Već je etnologija "kao kolonijalna nauka" ukazala na problematičnost evropskog suočavanja sa onim što nije evropsko, dok je kritika imperijalnog diskursa (Edvard Said, Homi Baba, Edvard Sodža, Gajatri Spivak) pokazala brižljivo krpljene pukotine na egzotičnoj slici Trećeg sveta: imperijalni (ili kolonijalni) um se u mnogim svojim vidovima pokazao kao konstrukcija koja počiva na hotimičnim previdima, brižljivo negovanom neznanju, lošim namerama, beskrupuloznosti, zapanjujućim zabludama i odsustvu refleksije. U svojoj velikoj knjizi Kritika postkolonijalnog uma (više od 600 stranica) američka profesorka filozofije i književnosti Gajatri Čakravorti Spivak, rođena Indijka koja se na predavanjima u New York Open Schoole pojavljuje glatko izbrijane glave, u indijskoj tradicionalnoj nošnji i sandalama na nogama, sublimira ono što radi već skoro 30 godina: dekonstruiše kolonijalni diskurs. Njen ambiciozni poduhvat za predmet uzima: 1) kanonske tekstove evropske filozofije, 2) evropsku književnost koja na ovaj ili onaj način problematizuje neevropsko Drugo (Džejn Ejr Emili Bronte, Robinzon Kruso Danijela Defoa, Frankeštajn Meri Šeli, ali i klasična dela evropske književnosti poput Ovidijevih Metamorfoza), 3) evropsku istoriografiju koja, po njenom mišljenju, počiva na loše shvaćenom pojmu arhive i dokumenta i, najzad, 4) evropsku kulturu u trenutku sadašnjem, budući da su prethodna tri koraka, svaki na svoj način, načinjena u prošlosti. Generalni projekt ove knjige mogao bi da se sažme u sledećem: razotkrivanje istorije i teorije "načina na koji se Evropa konstituisala kao suvereni subjekt definisanjem svojih kolonija kao ‘drugih’, u vreme kada ih je, radi administracije i širenja tržišta, pretvarala u programirane kvazirepublike sopstvenog suverenog subjekta" (str. 290).

Kičmeni stub knjige je suočavanje sa Kantom, Hegelom i Marksom, kao dominantnim figurama evropskog filozofskog diskursa, ali se upravo na prvom koraku autorka upliće u probleme iz kojih se s mukom izvlači (ako uopšte), ulepljena paučinom sopstvene interpretativne strategije. Spivak će pokušati da pokaže kako je Kantova opaska o stanovnicima Nove Holandije ili Ognjene Zemlje, koji čoveka nisu u stanju da pojme kao subjekta, odnosno kao biće koje pojmovno misli, proistekla iz duha njegove filozofije. Kantu su, zapravo, prema tumačenju Gajatri Spivak, stanovnici rečenih oblasti potrebni kao strateški potez, potrebni su mu kao neprosvećeni Drugi, e da bi opravdao prosvetiteljski projekt kulture kao "obučavanja spekulativnog uma da sagleda sopstvene ‘granice’ i ‘neograničenosti’ moralnog uma" (str. 49). Hegela, pak, Spivak žestoko kritikuje što je Indiju, kroz analizu vrhova indijske duhovnosti, dakle indijske spevove, izveo iz istoričnosti, odnosno ostavio je u drugom planu aktivnih činilaca istorije. Najzad, Marksu će zameriti olaku upotrebu sintagme "azijskog načina proizvodnje", iz čega će iščitati upravo uvredljiv ton za azijskog čoveka.

Autorka, međutim, pravi nekoliko metodoloških propusta. Ako već analizira kanonske tekstove evropske filozofije, onda bi morala, upravo u duhu dekonstruktivne metode, da se suoči i sa kanonskim interpretacijama, što ona ne čini. Potom, što je još teže metodološko ogrešenje, ne problematizuje, u meri koju bi ovakav poduhvat to zahtevao, eminentno evropski izum – pojam. Koliko god se trudila da pokaže pojmovni potencijal indijskih spevova, njen se pokušaj završava tvrdnjom da Hegel, zapravo, nije imao korektne prevode u rukama (a da ih je samo imao…), ali se ne upušta podrobnije u rad pojma bez čega nema smisla govoriti o Hegelovoj filozofiji. Kanonsko tumačenje Marksovog "azijskog načina proizvodnje" kaže da samo evropski, kapitalistički način proizvodnje u tom istorijskom trenutku može da stvori uslove u kojima radnička klasa postaje samosvesna, čime ostvaruje nužan preduslov za revoluciju. Nigde drugde ti uslovi ne idu ka tom ostvarenju, čak ni u Aziji koja se u svom indijskom, ruskom ili kineskom liku približava pojmu, ali ga ne dostiže. Utoliko Marks, između ostalog poznat i po svom poganom jeziku, ovoga puta nije hteo nikoga da diskvalifikuje. Najzad, da bi se evropocentrični diskurs uspešno kritikovao, kritičar se mora suočiti sa još dva evropska izuma: sa univerzalnošću i samosvešću, pa se na izazove imperijalizma mora odgovoriti analizom opštosti i moći uopštavanja, što je upisano u sam pojam, u samosvesni subjekt, dakle i u imperijalni diskurs. Spivak, međutim, ni to ne čini. Kao jedna od viđenijih kritičarki globalizacije, ovom knjigom Spivak pokazuje probleme s kojima se takva jedna kritika suočava, kao i zbog čega je, uglavnom, slabo delotvorna. "Multidisciplinarna filozofija", kako se ponekad nazivaju pokušaji poput ovog Gajatri Spivak, tek je strateško zaobilaženje pojma sa kojim se mišljenje, pre ili kasnije, ipak mora direktno suočiti. To suočavanje nosi ime filozofije.