom nedeljniku tih godina, u koju spada i potpisnik ovih redova.

Te 1975. godine Dragan Marković je postao glavni urednik NIN-a, a televizijska filmska serija "Otpisani", emitovana u trinaest epizoda na tadašnjoj Televiziji Beograd, postala je hit.

Serija je pravljena na osnovu knjige koju je Dragan Marković objavio prvi put u Nolitu daleke 1956. pod naslovom "Zabranjeni život: (Beograd 1941–1944)", a koja današnjeg čitaoca može iznenaditi time što u njoj ima više glagola nego prideva.

Prva epizoda "Otpisanih", koja je emitovana 22. decembra 1974, prikazuje akciju spasavanja iz bolnice Aleksandra Rankovića, člana Politbiroa CK KPJ, koga su gestapovci uhapsili u Šumatovačkoj ulici, u Beogradu, 27. jula 1941, pa, tokom ispitivanja u Ratničkom domu onesvestili i preneli u bolnicu u Vidinskoj ulici…

U Markovićevoj knjizi, koja je iz nekih razloga u katalogu Narodne biblioteke klasifikovana kao roman (a i u identičnoj knjizi pod naslovom "Otpisani" iz 1974), izveštački precizno su opisane akcije skojevaca u okupiranom Beogradu: Đure Strugara, Davida Pajića, Mihajla Švabića, Vukice Mitrović, Spasenije Cane Babović, Mrše Matijevića…

U seriji akteri su Tihi, Prle, Paja Bakšiš i drugi, a lik Rankovića je zamenjen likom majke s bebom, koja je važna partijska ličnost.

U to vreme je za novu generaciju, koja nije mogla da se identifikuje sa bronzanim junacima stisnutih pesnica, tražena nova formula negovanja, kako se govorilo, socijalističkog patriotizma i revolucionarnih tradicija – o čemu postoji trag i u onoj Balaševićevoj pesmi Računajte na nas.

U intervjuima povodom "Otpisanih", čije su prve epizode bile bazirane na stvarnim događajima, a one kasnije na fiktivnim, Dragan Marković je izjavljivao kako mu je namera bila da pokaže da su ratni podvizi bili delo običnih ljudi, s vrlinama i manama, a ne nekih svetaca revolucije.

SKOJ, ZAVOD ZA PRINUDNO VASPITANJE OMLADINE…: Dragan Marković nije pominjao da je i on bio jedan od skojevaca koje opisuje. U biografskim beleškama o njemu stoji da je rođen 3. novembra 1927. u Valjevu, da ga je u Beogradu, kao člana SKOJ-a od 1942, u zimu 1943/44. uhapsila specijalna policija, da je sproveden u logor u Smederevskoj Palanci, čiji je zvanični naziv bio Zavod za prinudno vaspitanje omladine. Iz tog ljotićevskog zavoda, u kome je bilo izolovano 1270 omladinaca sa područja čitave Srbije, Dragan je pobegao u partizane, a iz NOVJ-a je izašao s odlikovanjima i sa činom. Godine 1974. bio je rezervni kapetan I klase.

Započeo je studije na Pravnom fakultetu, pa prešao na žurnalistiku na Novinarskoj i diplomatskoj visokoj školi, osnovanoj 1948, a ukinutoj 1953.

Novinarstvom je počeo da se bavi 1947. u listu "Krila Armije", pa prešao u "Borbu", zatim u "Komunist", pa u "Politiku", gde su ga zapazili po tekstovima iz svakodnevnog života, koje su stariji novinari tada zvali "društvena hronika".

Dobio je jugoslovensku nagradu za publicistiku (Zagreb, 1965) za knjigu Jesmo li ljudi, što je bio i naslov teksta objavljenog u "Politici" 16. februara 1964. godine. To je mala, ali surova priča o nasilnom iseljavanju usred zime jedne radničke porodice iz jedne mansarde. Vlast je osiono i grubo uhapsila oca, a bolesnu bebu od šest meseci odvela u dom za nahočad bez znanja majke, koja se nalazila na poslu. Uzaludni su bili protesti komšija. Milicija je sprovela odluku suda i opštinskih vlasti.

U autobiografskoj belešci, objavljenoj 1992. u zborniku "Dva veka srpskog novinarstva", Dragan Marković tom tekstu posvećuje daleko više pažnje nego čitavom svom novinarsko-publicističkom opusu, u kome su obrađivani razni veliki lomovi (1948, brionski plenum, smenjivanje liberala, Goli otok itd.).

Uz priču o toj svojoj društvenoj hronici Dragan Marković je dao uzgredni omaž Ljubi Stojoviću, jednom od "Politikinih" kultnih urednika, vaspitača novinara i redaktora, koji je u raznim sećanjima opisivan kako u uglu kafane Šumatovac u pozne sate sedi s dva deci crnog i sodom i čeka da izađe sutrašnji broj "Politike", pa u novinama koje još mirišu na štamparsku farbu ponovo čita sve tekstove, koje je već pročitao pre puštanja u štampu i zna ih napamet, zatim sklapa novine i čeka da naiđu saradnici da ih hvali ili kudi zbijajući šalu na njihov račun.

Kad je objavljena ta priča o prinudnom iseljavanju radničke porodice, usledila je burna reakcija, a novinar je ušao u zamku i prihvatio i nedovoljno sigurne činjenice o korumpiranosti sudija koje su mu neki građani doneli posle objavljivanja hronike. Kad su usledile tužbe, niko od advokata nije hteo da ga brani, ali se na kraju dobrovoljno ponudio advokat Velja Cvetić, ličnost zanimljiva i koloritna, rodom iz Jezdine kod Čačka. Otišao je u partizane 1941, 1943. je ranjen, zarobljen, zatvoren najpre u Mohaču i Budimpešti, a onda interniran u logor u Norveškoj, iz koga je pobegao i priključio se Norveškom pokretu otpora. Demobilisan je 1949. godine kao pukovnik. Završio je Pravni i Filozofski fakultet, kratko je radio kao zamenik direktora fabrike mermera u Aranđelovcu, a 1956. postao je advokat i pročuo se po nekonvencionalnim odbranama.

Dragan Marković je kao jednog od svojih učitelja hvalio i pesnika Ristu Tošovića, glavnog urednika starog NIN-a, koji ga je naveo da istraži kako je jednog gimnazijalca ubio policajac u civilu, što je tada potreslo Beograd.

Posle Tošovićeve opaske da to nije obično ubistvo, da su tu koreni dublji, Dragan je razgovarao s gimnazijalcima, profesorima, sa milicijom, sociolozima, a i sa ubicom – koji mu je, kaže, otvorio oči, tako da je slika o tragediji postala potpunija.

Ubicu opisuje kao mladog simpatičnog usamljenog momka, koji je voleo uniformu, koji nije imao ništa, ali je verovao da će kao milicioner postati sve, postaće neko, vlast u glavnom gradu. Te noći u trolejbusu nervirala ga je obest tih dečaka. Bili su nasmejani, bezbrižni, sa devojkama, pevali su i pravili se važni, videlo se da su deca iz "boljih kuća". Posvađali su se, dohvatili, i on je pucao – ne zna zašto, jednostavno nije mogao da podnese da ga ponižavaju…

Dragan je to novinsko istraživanje zvao potragom za tzv. trećom dimenzijom, koja je u NIN-u i tada negovana, a kasnije verovatno bila glavni recept uspeha Dragana Markovića kao glavnog urednika NIN-a između 1975. i 1979. godine.

Od trenutka kada je 20. jula 1975. postao glavni i odgovori urednik NIN-a, do kraja 1979, kada je sa te funkcije otišao uprkos žestokom protivljenju redakcije, Dragan Marković je morao da vidi da većina mlađih novinara beži od tema iz oblasti suve politike kao od božje kazne, pa je većinu u vreme svog mandata usmeravao ka društvenim temama, što je, kao što vidimo, bila i njegova intimna novinarska filozofija.

JUGOSLOVEN, KO JE TO: U starom NIN-u, u koji je prešao 1965, Dragan Marković je zaradio partijsku kaznu zbog ankete "Jugosloven, ko je to?".

Redakcija NIN-a je objavila rezultate istraživanja Instituta društvenih nauka o etničkoj distanci među nacijama u Jugoslaviji, držala okrugle stolove u raznim sredinama, i započela da anketira čitaoce i mnogo javnih ličnosti. Jednom, dok je Dragan Marković bio na službenom putu, digla se velika fertutma zbog izjava nekih sagovornika koje su otišle u štampu, a da ih niko zapravo nije pročitao.

U "Politici" od 29. avgusta, a u NIN-u od 1. septembra 1969. godine, dok je anketa bila još u toku, pojavio se članak pod naslovom "Jugoslovenstvo ili antijugoslovenstvo", koji je potpisao liberal Bora Pavlović, tadašnji sekretar Gradskog komiteta Beograda, a u kome se ta ankete poredi sa stavovima predratnog generala Petra Živkovića: "Objavljena su i gledišta istovetna po suštini sa hegemonističkim aspiracijama sa kojima su se srpski komunisti najodlučnije obračunavali u oružanoj revoluciji i u svim političkim borbama socijalističkih snaga posle nje."

Miloš Mišović, dugogodišnji urednik i strasni istoričar NIN-a, u "Naslednicima bez testamenta" piše da je to bio početak javnog političkog suđenja redakciji starog NIN-a, u kome tužilac nije bio samo Bora Pavlović, već su na dva maratonska sastanka partijske organizacije, ninovce čerečile i mnoge kolege iz kuće "Politika".

Ta poslušničko-karijeriristička revnost možda je bila oslonjena i na poslovičnu netrpeljivost koja je u kući "Politika" vladala prema "gospodi iz NIN-a", kako ih je nazvao Danilo Purić (direktor "Politike" od 1951. do 1965. godine, član CK, kasnije ambasador), koji je teška srca pristao da na prelazu iz 1959. u 1960. NIN uđe u sastav "Politike".

Tadašnja NIN-ova drama s jugoslovenstvom okončana je tako što je glavni urednik Đorđe Radenković, jedan benevolentan i široko obrazovan novinar, koji u toj stvari kako izgleda nije ni luk jeo ni luk mirisao, preuzeo svu odgovornost na sebe, podneo ostavku i bio premešten u redakciju "Politike". Draganu Markoviću, kao uredniku koji je vodio anketu, izrečena je partijska kazna – ukor.

Dragan će kasnije slučaj oko ankete "Jugosloven, ko je to?" opisati kao ozbiljan otpor redakcije NIN-a pritiscima da se jugoslovenstvo označi kao srpski unitaristički hegemonizam…

Kad je prošla gužva, prihvatio je saradnju upravo s novinarima koji su se eksponirali u tom napadu – s Franom Barbijerijem, s kojim će sarađivati u koncipiranju njuzmagazinske formule NIN-a, a posle se s njim politički sukobljavati. Sarađivao je i s Mališom Marovićem, koga će kasnije dovesti u NIN i postaviti na mesto važnog urednika.

TEKST BEZ POTPISA: Frane Barbijeri, koji je posle toga došao na čelo NIN-a, promenio je koncept lista i utemeljio njegovu njuzmagazinsku formulu. Preterao je tražeći da u NIN-u, poznatom po raskošnim perima, budu štampani tekstovi bez potpisa, što je izazvalo konsternaciju publike, pa se od toga brzo odustalo. Uz Frana Barbijerija u koncipiranju nove formule bili su Sergije Lukač, urednik kulturne rubrike Žika Bogdanović i Dragan Marković.

Mnogo godina kasnije, on će u razgovoru objavljenom u "Naslednicima bez testamenta" reći kako veruje da prelazak sa "starog" na "novi" NIN nije išao prirodnim putem, da nije bio sazreo u redakciji, nego da je bio nametnut, a da je presudan bio politički pritisak da se dovede Barbijeri, koji je uživao poverenje političkih struktura, da on promeni formulu, ali i da izvrši i kadrovske promene.

Dragan Marković je preuzeo kormilo NIN-a kad je negde van "Politikine" kuće odlučeno da se sa čela povuče Uča Milivojević, koji je, po oceni Mišovića, nakon smene Barbijerija i seče liberala, preterano opreznom uređivačkom politikom bio previše umrtvio NIN.

Po Mišoviću, Dragan Marković je prihvatio tehniku Frane Barbijerija (s kojim se politički obračunavao posle sloma liberala) da čuje mišljenje kolegijuma i urednika, ali da sam donosi konačne odluke, ili da sam odlučuje o izboru ljudi koji će iz drugih redakcija preći u NIN, u čemu su, piše Mišović i jedan i drugi imali vrlo dobrih poteza, ali i tako loših…

Kao nekakav trener, on je one koji su se vrteli oko NIN-a sa klupe za rezervne igrače uveo na teren, malo omekšao Barbijerijevu njuzmagazinsku formulu i tokom prethodne tri godine dotirani NIN prešao je tadašnju zvučnu barijeru za tu vrstu listova od 110.000 tiraža.

"Mesec ili dva pre nego što je Dragan Marković postao glavni urednik, redakcija NIN-a je ojačana sa šest izvanrednih novinara. Bili su to mladi ljudi – neke smo primili posle duže provere u honorarnom radu, a neke preuzeli iz drugih redakcija – i oni su ubrzo postali i dugo ostali udarna snaga NIN-a…", piše Mišović. Onaj levo mora da sam bio ja.

BIĆU KAO SERŽ…: Pred nama mlađim kolegama stari ninovci nisu mnogo pominjali stare tenzije. Miloš Mišović o tome svedoči ovako: "Dok Frane Barbijeri nije skrivao da mu neki od starih ninovaca predstavljaju smetnju (pri čemu je bio spreman da žrtvuje nekolicinu poznatih reportera), Dragan Marković nije javno govorio da su stari ninovci prepreka novom NIN-u, ali se u privatnim razgovorima nije libio da i njih označi kao jedan od problema novog NIN-a."

Jednom se, piše Mišović, Dragan Marković izvikao što na neki sastanak uređivačkog kolegijuma kasni Sergije Lukač, koji je s pola radnog vremena radio na Fakultetu političkih nauka, gde je ustanovio Katedru za žurnalizam: "Pa neka pređe na fakultet, meni ne trebaju polovni, već celi ljudi." Po Mišoviću, to što su takav stav ponavljali i neki od Draganovih epigona uticalo je da Sergije napusti NIN i pređe na fakultet, gde je uskoro doktorirao i bio izabran za profesora žurnalizma.

Pred nama, mlađim članovima redakcije, Dragan se o našem profesoru Lukaču, koga je zvao Serž, nije loše izražavao – ali je mnogo puta u žovijalnom tonu ponovio sledeću podrugljivu anegdotu:

Dok dvojca partijaca, Dragan i Frane Barbijeri (koga u tim trenucima smenjuju zbog bliskosti s liberalima i zbog komentara "Gordijev čvor, drešiti ili seći"), zakrvljeno verbalno ratuju u dimu partijskog sastanka, kroz otvorena vrata se vidi kako Serž, elegantno obučen, opravši ruke i nekim sprejom dezinfikovavši usta, stavlja šešir na glavu, uzima akten-tašnu i izlazi.

Nismo mislili da to Dragan zavidi Sergiju, već da se pred nama pita šta njemu, Draganu, treba to partijsko gladijatorstvo, ali biće da je druga strana te anegdote teža nego što smo mislili.

Sergije i Dragan su bili dva udaljena sveta u novinarstvu. Sergije je bio sav u modernizmu, promociji fizičke kulture i zdravog života, multidisciplinarnog psihosocijalnog osvetljavanja pojava, poliglota i erudita koji ponavlja da je vreme novinara boema prošlo, ranjeni borac na sremskom frontu koga su 1945. izneli iz očeve "buržujske" kuće da bi u nju uselili "naše kadrove" (Sergije je bio dete Švajcarkinje i mostarskog lekara, koji je kao dobrovoljac prešao Albaniju 1915. i preživeo ustaški pogrom 1941)…

Dragan je bio drugog socijalno-političkog pedigrea – skojevac, partizan, član CK, koji se uveče u Maderi druži s političarima i onima koji se s njima druže, a danju okuplja članove svoje mlade redakcije kao piliće oko kafanskih stolova pod Lipom, kod Šace i u prigodnim prilikama vodi čitavu redakciju kod Ace Devetke.

To kafansko druženje (danas bi rekli "tim bilding") svakako treba razlikovati od boemskog novinarstva koje je odnelo vrsnog reportera Tiku Lešića, od raskošnog boemluka Zuke Džumhura, i od folirantskog šmeka lakog pisca i slikara Mome Kapora, saradnika "Jugoslavija publika", kasnijeg "četnika početnika".

Jednom je u redakciji NIN-a bio sistematski lekarski pregled. Ovi što puše i piju prošli su uz "pa, dobro je, s obzirom na…", a Sergiju Lukaču, koji se bavio sportom celog života, našli su grdne smetnje zbog boravka u nezdravoj sredini. Ta anegdota prepričavana je bar jednu deceniju. U međuvremenu su ovi što su "prošli" na sistematskom pregledu svi do jednog pomrli – ko deset ko petnaest godina pre Serža.

O GRAFIČARIMA I ARMIJSKIM ĐENERALIMA: Pred nama, mlađim članovima redakcije, Dragan Marković je žovijalno pokazivao distancu prema onima na vrhu: "Više ne viču. Sad telefonom govore tiho, ti se napneš da čuješ šta kažu i ne stigneš da im odgovoriš…"

Miloš Mišović piše da je Dragan Marković bio jedan od onih novinara koji su iskreno voleli svoj poziv i prilazili mu sa strašću istraživača, ali, ma koliko da je voleo novinarstvo, i ma koliko mu je bio veran, ono nije bilo jedina njegova ljubav: "Jednako je voleo politiku i sa istom strašću se i njoj predavao. Ne znam da li je takav bio zato što je u politiku ušao pre nego što je postao novinar i što je čitavog života nosio u sebi nešto skojevski buntovno u najboljem smislu, ali znam da se to raspinjanje između dve strasti dosta često pretvaralo u ličnu dramu. Dragan Marković je bio svestan toga, ali nije imao snage da se odrekne jedne ljubavi u korist druge, mada je činio sve što je mogao da ostane veran i politici i novinarstvu."

Mada je na višim forumima bilo prelomljeno, kao član CK Dragan je 1986. pokazao čvrstinu: potpuno usamljen glasao je protiv izbora Slobodana Miloševića za predsednika CK – onog koji će početkom 1987. izjaviti da redakciju NIN-a treba temeljno rekonstruisati.

Kao što je, kad bi završio posao, sve sklanjao sa svog stola, koji je uvek bio čist za razliku od naših pretrpanih svakojakim fasciklama, tako ni svoju političku angažovanost Dragan Marković nije pokazivao pred redakcijom.

Mišović konstatuje da je Draganu Markoviću, kao istaknutom novinaru koji ima podršku redakcije, manje bila potrebna podrška političkih faktora, nego što je on njima bio neophodan kao ugledni novinar i pouzdan čovek na važnom medijskom punktu.

"DA LI SRBIJA ZAOSTAJE": Mnogo godina kasnije, saznajemo ponešto o njegovoj "igri na žici" između novinarstva i politike.

Neposredno nakon izbora Dragana Markovića za glavnog urednika, na skupštini Saveza novinara u Vrnjačkoj Banji, na kome je Dragan izabran za predsednika Udruženja novinara Srbije, Draža Marković, odgovarajući na neko novinarsko pitanje o privrednom zaostajanju Srbije, kaže da to pitanje treba ispitati.

Dragan Marković u autu kojim su se vraćali u Beograd kaže Mišoviću da temu "Zašto Srbija zaostaje" treba obraditi već u sledećem broju, u čijem pravljenju on neće učestvovati jer ide na službeni put.

Temeljni Miloš Mišović, koji je tada bio Draganov zamenik, u saradnji sa Stevom Nikšićem iskopa sve što se moglo naći na tu temu, oslanjajući se, pre svega, na proverene podatke Saveznog zavoda za plan o razvoju Jugoslavije i svake republike posebno, a i na Miloša Sinđića, direktora Saveznog zavoda za plan. Napišu oni naslovnu temu "Zašto Srbija zaostaje".

Bio je to analitički prikaz razvoja jugoslovenskih republika u kome je pokazano da se Srbija u dužem periodu razvijala sporije nego druge republike zbog strukture privrede Srbije, koja je godinama delila sudbinu proizvodnje energije, hrane i sirovina, čiji proizvodi na domaćem tržištu nisu ekonomski valorizovani. U zaključku je bilo oprezno upozorenje da se te činjenice ne bi smele zanemariti pri izradi novog petogodišnjeg plana privrednog razvoja, čija je priprema bila u toku.

Nije mnogo pomoglo to što je oprezni Miloš Mišović na prelomu naslov "Zašto Srbija zaostaje" na naslovnoj strani ublažio u "Da li Srbija zaostaje". U političkom vrhu Srbije bili su nezadovoljni što je ta tema pokrenuta na takav način, pa se tri puta o tome raspravljalo u izvršnom organu Centralnog komiteta.

Na prijemu povodom 7. jula u Predsedništvu Srbije Draža Marković pita Dragana Markovića: "Pa pobogu, zašto ste ono onako objavili?"

Dragan je posle Mišoviću pričao kako je pokušao da to prebaci na šalu: "Pa, nećete valjda vi da se mešate i u grafičko uređivanje novina", ali da nije pomoglo, jer povod za raspravu i kritiku nisu bile greške, već samo pokretanje teme, poredili su to s pisanjem zagrebačke štampe u vreme hrvatskog "maspoka".

Draža ga je navodno upozorio: "Neka Mišović ne piše teme koje izazivaju reagovanje."

Dragan Marković je to, navodno, provodio korak po korak, pod izgovorom da Mišović treba da se više angažuje kao zamenik glavnog urednika, do čega ovome nije stalo, a kasnije ga postavlja na mesto urednika NIN-ovih svezaka. (U toj ediciji je, inače, izašla je serija od dvadesetak knjiga o evrokomunizmu, o terorizmu, o oružanim intervencijama, o univerzitetu budućnosti, o svetu u krizi…).

NEĆEMO VAŠU SEKRETARICU: Dragan Marković je, inače, podsticao naše novinarsko samoljublje, ponavljajući da svaki novinar NIN-a može biti ministar, a da malo koji ministar može biti novinar NIN-a. To je ponekad potkrepljivao anegdotom o predratnim grafičkim radnicima, koji na pitanje direktora: "Pa gospodo, vi tražite plate divizijskih đenerala?", odgovaraju: "A vi onda dovedite divizijske đenerale da vam prave novine…"

Biće da smo to shvatali ozbiljno.

Na kraju Draganovog mandata u NIN–u je izbila kriza zato što je redakcija kojoj su porasla krila želela da on ostane na njenom čelu. On je, međutim, dao izjavu direktoru "Politike" Vukoju Bulatoviću da se neće kandidovati.

Niko ništa konkretno nije govorio o tome zašto Dragan "mora da ode". "Nema tajni, ali ima objašnjenja koja ne bi trebalo da idu u javnost, jer mogu da dobiju drukčija tumačenja", saopštio nam je Saša Gligorijević, predsednik GK.

Priča se vrtela oko toga da je Tito, navodno, u razgovoru s Milošem Minićem u Igalu, ili s nekim drugim na Zlatiboru, među primedbe koje su se odnosile na stanje u Srbiji pomenuo i nešto o NIN–u. Bilo je i spekulacija o tome da Dragan Marković nema više zaštitu u Srbiji pošto Draža Marković, s kojim je Dragan bio blizak, odlazi na slabu funkciju predsednika savezne skupštine. Ko će se setiti u kakvoj se funkciji vaš hroničar u to vreme našao na jednom od mnogobrojnih razgovora na kome je deputacija iz NIN-a tražila razjašnjenje zašto se Dragan Marković ne sme kandidovati, ovog puta kod predsednika GK SK Saše Gligorijevića…

Steva Stanić, jedan sjajan reporter i poznavalac umetnosti, sagovornik Margaret Jursenar, Henrija Mura i mnogih ikona toga doba, i u toj prilici sa zembiljčetom u kome je nosio novine, beleške i nešto potrepština za kuću, pokušava da raskravi atmosferu, pokazuje na veliku sliku Petra Lubarde preko celog zida u kabinetu predsednika Gradskog komiteta, uz "Jao, vidi ovde Lubarda…" i počinje priču o interesantnoj kompoziciji i slikarskoj fakturi…

"Mora da se skloni. Dugo je tu", prekida ga Saša Gligorijević pokazujući rukom naviše. U tom trenutku na sastanak stiže krupni, valjda zato uvek nasmešeni Vukoje Bulatović, direktor "Politike". "E, zdravo Vukoje, uspeo si ipak da stigneš. Već sam im sve objasnio…"

Vaš hroničar tek tada shvata da šef GK uopšte nije govorio o Lubardinoj slici…

Dragan je kasnije ipak saopštio da se kandiduje pod pritiskom redakcije, koji Miloš Mišović u knjizi Naslednici bez testamenta naziva "navodnim". Vaš hroničar teško se može složiti s tim "navodnim", jer gaji živo sećanje na to kako je u sali Radničkog saveta kuće "Politika", 16. maja 1979, u burnoj tročasovnoj raspravi poručeno da "drugovi" nemaju pravo da na mesto glavnog urednika uglednog nedeljnika pošalju – svoju sekretaricu.

Nije više važno ko je to rekao, i na koga se to odnosilo, ni koliko se taj uvredio, to je bio stav pretežnog dela redakcije o kome se posle pričalo u čaršiji koja ljubi i ubija.

Na tom sastanku skupila se bila prilično velika ekipa "odozgo" – iz SK SSRN, iz CK SKJ, CK SKS, iz GK SKS. Neki od njih su počeli da prete, a varljivo sećanje kaže da se isticao član GK Ratko Butulija, koji je govoreći stalno uvijao vrat. Stvar je presekao, čini mi se profesor Miroslav Pečujlić, tada na nekoj veoma visokoj saveznoj partijskoj funkciji, koji je razmenio poglede sa Špirom Galovićem, tada zaduženim za ideologiju, ili tako nešto – i rekao da treba još malo razmisliti…

Posle tog sastanka, još vrući, sjatili smo se u kancelariju Dragana Markovića da uz piće porazgovaramo. Dragan se naročitim tonom obraća Milošu Mišoviću: "E, Mišo, Mišo, koliko si glavnih urednika promenio? Je l’ osam?" Mišović u sebi prebrojava pa kaže: "Nije osam nego sedam, jer Najdana (Pašića, kasnije profesora FPN–a i sudiju Ustavnog suda) nisam zatekao kad sam došao u NIN."

Do te 1979. nijedan glavni urednik NIN–a nije otišao normalno sa te funkcije. Svaki je morao da ode pod nekim pritiskom.

Posle svih tih epizoda nekako je ostalo kao zaostavština Dragana Markovića i to da redakcija ima pravo da bitno utiče na izbor glavnog urednika. Možda smo tada i verovali u redakcijsku autonomiju i u samoupravljanje, no ta tekovina je iskopnila.

Kad su potom počeli pregovori redakcijskih emisara sa Slavom Đukićem i Kirom Simićem o njihovoj kandidaturi, Dragan Marković je odveo deo redakcije u "Grafičar" na ručak s Kirom Simićem (Slava nije mogao da dođe) da bi ga ubedili da se kandiduje na konkursu za mesto glavnog urednika. Mora da smo za tim ručkom pokazivali preveliku privrženost svom dotadašnjem glavnom uredniku, ili je osetljivi Kira Simić shvatio da i njega doživljavamo kao "nametnuto rešenje", tek, odbio je da se kandiduje.

Nastaje novi horror vacui.

Posle nagovaranja, u kome verujem da je ponovo učestvovao i Dragan, Slava Đukić i Kira Simić su ipak pristali da dođu "u paketu", da jedan bude glavni urednik, a drugi zamenik, pa da se onda zamene.

Kad je na redakcijskom sastanku to saopšteno, sa osećanjem olakšanja spontano aplaudiramo kao deca na kraju nekog uzbudljivog filma, što je Kira pominjao do kraja života.

Dok sam sa ostalima aplaudirao, video sam lice Dragana Markovića, koji je očito krio emocije kao neki igrač pokera, ali mu nije prijatno – odavali su ga onaj plavi pogled i bledilo.

Mada se kuražio dosetkom da posle "Otpisanih" dolazi "Povratak otpisanih", Dragan Marković je teško podneo odlazak iz NIN-a. Strefio ga je infarkt.

U razgovoru za Naslednike bez testamenta on o tome kaže: "Moram reći da mi je imponovalo kad sam postao urednik NIN-a, a nije me ništa uzbudilo to što sam (dve godine posle smene u NIN-u) postao direktor ‘Politike’. Gotovo ništa. Najbolji dokaz za to je da sam i otišao vrlo lako, bez uzbuđenja. Nisam dobio drugi infarkt. A kad sam otišao iz NIN-a, ne znam da li je to bilo razlog, ali verovatno jeste, dobio sam infarkt…"

Stare drame efemerne profesije – Knjiga zaborava, odeljak "Otpisani"…

Kad sam jednom pred mlađima pričao o tom dobu, pa pomenuo Dragana Markovića, jedan mlađi kolega naivno upita: "Šta, radio si s Palmom?"

Beži bre, dete, u pizdu materinu! Kakav Palma…