Jeste, dobro ste pročitali, pred nama je filozofska knjiga o klitorisu, organu “uživanja”, kako glasi jedna od mnogih, spornih definicija (a sva određenja klitorisa su, pokazaće se, sporna, ili bar osporavana). Ali napustimo odmah utisak o senzacionalizmu naslova, jer Katrin Malabu na ovih nepunih sto strana ponovo demonstrira sposobnost da misli i piše drugačije, a da ta provokativnost (jer drugačije je uvek provokacija za one koji drugačije ne žele) ne gubi na svojoj upečatljivosti i literarnoj snazi.

Kako misliti klitoris?, pitanje je kojim se vodi Katrin Malabu, ali nastojeći da ponudi odgovore ne njega, Malabu pre svega demonstrira zašto je važno misliti klitoris, odnosno zašto ga je važno ponovo misliti, i kako se kroz drugačije razumevanje klitorisa, može razumeti žena; a zatim i odnos muškarca i žene, pa i uživanje, mišljenje, identitet i brojni drugi delovi pojmovne mreže koja obigrava oko klitorisa neretko ga dodirujući.

Klitoris jeste organ koji dodirivanjem proizvodi uživanje ili zadovoljstvo kod žene. Ali pre tog (ili tih) dodira, uočavamo razmak (écart), koji lako može da se pretvori u provaliju. Taj razmak narušava red, onaj mišljenja, ali i društveni red, kao i bilo koji konstrukt koji podrazumeva fiksne uloge i funkcije naspram kojih su uloge dodeljene. Isprva, reč je o razmaku između vagine i klitorisa, predmetu “silnih analiza i psihoanaliza”. Zašto bi te silne psihološke i biološke analize zanimao ovaj razmak? Zato što je i vagina organ koji omogućava uživanje kod žene, ali to uživanje praćeno je i drugom, a u strogo naučnom kanonu zapravo “prvom svrhom” vagine, a to je biološka reprodukcija. Ta reprodukcija zahteva drugog, a taj drugi je u zapadnoj (i ne samo zapadnoj) tradiciji opet izgleda prvi – odnosno muškarac. Pa je onda i za to uživanje, kao propratni (nus)proizvod nagona za reprodukcijom potreban muškarac, ili budimo precizniji, falus. Žena kao praznina (rupa) kojoj treba ispunjenje, koje će doneti muškarac. Ali ova slika, potrebe ili značaja muškarca, pardon, falusa, značajno je poljuljana činjenicom da postoji organ koji ga ne trebuje, a koji je u stanju da pruži ženi uživanje – klitoris, koji izgleda ima mogućnost da ne robuje ni falusu, ni funkciji reprodukcije.

Treba li reći da ta mogućnost u očima tradicije nije nikakva pohvala, već devijacija koju je potrebno u korenu saseći, diskriminisati, okarakterisati kao žensku nezrelost, koja mora (pod imperativom) da teži i da se ostvari u vaginalnom užitku, svesti na “zakržljali penis koji je uvek bio povezan sa prekomernim uživanjem” ili jednostavno ukloniti (fizički), obrisati. Upravo od tih brisanja polazi Malabu: “Nedostatak, odstranjivanje, sakaćenje, poricanje. Može li klitoris postojati u mentalitetima, telima i nesvesnom, drukčije nego kao nešto negativno?”

Tako “razmak” između vagine i klitorisa otvara brojne druge razmake, razmak između klitorisa i falusa, između biološkog i simboličkog, putenosti i smisla, a naposletku i razmak između zahteva za “postojanjem žene” i odbacivanja takve kategorije, razmak između tela, između subjekata “feminizama” (i između samih feminizama), između onog “mi”. “Razmak koji slama identitet razlike i otvara mnoštvo koje se u njoj skriva”.

Pa ipak, zašto Malabu bira jedan pojam, pojam klitorisa, da izrazi ovo mnoštvo? Upravo zato što ovaj simbol ostaje nevidljiv, a često i namerno ili nenamerno ostavljen u tami upravo od onih koji nastoje da rasvetle one delove realnosti koji su skriveni. Kritika je naravno upućena filozofima, a ne samo da se na prste jedne ruke mogu nabrojati oni koji su se “usudili” da o problemu klitorisa (ili o ženskom užitku uopšte) u filozofiji govore, već većina tih govora ostaje šturo, sakato, daleko iza renomea mislilaca koji su ih produkovali. Fuko u celoj “Istoriji seksualnosti” samo jednom spominje “monstruozni klitoris” (verovatno jer ne ide u prilog represivnoj hipotezi, primećuje Malabu), Frojd i Lakan ga u potpunosti promišljaju iz muških parametara, odnosno podređuju ga falusnom idealu, pa čak ni Agamben u svom tekstu “Nimfe” ne kaže ništa o tome da nymphae označava i klitoris, odnosno male usmine vulve. Uostalom, jasno je da falokratija filozofskog jezika ne predstavlja više nikakvu misteriju, kako je to među prvima primetio Žak Derida.

Užitak i zadovoljstvo nisu nikakav višak mišljenju i filozofiji, kao što klitoris nije nikakav višak ženskosti. Katrin Malabu kroz kritiku i analizu brojnih anatomskih, medicinskih, filozofskih i psihoanalitičkih uvida, ali i slika i filmova (Larsa fon Trira), uz reči Simon de Bovoar, Karle Loci, Lirs Igrare, simbolu klitorisa (ali i sebi kao ženi u filozofiji) otvara prostor da ponovo uspostavi sebe, pokazujući se izvan odnosa gospodara i roba, izvan faličnosti i nedostatka. Te na taj način pokazuje da on remeti i uzdrmava postojeće odnose, opirući se svim pokušajima da mu se “pronađu gospodari – patrijarhalni autoritet, psihoanalitički diktat, moralni imperativ ili breme običaja”. ¶